Мишел Kолон – Налог савести: препознати профитере на злочину

Разговарао Стефан Каргановић

Морамо научити да у сваком сукобу препознамо скривене интересе: која мултинационална корпорација жели да под своју контролу стави каква природна богатства? Неопходно је да разумемо које су то силе које желе да униште неку независну земљу и да поделе плен – упозорава наш саговорник, појашњавајући „монтажу“ сребреничког наратива

Када смо се недавно дружили у Мадриду, на нашој конференцији о Сребреници, упитао сам Мишела Колона како је дошло до тога да се заинтересовао за нашу тему и шта га је надахнуло да се – између осталог – бави трагичним последицама ратова у бившој Југославији. Његов искрен коментар неодољиво је подсећао на одговор бившег политичког уредника у Би-Би-Сију, и сада сарадника „Историјског пројекта Сребреница“ Џонатана Рупера, на слично питање. Лаж или како Мишел то назива користећи нову реч коју је сам изумео – médiamensonges – у једном тренутку постала је неподношљива. До тада, почетком деведесетих, он је у Белгији био новинар. Слично Џонатану Руперу, када је схватио да је постављање дубљих питања и савесно проверавање чињеница – забрањено, Мишел је одлучио да делује независно. Убрзо је око себе окупио групу критички настројених истомишљеника. Својим бритким пером и изузетним аналитичким даром нанео је много невоља и бесаних ноћи моћницима и хегемонистима овога света.
Мишел Колон је аутор великог броја књига чија је заједничка тема заштита људи од перфидних лажи стручњака за вођење пропагандног рата. Методологија коју је он разрадио за анализу и раскринкавање софистицираних обмана показује како се вештачки ствара подршка (engineering consent) за извођење политичких операција које би већина људи са гнушањем одбацила када би били свесни њихове праве суштине и стварних циљева. То представља изузетан морални допринос поштењу и истини, у њиховом непрекидном сукобу са лажи.
Упркос бројним обавезама, Мишел Колон се љубазно одазвао молби да прокоментарише начин како се медијска лаж користи у данашњем свету, са посебним освртом на пример Сребренице.

Када је реч о Сребреници, да ли је професор Едвард Херман био у праву када је рекао да Сребреница представља „највећи тријумф пропаганде на крају двадесетог века“?
После више од двадесет година рада на темама ратне пропаганде и дезинформације видео сам велики број „медијских лажи“ и рекао бих да је ово једна од најуспешнијих: довољно је изустити ту реч да би свако помислио да зна на шта се односи, без да себи постави макар једно логично питање у вези са чињеницама.

[restrictedarea]

Како је било могуће убедити велики део света у то да се нешто догодило, када у ствари није било тако? Ко су ти маестрални опсенари који су смислили Сребреницу?
Од почетка, 1991. године, цео рат су монтирале силе НАТО-а или да се можда боље изразим, целокупном јавном комуникацијом у вези са дешавањима управљали су стручњаци за ратну пропаганду. То су била предузећа за „односе са јавношћу“ као Ruder Finn, задужена за „српске концентрационе логоре“ и нападе на пијацу „Маркале“, за креирање илузије да су екстремни националисти као Туђман и Изетбеговић у ствари „жртве“. Све то заједно дејствовало је као једна врло ефикасна машина за вођење информативног рата. У америчком филму „Wag the dog“ изванредно су приказани механизми сатанизације противника. Сједињене Државе су научиле лекцију из Вијетнама, где су информативну битку изгубиле. Југославија је била пробни камен за пуштање у погон фабрике за медијске лажи. Затим, била је коришћена – и узгред усавршавана – против свих осталих мета, како их је Империја узимала на нишан: Ирак, Афганистан, Либија, Сирија, Обала Слоноваче, и многе друге земље…

