Miroslav Lazanski: Корен немачког става

Сага о датуму почетка преговора Србије и ЕУ највише говори о политичким интересима Немачке, који су у конкретном случају стављени испред нада грађана Србије. Наравно да интереси и наде нису баш сличне категорије, али Немци су у нашем случају очито подржавали ширење ЕУ више на речима. И не само они. Нећу да тврдим да ће то изазвати некакав велики емотивни јаз између ЕУ и грађана Србије, али ће евроскептици у Србији сигурно добити на додатним аргументима. Где је, дакле, корен тврдог немачког става према Србији?

Не улазећи у проблематику предстојећих немачких избора, државно а тиме и политичко самопотврђивање својеврсна је немачка реалност, све у контексту колизије националне државе и коначних граница европске идеје. Европа као специјално протекционистичко удружење, која себе или неке групације унутар себе штити од спољних утицаја, на жалост, као таква и јесте та дефанзивна црта ЕУ од почетка европског пројекта. Она, ЕУ, није својеврстан покушај и модел за облике интензивне сарадње између држава на правној и равноправној основи, јер ово што смо сада добили издиктирано из Берлина није и та сарадња између држава на правној основи. Ја бих волео ЕУ у којој би се државе окупиле да своје односе уреде по једнаким правилима која важе за све. Социјална заштита и извесна потреба за сигурношћу после свега што нам је донео 20. век ипак не чине Европу. Тако се мисли у Немачкој, где постоји патерналистичка држава, а у извесној мери и у Француској. Но, то су бизмарковско-немачке илузије о Европи. Наиме фатална грешка је ако се у Немачкој Европа гледа кроз немачке наочари, иако немачки политичари стално понављају: „Ми нећемо немачку Европу, већ европску Немачку“. У стварности су обе тезе, обе изјаве, идентичне, јер идентитет немачких и европских интереса напросто и не постоји. Да ли је идеја једног јачег немачког идентитета ЕУ некакав бизмарковско-немачки специјални сан?

Наравно, и поред свега ЕУ има велику привлачну моћ за грађане Србије. Проблем је што „критеријуми из Копенхагена“, који су утврђени за кандидате за приступање ЕУ, који су били централни елемент Европе током последњих 19 година, а који су важили за све посткомунистичке државе које су прошле кроз „долину суза“, изгледа не важе за Србију. И само за Србију. Немачким, сада издиктираним условима Београду, у Србији се генерише балкански рефлекс, управо захваљујући изгубљеним илузијама око једнаког третмана балканских држава и народа. Немци нам стално пребацујуда су се они одрекли идеје о националном поносу после 1945. године импутирајући Србији да и она мора „да свари лошу историју“. Можда код неких у Немачкој Хитлер има дугу сенку, али те немачке примедбе прилично су увредљиве. Ако је послератна Немачка у идеји ЕУ нашла свој пут којим ће следити своје интересе а да никоме не буде претња, зашто се то не дозвољава и Србији?

У Србији ће сада Европа све теже продавати саму себе. Биће потребно много напора да се јавност Србије увери у беневолентне ставове Берлина према Београду. Добре намере Немачке према нама замењене су сумњама. За нас, то су нове фрустрације. Јер, ко ће то од српских политичара моћи да јавно каже како Србија није признала Косово ако испунимо све ово што нам је стигло из Бундестага? То би било заиста потцењивање здраве памети просечног грађанина ове земље.

Где почиње и где се завршава ова Европа? Културолошки и религијски критеријуми, а то су истовремено скоро увек и историјске међе, осуђени су на пропаст. Европске „границе“ крију једно много важније питање, а то је питање о коначном смислу и сврси подухвата званог ЕУ. У том контексту проблем „простирања“ нове Европе сасвим је беспредметан. Није ваљда да границе Европе завршавају на границама Србије? Тако су нам некада говорили и за границу код Трста.

Ипак, „случај“ Србије, па и Турске, показује јасно да је доста избледео ензузијазам неких држава ЕУ да прошири број својих чланица. Истина, сви се у ЕУ чувају да то јавно и саопште, али је очито да су победиле снаге националне себичности и политичке инерције. Политика пријема нових чланица, по одлуци Немачке, тихо је и дискретно напуштена. „Гвоздена завеса“ опет је спуштена. Као да су од Бизмарка до госпође Меркел сви немачки канцелари били гвоздени. Према Србији.

Политика