Лобистичка алхемија

Пише Драгомир Анђелковић

Да ли НАТО поново куца на српска врата?

Зашто разне наше организације које се баве „етничким односима“, „људским правима“ или нечим сличним, имају потребу да пропагирају чланство Србије у Северноатлантском пакту?

Србији све чешће стижу позиви од стране водећих НАТО структура да се придружи том пакту. Додуше, то се чини посредно, путем начелног изражавања добродошлице и дискретног указивања да су „врата НАТО“-а за нас отворена, а не у форми која би могла да се схвати као дефинисање новог услова за евроинтеграције. Но, то не значи да у наредним годинама поменути „љубазни позиви“ неће добити макар и неформално уцењивачки вид.

 

ДОЛИВАЊЕ УЉА Чим се Србија приближила почетку наредне етапе тзв. ЕУ пута, изнова је на површину избило питање чланства у Северноатлантском пакту. А док НАТО у контексту „европске приче“, за сада деликатно, споља спроводи реализацију акције сукцесивног подизања нивоа притиска на нашу државу, неки домаћи НВО делатници то изнутра раде много бруталније. Штавише, наводно пророчки, дрско нам поручују да ће Србија наредне године затражити пријем у НАТО.

Тако једним ударцем настоје да убију „две муве“. Прво, већ крећу са новим циклусом тенденциозног уношења забуне у наше јавно мњење. По моделу који је већ коришћен у претходним годинама, покушавају да покрену лавину пропагандних прича да „нема уласка у ЕУ без претходног чланства у НАТО-у“. План је да се учврсти уверење да ако напаћени Срби желе бољи живот који ће им, наводно као неки „deus ex machine“, донети Европска унија, онда ће морати да прогутају и горку атлантску пилулу. Друго, НАТО челницима се шаље порука да је то могуће!

Евроатлантски центри моћи, о томе сам већ много пута писао, у Србији имају разгранат и ефикасан идеолошки апарат (систем медијски, НВО и других организација за индоктринацију и притисак на јавност и политичаре). Он реализује налоге које добије од својих страних ментора, али некада и сам делује у складу са оним за шта наслућује да је у складу са њиховом вољом. Понекад настоји и да их што више уплете у наша посла. Када би се моћни странци мање бавили нама, шта би радили многи њихови овдашњи комесари?

Када се то има у виду, јасно је да неки НАТО лобисти, док нама причају којешта, заправо на атлантске адресе шаљу поруке да би требало интензивирати активности у Србији. Поручују:  она је сада „зрела шљива“ и само би је требало добро протрести, па ће упасти у НАТО корпу. Плаше се да њихови ментори заокупљени разним бригама широм света то не пренебрегну, односно да услед тога они не остану без посла, па нам зато призивају нове невоље. Нама, обичним грађанима, опасност да се увалимо у туђе сукобе, а актуелним властима озбиљан страни притисак (до кога не мора да дође) да у народу непопуларном атлантском смеру поведу земљу. Тако смо преко НАТО-а, наизглед парадоксално, стигли до Русије.

 

РУСКО ИСКУСТВО Ових дана се у тој великој држави анализирају ефекти једног важног закона усвојеног пре нешто мање од годину дана. Наиме, руски парламент (Дума) донео је закон којим се налаже да се све невладине организације које примају новац из иностранства, а баве се политичком делатношћу, региструју као „страни агенти“. При томе, да не би било језичке забуне, не мисли се на то да се пријаве да су шпијунска легла (што понекад, узгред буди речено, вероватно и јесу), већ страни лобисти, тј. заступници интереса других држава.

Многе државе, укључујући и САД, имају сличне законе. Они су неретко донети још у првој половини 20. века. Али руски, који се фокусира на НВО, уноси новине које су у складу са духом наше епохе, а које би хтели да занемаре они што су у својим кућама благовремено уредили лобитистичку проблематику. Ствар је у томе што су Вашингтон, али и неки други западни центри моћи, широм света у протеклих неколико деценија створили мрежу квазиневладиних организација, које су НВО у односу на власти својих држава, али не и релевантних страних сила. Оне се наводно баве промоцијом „људских прва“ и сличним пословима, а заправо делују у (гео)политичком интересу својих утицајних иностраних послодаваца (који у софистицирано окупираним земљама као што је наша чак и терет њиховог финансирања пребацују на локалне буџете).

Кремљ који се 2011-2012. суочио са покушајем организовања „наранџасте револуције“ на свом терену – одлучио је да се томе енергично супротстави. А то је најлакше постићи јавним разобличавањем квазиневладиних организација, односно недвосмисленом демонстрацијом да су заправо борци за иностране интересе, који се сакривају иза разних хуманистичких идеја, како би се лакше увукле под кожу домаћој јавности. Ради тога је потребно детектовати и грађанима представити две просте чињенице: ко те лажне НВО финансира и шта оне заправо раде, тј. колики је раскорак између њихове номиналне мисије и фактичке, политички мотивисане праксе.