У вашим анализама провејава теза да без Сребренице „хуманитарни ратови“ који су уследили, као Ирак, Либија и тренутно Сирија, не би били могући. Чини се да се рат покренут у Сирији сада приводи крају, али не на начин који одговара силама које су га изазвале. Зашто су крахирали? Зар нису ништа научили из својих искустава у Босни и на другим местима?
Заправо, велике силе (САД, Француска, Велика Британија…) не желе да се уче из искуства, њих једино занима заштита сопствених интереса. Једина ствар која их може зауставити је свенародни отпор. У Либији, требало им је осам месеци свирепог бомбардовања, интервенције тајних агентура и активно подмићивање да би им на крају пошло за руком да свргну Гадафија. У Сирији, отпор је још снажнији. Према једном испитивању које је спровео сам НАТО, 70 одсто становништва подржава своју владу из разноврсних разлога позитивне природе (отпор Израелу, очување тековина социјалне државе, одбацивање верског сукоба) или из страха од хаоса који би могао да настане. Зверства терориста које Запад наоружава преко Катара и Саудијске Арабије западна пропаганда брижљиво скрива, али становништво их свакодневно доживљава на терену. Поред тога, однос снага се променио на глобалном плану: САД и Европа су у економској кризи, Кина и Русија јачају, земље Југа су у току своје еманципације и образују један нови савез.

Ако би пошли од претпоставке да хуманитарни обзири заиста стоје иза тих војних интервенција, са наводним циљем да се спасе угрожено муслиманско становништво, како објаснити чињеницу да се нападају искључиво муслиманске земље и да је на стотине хиљада муслимана убијено као непосредна последица примене такозване лекције из Сребренице?
Не постоји тако нешто као хуманитарни рат, сви ратови су економски или стратешки. Насупрот томе, у сваком рату колонијалне силе примењују знаменити метод „подели па владај“. То се често постиже изазивањем или подбадањем иза кулиса на „религозни рат“. Лицемерје је безгранично: глумећи да бране муслимане у Југославији или на Кавказу, Сједињене Државе их тамане у Палестини, Ираку, Афганистану, Либији, Сирији, и свуда редом. У ствари, они примењују глобалну стратегију која има за циљ стављање под контролу такозваног исламског лука, што ће рећи подручја од Средоземља и Блиског истока до југа Азије (Афганистан, Пакистан), преко Рога Африке (Судан, Сомалија итд). На тај начин могу да наставе са пљачком петролеја и гаса, извора неизмерне добити за њихова мултинационална предузећа и средства за уцену других сила или земаља у развоју. Међутим, главна, ненајављена мета тог глобалног рата је Кина јер угрожава њихов положај као једине суперсиле.

Како би могли да остваримо мир међу подељеним и међусобно завађеним етничким заједницама на Балкану?
Пре свега, морамо научити да у сваком сукобу препознамо скривене интересе: која мултинационална корпорација жели да под своју контролу стави каква природна богатства? Које силе желе да униште неку независну земљу и да поделе плен? Укратко, ко ће профитирати од злочина? Затим, када ступамо у информациону битку, када се боримо против медијских лажи на сваком месту где је то могуће, када расправљамо са људима који ствари не виде јасно, било преко Интернета, групно или појединачно, морамо их стално опомињати да проверавају чињенице. При томе, не би се требало ограничавати на примере који су нам познати из сопственог искуства, где смо можда и сами били у улози жртве, већ би требало да проучавамо и друге примере, из других земаља, гдегод је сатанизација била на делу. Када успемо да покажемо механизме дезинформације и њихову примену на глобалном нивоу, када се оспособимо да пружимо објашњење тока светске политике у целини, тада ћемо заиста моћи да мноштво изманипулисаних подстакнемо на размишљање. Ратови су могући једино на подлози незнања.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Сребрница је, само једна пропагандна епизода, новије историје. Од краја (а ни пре није било без ње) 1-вог св. рата, пропаганда је све моћније оружје у остварењу дугорочних циљева, сведених само на
    једно-освајање/контролисање свих ресурса (где људски, итекако не смеју бити занемарени).
    Нити је Хитлер и “његова”, национал-социјалистичка (пропагандно,
    кад је и како било потребно “постала”- нацистичка) партија, самоникла нити би постала, што је била, без пропаганде, као што САД не би ни крајем 1941 ушле у 2-ги св. рат (итекако жељен у моћним круговима интереса) без крваве пропагандне акције -бомбардовања Перл Харбура (преко 5.000 погинулих и око 20.000
    рањених, америочких војника).
    Такође, цео трагични, крвави 2-ги св. рат, водила је пропаганда
    и “ѕавршила” га. САД су профитирале (неемрљиво) уз минималну цену
    -људских губитака (а нешто већу “ко-победници-В.Б. и Француска),
    док је “ко-победник”- СССР, не само поднео огромне људске жртве,
    и материјална разарања (уз огромне трошкове) већ је увучен у
    нови-“хладни”, нимало наиван, по огромним улагањима и трошковима,
    по цени патњи и успореног напретка народа.
    Ни “хладни” рат, ни НАТО, уједињење Немачке, ни Европска Заједница, нису “пројекти”, који би били могући без невиђене пропаганде.
    Пропаганда припрема и прикрива, непрекинути низ злочина, који се
    не прекидају (где је Сребрница, за нас-Србе значајна, само зрнце
    мозаика). Апетити нису задовољени, крајњи циљ, још није достигнут,
    па је човечантсво изложено страдању-смрти, пљачки и, што је најгоре, испирању ума и раѕбијању (“аморфизацији”) сваког, иоле
    озбиљног организовања. Како су државе, поред осталог, облици
    организовања и заштите интереса грађана, то је већ видљива пропаганда, усмерена на разбијање држава.
    /Тако, није СССР разбијен, изнутра, да би се грађани ослободили
    крвавог, једноумног, … комунизма, већ демонтаже државе, која
    сметња на путу остварења стартечког циља. За већ 15 година, види
    се да је (готово) немогуће остварити удружени интерес грађана,
    кад је интерес групе/а, преузео моћ којом га обезбеђује.
    У Србији, малој, и “неспремно рођеној” све је драстичније,
    посебно, јер служи пропаганди “друге боје”./
    Ми-Срби данас, налаѕимо се суочени са неколико темељних проблема.
    Немамо јасну народну свест. Народ (и његово биће) је подељен. У
    неким новим “државама” је избрисан (“по-индијанчен”), у Републици
    Српској, везан за колац БиХ, а у Србији, дозвољавамо да нас новим
    шовинизмом гурају у “ново-интернационализам”.
    Управо пропаганда нас је увукла у “злочинце” и налепила нам
    светску етикету -“лоши, за избегавати”, ако нас баш све, не могу на “суд”.
    /Кад човек упадне у рупу, сав повређен и окрвављен, налази начин,
    да се из ње иѕвуче. Наравно, мора да је свестан, да је пао у рупу,
    а не у предворје раја. Не сме да не чека, и чини све, да изађе жив. Тако, чекање ЕЗ, Србији само доноси, останак на дну и бескрајно чекање./
    Против Србије је почињено толико злочина, не само задња два века,
    а како не користимо ни елементарне принципе истраживања, то се
    понављају, чак уз примену истих пропагандних поступака и метода.
    Ни данас, нисмо (чак ни хтели) да, убиству Карађорђа, више него
    једног човека и бившег вође, управо препознамо и квалификујемо
    профитере. Нама и данас, чак политички врх, глорификује кнеза
    Милоша, неспорног профитера (иако се мора рећи и о вредностима),
    а и не покушава да осветли, главног-В.Б., којој је и Карађорђе и
    кнез Милош, и цела Србија, била (нажалост и остала) “монета за
    поткусуривање”, у далеко крупнијем интерсу против Русије и за
    Турску, моћнијег савезника од Србије.
    Србољуб Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *