Гебелс је казао: „Не говоримо да бисмо нешто рекли, него да постигнемо одређени ефекат“. Управо на ову реченицу подсећају приче о реконструкцији владе које се већ месецима развлаче по свим медијима.
Помало сам се неопрезно упустио у цитирање. У данашњој Србији то носи приличан ризик. Већина јавних делатника није на време читала основну школску лектиру, нередовно се школовала и са слабим оценама и понављањима разреда, а онда на сумњиве начине приграбила дипломе неких нових факултета и сходно томе наставила да не чита ништа. И сада, када се тако темељно необразовани докопају неке књиге или нешто о њој начују, они као да полуде и онда она свуда почне да им се привиђа. Учитавају своје приглупо разумевање неколико цитата из тих дела у све што се дешава и све што било ко каже, наравно и поготово ако је тај неко на власти. Циљ је засенити простоту, и зато они пред телевизијским камерама или на конференцијама за новинаре сричу понешто из зборника „Мисли великих људи“ или ишчитавају лирске пасаже из девојачких љубавних дневника или романа Сидни Шелдон.
Реч је о оној врсти људи које је Слободан Јовановић назвао – полуинтелигентима, а који данас доминирају политичким и медијским животом Србије.
Тако Горан Весић у “Данасу“, у знак подршке Александру Вучићу, пише неки текст сачињен од најбаналнијих општих места и празних стереотипа попут онога „о паланачком духу који влада Србијом и противи се свакој модернизацији и промени“ или да „грађани треба да промене начин размишљања као и да друштво уместо митова изабере прогрес и развој“. И мало начитанији човек зна да су прогрес, напредак, реформе, одрживи развој, дерегулација и европска породица нови митови који владају светом, а да Србијом и даље влада митоманија „демократских промена“. Најгоре од свега је то што је за овај хербаријум шупљих прича о „великој идеји“, овешталих општих места из реферата функционера некадашњег ССРНЈ, досетки с повеликом брадом и томе слично употребљена Марксова 11. Теза о Фојербаху: „Филозофи су свет само различито тумачили, али ради се о томе да се он измени“.
[restrictedarea]Стотине књига су написане о тумачењу ове Марксове тезе, али никоме до Весића није пало на памет да је употреби као упутство за дотеривање, реконструкцију и поправку дивљег капитализма који већ деценију и по влада Србијом. А још мање било ко може промену света очекивати од Мрке, Млађе, Верице, Алисе, Славице, Сузане, Ивице, Сулејмана… Они су толико посвећени променама себе, да за свет одавно не хају.
Непотребно је и рећи да су неизоставна позивања на „Филозофију паланке“, и то све због тога што је Вучић у једном јавном обраћању у вези са храстом поменуо паланачки дух, за чије је откриће патентирано и ексклузивно заслужан Радомир Константиновић. У међувремену је Вучић, због помињања једне књиге Макса Вебера, у суманутим улизичким интерпретацијама престао да буде православац и постао човек са „протестантском етиком и духом капитализма“!
Како је стварно изгледала српска паланка могло се јасно видети из безброј пута приказане бриљантне телевизијске серије „Више од игре“ Слободана Стојановића и Здравка Шотре. То су биле и остале наше варошице, наше Градине и наше паланке. Ово данас је, поштована приучена господо, провинцијализација Србије. Већ пуну деценију и по од Србије се прави туђа провинција. Ви, недоучена господо, специјалци са курсева из Будимпеште и Гелзенкирхена, правите од некадашњег малобројног али великог народа провинцијалну смесу, са задатком да јој промените „и код и геном и ДНК“. И о томе је реч и немојте се стога позивати на књиге које нисте ни прочитали, ни разумели. Радите вама поверени и наложени посао јер он не тражи никакву научну опрему нити фусноте.
Приближићемо, и вама за углед и читаоцима, како се то ради када се ради у чистој форми и без увијања непотребних цитата. Реч је о препорученој пошиљци број 22384, коју је 26. децембра 1969. из Сарајева упутио митрополиту Данилу на Цетиње специјални изасланик папе Павла VI, Франциско Половинети:
„Ваше Преосвештенство, Молим да ми опростите на грешкама, али трудићу се да их буде што мање, јер сам први пут у повјерљивој мисији овдје. Молим да разумијете моје напоре које чиним сам уз припомоћ веома оданих и повјерљивих саучесника, али све то да што боље и савјесније, да најбоље намјере Свете столице извршим што разборитије уз велику обазривост, нашто сам нарочито упозорен.
Носим вам специјалну поруку Светог Оца Папе и Његову поруку треба лично да уручим па сам радо прихватио овај напорни пут да се уз Његов благослов овјековјечи труд и обезбиједи Ваша сагласност и саучешће, што је изразита жеља Св. Оца Папе па сам пошао на овај историјски пут који треба да овјековјечи и Вас.
Но, ево у Сарајеву сам позван у Надбискупију и задржан, хитно обавијештен са напоменом да моментално није погодан моменат – наиме, пала би у очи моја присутност на Цетињу, па би могле наступити немиле последице и многе непријатности од ненамјерних и злих људи Ваше средине, што би омело и много нашкодило постигнутим успјесима у одвајању ваше Свете цркве од сепаратистичке јереси.
Много се постигло и Св. Отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела и смјести у музеј или Његуше гдје би одговарала намјени, гдје историја тога времена изумрлог народа још једино не може да види. Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире.
Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову веру зашто је вољан и да уложи велика средства. Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринијети, па ће само тражити да у маузолеју буду смештене кости Луције – Црногорске (Озане Которске), која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањањима, али никад није хтјела да ту вјеру осрамоти и остави.
Зато ће она бити оглашена Светицом и жеља би била да се њени остаци похране у маузолеј зашто ће бити изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост маузолеја. Св. Отац Папа цијениће веома Ваше напоре и велику душевну и просвјетну вриједност, цијенећи Вашу оданост светој цркви, а верујући да ће у Вама наићи на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вјера и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да све жртве поднесе и сва средства уложи, па једва чека да се освети Дивни Храм у Титограду и успостави библиотека, доведу мисионари и отпочне помагање тог доброг народа у превођењу правој Христовој вјери.
У томе Св. Отац Папа рачуна на Вашу сурадњу и вољан је да Вам понуди положај међу својим најближим сарадницима а да Ви руководите свим тим пословима уз загарантовану дискрецију. То је била моја мисија и то би била порука коју сам имао да уручим са још многим другим, па како сам спријечен и како су сада изоштрене многе несигурности од пакости људи, то сам обавијештен да приликом посјете Предсједника, од стране Паћинелија и додира истог са извјесним храбрим људима Титограда, да се ово сада избјегне и затражи додир или састанак у Загребу или Ђакову, како би се избјегло да се предају новчана средства и награде храбрим људима на мјестима која би била подлога непријатности тих храбрих људи тако и свег досадашњег успјеха и рада.
Износећи Вам ово молим Вас да разумијете велико интересовање Св. Оца Папе за Ваша велика дјела и љубав према својој пастви која треба да се преведе правој Христовој вјери за што би Ви били најпогоднија личност. Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалних разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих храбрих људи у Скопљу, који су вољни да се у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру. Из жеље да се све то најљепше среди молим да донесете Вашу одлуку гдје би жељели да се лично састанемо и примите све што Вам доносим, а Ви ми дадете Вашу сагласност или могућност, доставите Надбискупији Загреб.
Метковић.
С особитим поштовањем, одани покорни Вам, Паловинети!’
(Наведено из књиге Слободана Кљакића и Ратка Пековића „Седам Његошевих сахрана“, „Јасен“, Београд 1913.).
Ето, то треба да „коначно победи у Србији“. То је суштина промена, а пре свега промена свести!
[/restrictedarea]