Надлежни руски органи су поменуте послове успешно обавили. Тужилаштво те земље је ових дана оптужило више стотина, у НВО амбалажу упакованих, лобистичких организација, да нису поступиле у складу са законом и регистровале се као „страни агенти“. Штавише, и низ лажних НВО које су се донедавно заклињале у своју „независност“, под притиском закона саме су признале шта су. Њихови западни покровитељи су били свесни да ће до тога доћи ако Русија истраје у спровођењу свог закона, па су стога пробали да је у томе дестимулишу покретањем међународне кампање (у коју су се укључили и неки српски медији) да се ради о недемократској пракси, упереној против грађанских слобода. Међутим, јасно је да није тако. Природно је што негодују центри моћи чија превара је, правно утемељено, разобличена. Али, истина је да се руским законом унапређују, а не угрожавају људска и грађанска права. Страни лобисти својим делима заправо компромитују прави НВО сектор, који је од огромног значаја за демократски развој.

 

ВАЖНЕ НАТО НИЈАНСЕ Руско искуство је инспиративно и за нас у Србији. Немам илузију да је код нас могуће доношење иоле сличног закона. Ми смо, као што сам већ рекао, на постмодеран начин окупирани (још у октобру 2000. године), те је у складу са тим битно сужен простор за деловање државних органа. Но, руски случај би требало да буде подстрек патриотској јавности да се незванично много озбиљније бави поменутим питањима. Уосталом, није од суштинског значаја да ли ће неко бити процесуиран или не, односно да ли ће формално бити уписан у „регистар“ иностраних политичких лобиста, већ да јавност сазна шта и за кога раде они што причају бајке да се бори за добробит наших грађана.

У контексту НАТО изазова, од чега је и започет овај текст, логично је упитати се зашто би разне наше организације које се баве „етничким односима“, „људским правима“ или нечим сличним, имале уопште потребу да пропагирају чланство Србије у поменутом пакту. Није ваљда да војни савези начелно служе миру и просперитету? Или да је добро да на овој нашој, и тако челиком и барутом загађеној планети, буде још више тенкова, ракета и других убојних средстава? Манимо се празних прича! НВО су по дефиницији жаришта самоорганизовања грађана ради решавања неких њихових проблема, а које би то проблеме српских грађана решило чланство у Северноатлантској алијанси? Да нам наталитет можда није толико велики, па да би „биолошки притисак“ требало да умањимо слањем топовског меса у Афганистан и Ирак?

НАТО лобисти, који се наводно баве неким питањима из домена цивилног друштва, рећи ће да се они залажу за функционалнији систем, економски напредак, више правне стандарде – до чега ћемо доћи у склопу евроинтеграција. А да би се оне успешно одвијале, потребно је да Србија што пре ступи у Атлантски пакт. Такве приче ћемо, да и то поновим, све чешће слушати у наредном периоду. Међутим, оне имају један велики проблем: потпуно су неистините. Не да се ради о замени теза и предимензионирању неких истинитих елемената, већ је у питању пласирање голе лажи!

Сада не улазим у питање ЕУ интеграција, и то да ли ћемо од њих имати неку корист, већ говоримо о чланству у НАТО-у као услову за улазак у Унију. Читав низ њених чланица нису формално укључене у атлантске структуре. То су, да се подсетимо, Аустрија, Ирска, Финска, Кипар, Малта и Шведска. Друга страна медаље је што су посредно и многе од тих земаља (нпр. Аустрија и Шведска) и те како повезане са НАТО-ом, и учествују у неким његовим активностима. Нема сумње, то ће бити тражено и од Београда у пакету са формалним условима за улазак у ЕУ. Ипак, и између тога и онога што предлажу овдашњи НАТО лобисти – а то је формално чланство у Атлантском пакту – велика је разлика!

 

ЧЕКИЋ И НАКОВАЊ У НАТО централи добро знају да немају одрживу пропагандну причу за то да Србији намећу улазак у Алијансу. НАТО је сувише озбиљна организација да би заговарао толико провидне лажи као што су оне о уласку у тај пакт као предуслову за финализацију ЕУ интеграција. Турска је у Северноатлантском савезу па вероватно никада неће ући у Унију, а Ирска је неутрална – и то много озбиљније него поменута Аустрија – па је одавно у институционализованој „породици“ европских народа.

Иако има истине у томе да ЕУ понекада делује као цивилно крило НАТО-а, ипак Брисел има и своје посебне рачуна, на основу којих се земље примају у Унију. С друге стране, НАТО лобисти морају да обављају и нескривено прљаве послове, које им њихови ментори препуштају. Стога, пласирају нам и најбаналније лажи, полазећи од тога да се и гуштера плаши онај кога су изуједале змије, тј. да ће немали део Срба прогутати причу да је улазак у НАТО пречица у ЕУ и кључ за отварање њене последње капије. А ако њихове активности те врсте успешно узму маха, односно у НАТО седишту процене да се бар део нашег јавног мњења довољно заталасао да и тамошњи играчи имају потенцијал да се директно укључе у операцију утеривања Срба у њихов пакт,  они ће то и учинити.

Српска власт ће се тада уистину наћи под тајним, али неизбежним условом – прикривеним неким другим напречац смишљеним изговором за светску јавност (пошто НАТО наводно ништа не изнуђује) – да земљу уведе у Атлантски пакт како би наши ЕУ преговори били убрзани, а не закочени. То би за њу била фатална замка. Ако око питања Косова и Метохије или пак посредног укључивања у НАТО структуре (по аустријском моделу) и постоје разне комбинације да се и Запад задовољи, и до краја не револтира наше јавно мњење, односно очува бар понешто од српских националних интереса – када би се на начин да мора да се да црно-бели одговор поставило питање уласка у Алијансу, они који представљају официјелни Београд платили би високу цену. Били би смрвљени између чекића НАТО притисака и наковња дубинском одбојношћу Срба према Атлантском пакту.

Власт може да прогура понешто од онога што је непопуларно. Грађани су спремни да праве компромисе због наде да ће Србија коначно кренути из глиба у којем се налази. Но, ако се у пакету болних уступака буде налазило баш све – од „геј парада“, преко Косова, до НАТО маскарада – црно се пише нашим владајућим политичарима. Зато нека добро размисле у какве проблеме и њих, а не само државу, уваљују они што им се представљају као нови, евроатлантски настројени пријатељи, а заправо су сурови лобисти иностраних моћника. Ономе што сада почињу да раде у вези са НАТО-ом, не само патриотска јавност већ и власт, што скорије мора да почне да парира. На сваку изјаву да ће Србија затражити улазак у НАТО или да је за њу то „добро“ – требало би да уследе три заклињања у нашу непоколебљиву војну неутралност. Тако се затварају пукотине кроз које ће се увући описана опасност, тј. да лобистичка алхемија претвори релативни НАТО притисак у тотални јуриш у циљу апсорпције Србије у тај војни блок.

Један коментар

  1. Avatar
    Milanka Vukomanović

    Te 1999. ovako s’ proleća
    baš kad je ozeleneo dud,
    nas je napala sila najveća
    a svet se pravio naivan i lud.

    Dok je nebom zviždala NATO avijacija,
    Po mostovima je pevala srpska nacija.
    Ponosno pevala po mostovima, k’o luda,
    Pesmom prkosila, k’o da je pala s duda.

    I svet je gledao 78 dana te romanse,
    Srbiju, u zagrljaju NATO alijanse.
    A sve je počelo baš ovih dana u martu,
    ovde u Srbiji, u svakom srpskom kvartu.

    Ovde u Srbiji, u Evropskom predgrađu
    NATO je pomagao humanitarnim bombama,
    Srbima, da svoj demokratski put pronađu
    a ne da lutaju po ideološkim katakombama….

    Ni porušena zemlja, ni pobijena deca
    Ne tronuše ni Boga, niti ijednog Sveca.
    A sve se dešavalo usred Uskršnjeg posta,
    možda da su bar oni tada rekli DOSTA!??

    Srbija je ječala za svojima u crno zavijena,
    U mraku, bombama preorana cela zemlja.
    Al’ bolelo ju je ne samo što je tako ubijena,
    već što se ne ču bar jedno NJET iz Kremlja.

    I Srbe je k’o i uvek, zadesila sudbina lutajuća,
    Grobovi, izbeglištvo, Ševeningen i Žuta kuća.
    Rastureni, bez traga, na sve čeiri strane sveta,
    Da više nikad nikom ne budu ni poligon, ni meta.

    I tako fuzijom povampirenog Anglo-Germanijuma
    i humanitarno-osiromašenog U-235 Uranijuma,
    K’o fisijom pocepani izađosmo iz II milenijuma.
    A antipravoslavna klika iznedri Kosovo-republika.

    I dok “Arbanas Simonidi dirnuti nije smeo
    na kamenoj ploči, ni krunu, ni kraljevski veo“,
    njegovi potomci-Albanci, za malo više love
    raskomadaše Srbe i prodadoše ih u delove.

    Traže Borku, nema je, a srce joj u Njujorku.
    Traže Nelu,nema je, a bubreg joj u Briselu.
    Traže Ninu, ni nje nema a jetra joj u Berlinu.
    Traže Gagu, nema ga, a pankreas mu u Hagu.

    Pa ipak, da sve bude transparentno i jasno
    i ako NATO bombama saterani uza zid,
    Srbi kleče i ponavljaju ponizno i glasno:
    „IZVINITE, mi smo krivi za genocid“.

    Izato više ne volim proleće,
    ne volim ni kad ozeleni dud,
    kad silniji slabijeg skoleće
    a svet se pravi naivan i lud….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *