Почетна / Друштво / Који датум?

Који датум?

Пише Никола Врзић

Уклањање барикаде на мосту на Ибру у Косовској Митровици и затварање алтернативних путева на северу Косова и Метохије, улазак Косова у УН, потрага за налогодавцима напада на немачку амбасаду 2008. године… само су неки од нових услова за отварање преговора о учлањењу Србије у ЕУ. А коначну реч неће дати ни Херман ван Ромпеј, ни Кетрин Ештон или Штефан Филе, већ немачки Бундестаг

Постоји један тест којим је могуће проверити колико је, заиста, „историјска“ одлука за Србију коју је у петак, на Видовдан, донео Европски савет; тест којим је могуће проверити тврдњу Ивице Дачића, премијера Србије, да је Србија на Видовдан од Европског савета добила „безуслован датум“ за отпочињање преговора о учлањењу у Европску унију. Тест се састоји у само једном питању: а који је то датум?
Да ли је то 29. 6. 2013? Или 1. 7. 2013, или, рецимо, 22. 8. 2013, или 14. 1. 2014. или, макар, 31. 1. 2014. године? Одговора на ово питање, како ћемо показати, нема. Насупрот томе, што ћемо такође показати, услова и те како има. Што ће рећи да нас је премијер, славодобитно изговоривши само две речи – „безусловни датум“ – оба пута слагао; нити има датума, нити нема услова.

ЖУТА ШАРГАРЕПА Уосталом, не пита се без разлога „Дојче веле“ да ли је Србија минулог петка добила, не чак ни „зелено“, већ „жуто светло“ за преговоре са ЕУ; не констатује без разлога љубљанско „Дело“ да је „Брисел наградио Београд шаргарепом која још није никла, а да би била добра за супу треба је редовно заливати“; не коментарише без разлога Џејмс Кер-Линдзи за „London School of Economics“ да „у најбољој ЕУ традицији Србија добија ‚зелено светло‘ за ‚зелено светло‘ у децембру“. Ни „Дело“, ни „Дојче веле“, као ни Џејмс Кер-Линдзи, наиме, немају потребу да обмањују српску јавност, и да том обманом сакривају своју издају српских државних и националних интереса, потребу какву због нечисте савести и страха да Србија не сазна истину имају Ивица Дачић и његови коалициони партнери из СНС-а и УРС-а, као и сви они из опозиције који их у тој издаји, док год издају, усрдно подржавају…
Ову је усрдну подршку пореметио бивши председник Србије Борис Тадић, обнародовавши да „Србија није добила датум за почетак преговора са ЕУ“ и да се „у јавности пласира заблуда да ће ЕУ безусловно отворити преговоре са Србијом“. Одговорио му је Александар Вучић, лидер СНС-а и први потпредседник Владе Србије, тврдњом да је, „без обзира на малициозне тврдње појединих политичара“, „Србија добила датум за почетак преговора са ЕУ“. „Ако хоћете, можете да кажете да је тај датум 31. јануар“, рекао је Вучић. Каква игра нашим животом, државом и здравим разумом! Не зато што Тадић није у праву, а Вучић јесте – цитираћемо закључке Европског савета из којих се јасно види да датум заиста добили нисмо – већ зато што је Тадић, макар и ако једном говори истину, последњи који има моралног права да икоме приговара због обмањивања јавности; сва се његова политика заснивала на безобзирној обмани да брани Косово, да Србију не води у НАТО, да ће Србија ући у ЕУ већ 2014. године… обмани уверљиво раскринканој у „Викиликсовим“ депешама америчке дипломатије. Али је овај игроказ, дупли пас између претходне и садашње власти, свиреп и зато што садашња губи право да одговара претходној; и зато што и сама прибегава њеним методама прилагођавања стварности, и зато што је настављач Тадићеве косовске политике. Вратимо ли се у 16. новембар 2011, то ћемо јасно и видети.
Тог је дана у Арундел Хаусу у Лондону Тадић одржао говор пред Међународним институтом за стратешке студије (IISS), у којем је назначио услове под којима је Србија спремна да се одрекне Косова и Метохије, све називајући то „функционалним и функционишућим договором између Београда и Приштине“: „Желим да будем уверен, са гаранцијама, у функционалну и функционишућу српску заједницу на Косову. Они морају да се осећају безбедно, са полицијом из њихове заједнице; да имају одрживу економску егзистенцију; да имају приступ поузданом судству на њиховом језику; и, да имају приступ образовању чији стандарди одговарају онима које би очекивали да живе у Србији. Они морају да виде да су симболи њиховог идентитета – Црква – заштићени. И, они морају да буду уверени да ће имовински захтеви бити разматрани фер и једнако. Коначно, мораћемо да дођемо до решења питања општина на северу Косова, чији становници имају посебно снажна осећања о томе где припадају. Овде бисмо морали да пажљиво и у детаље погледамо друге примере, у којима права и надлежности такве заједнице могу да буду осигурани у специјалним формама представљања (…) Желимо интеграцију читавог региона у Европску унију, и свакако да желимо да Косово учествује у регионалним форумима.“ Све су ове Тадићеве замисли, као што нажалост знамо, преточене у Вучић-Дачић-Николићев „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“ са Хашимом Тачијем, парафиран 19. априла у Бриселу; тамо су и „специјална форма представљања“ – Заједница српских општина – и правосуђе, и полиција, и образовање, и интеграција Србије и Косова у ЕУ… И после Тадића, и после Ђурђевдана 2012, само Тадић.
Вратимо ли се пак тврдњама да смо добили датум, па, мораћемо да се определимо да ли више верујемо нашим властодршцима или, рецимо, немачкој канцеларки Ангели Меркел, с тим што би ипак требало имати у виду да се пита она, а не они. А она је јасно рекла да ће нам датум бити одобрен тек када испунимо све што она од нас тражи: „Европски савет у децембру разговараће о Србији и потврдити да ли је остварен напредак у имплементацији. Приступна конференција моћи ће да се одржи под условом да имплементација иде по плану.“

[restrictedarea]

ТАЧКА 19 А ту су, најзад, и наше сопствене очи и оно здравог разума што успева да преживи медијску халабуку о лажном датуму за Србију; ослонимо се и на њих, читајући закључке Европског савета о Србији донете прошлог петка. Да, стоји ту (тачка 19) да је „Европски савет одлучио да отвори приступне преговоре са Србијом“, и да ће „прва међувладина конференција бити одржана најкасније у јануару 2014“, али пре тога, једно велико „али“, један велики услов без којег се не може, без којег нема прецизно одређеног датума отпочињања преговора, макар то био и 31. јануар у који нас сада убеђују, убеђујући нас да смо ипак нешто добили: „Пре тога, Савет (за опште послове) ће усвојити преговарачки оквир, који ће потврдити Европски савет на својој уобичајеној седници о проширењу.“
А шта ако Савет за опште послове, у којем седи 28 ЕУ шефова дипломатије, не усвоји преговарачки оквир? И ако га, у децембру, не потврди Европски савет који чини 28 ЕУ шефова држава и влада? Једноставно: онда нема датума, нема почетка преговора ни „најкасније у јануару 2014“. Кључ је, наиме, у преговарачком оквиру; док се тај преговарачки оквир не усвоји, нема ни датума, то јест нема те „међувладине приступне конференције“ на којој представници влада чланица ЕУ и земље кандидата размењују преговарачке оквире, односно мандате за преговоре, чиме формално почињу приступни преговори. Другим речима, и крајем године наћи ћемо се пред истим историјским тренутком пред каквим смо се налазили и прошлог петка; и тада ће поглавари ЕУ расправљати хоће ли нам или нам неће доделити датум за почетак преговора, размену тих преговарачких оквира, и сама та чињеница убитачно јасно потврђује да сада нисмо добили ама баш ништа.
Од колике су, заправо, важности ове одлуке Савета за опште послове и Европског савета, потврђују и прошлонедељне информације из самог Брисела; како је јављао дописник Радија „Слободна Европа“, Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска тражиле су да не буде нужно да у децембру Европски савет потврди преговарачки оквир, исто је тражио и Херман ван Ромпеј, председник Европског савета, али Немачка је захтевала да баш то буде унето у закључке. И тако и би, видесмо под цитираном тачком 19.
И сада се поставља, опет, оно логично питање: шта би требало Србија да уради да би добила датум? О условима је реч. Ево их: „Европски савет одобрио је закључке и препоруке Савета (за опште послове) од 25. јуна 2013.“ А Савет за опште послове је 25. јуна закључио и препоручио: „Савет понавља да наставак видљивог и одрживог напретка у нормализацији односа, укључујући и примену до сада постигнутих договора, остаје суштински (услов) да би Косово и Србија могли да наставе на својим европским путевима.“
Дакле, како видимо из овога, не само да је примена досадашњих бриселских споразума тај услов за доделу датума Србији, већ је она, примена, заправо само један од услова (лепо кажу: „укључујући и примену…“), услова у оквиру тог ширег, „видљивог и одрживог напретка у нормализацији односа“. Шта, дакле, има да нам уследи после „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“, упоредо са применом тог споразума? Упозоравамо поодавно, то је Косово у Уједињеним нацијама; то је, уосталом, и најављено као следећа тачка о којој ће разговарати Ивица Дачић и Хашим Тачи а, подсећамо, Дачић је још зимус отворио могућност уласка Косова у УН; и „Вечерње новости“ сад пишу да би „следећа препрека на европском путу наше земље могла да се појави већ на јесен: иницијатива да се Косову омогући да добије статус посматрача у УН… Овакав сценарио гура Немачка… С обзиром на то да је статус посматрача практично предворје за чланство у УН, и да је већина држава и ентитета прошла кроз ову вишегодишњу фазу, план је да се сличан модел примени и на Косово, које би тежило да до завршетка преговора Србије са ЕУ издејствује и пуноправно чланство.“ „Новости“ додају и да је за додељивање статуса посматрача потребна двотрећинска већина у Генералној скупштини УН, дакле 129 држава, а Косово је на цифри 102. Нема случајности; у блиској вези са намицањем овог броја је, несумњиво, и признање Александера Шаленберга, портпарола аустријског шефа дипломатије Михаела Шпинделегера, да је Аустрија недавну министарску конференцију Међународне агенције за атомску енергију, одржану у Бечу, искористила за лобирање за признавање Косова; ако су лобирали ту, лобирају и на другим местима, ако то чини и Аустрија, чине то и остали, много утицајнији креатори косовске независности. Додајмо овоме да упућени извори са Косова јављају да (и) Велика Британија подржава идеју статуса посматрача у УН за Косово.
Иако Александар Вучић, после свих ових вести, каже да „столица у УН за Косово није и не може бити услов да се у јануару започну преговори са ЕУ“, и да ће „Србија поштовати оно што је потписала“, али да „неће прихватити нове услове“, сумња ли ико да се од Србије (у оквиру кључног услова који захтева „наставак видљивог и одрживог напретка у нормализацији односа“ Србије и Косова) неће, макар и подаље од јавности, затражити да престане да лобира против признања независности Косова? Пошто би, је л’, такво лобирање свакако било протумачено као препрека напретку у нормализацији односа. И само од добре воље диктатора из ЕУ зависи да ли ће од Србије приде тражити и да овакву обавезу – под кринком сагласности на учлањење Косова у међународна тела, како је и предвиђено у извештају Европске комисије од 22. априла – стави и на папир, у будући „Други споразум о принципима…“; услове, то је ваљда јасно, не поставља онај који моли, већ онај који даје…

УСЛОВИ БУНДЕСТАГА Ова ће се ситуација, уосталом, разјаснити најкасније у наредних шест месеци; и представљаће само корак ка пуном и формалном српском признању независног Косова. То нам је, не одговоривши „не“ на директно питање да ли ће Србија морати да призна Косово да би постала чланица ЕУ, минулог петка предсказала Ангела Меркел: „Сви знају да ће преговори трајати дуго. Не бих желела данас да говорим о ономе што мора да се догоди током ових преговора.“
Али без бриге; пре него што почну преговори током којих ћемо морати да признамо Косово, и пре него што нам се постави овај услов, мораћемо да испунимо све услове који су пред нас постављени за почетак преговора. А то укључује и оне специфично немачке, разрезане Србији у Бундестагу прошлог четвртка. Поред свега већ познатог, дакле, Немци траже од Србије и да косовској граничној полицији и цариницима обезбеди неограничен приступ граничним пунктовима на северу Косова, и то копненим путем; да затвори све алтернативне путеве који воде на север Косова; да гарантује слободу кретања ЕУЛЕКС-у на Косову; да у оквиру нормализације односа предузме и „даље кораке ка изградњи поверења“, „што посебно укључује, најбрже могуће, отварање моста на Ибру, као камена темељца поверења“. Све у свему, како видимо, Немци од Србије траже да сама скрши преостали отпор косметских Срба успостављању Тачијеве државе. И још од Србије, да би јој одобрили почетак преговора, траже Немци и да учини све да би пронашла и казнила „оне који стоје иза“ напада на амбасаду Немачке 2008. године; и само што нису затражили да у Србију дођу немачки инспектори и сами истраже те кривце. Кривце за два полупана прозора који сада стоје на путу наших еуРОПСКИХ интеграција…
Али посланици Бундестага нису само Србији поставили услове; услов, да би Србија добила датум, постављен је и Европској комисији (Ештонова, Филе и друштво). Нема отварања преговора са Србијом ако у оном преговарачком оквиру (који и Немачка и осталих 27 чланица ЕУ морају да потврде да би он ступио на снагу) ЕК не утврди да ће процес нормализације односа између Србије и Косова имати приоритетан третман у оквиру једног од преговарачких поглавља која ће одмах бити отворена (поглавље 35 – „Остала питања“), а које ће моћи да буде затворено тек ако Србија и Косово потпишу правно-обавезујући споразум о нормализацији односа „у смислу ЕУ споразума“, што ће рећи, тек ако (када) се узајамно и формално признају као суверене и независне државе. „Пуна нормализација односа са Косовом“, разјаснио је Бундестаг оно што Меркелова није желела да изговори тако директно, „предуслов је за приступање Србије.“
С тим што ће, када преговори једном крену, одлука Европског савета о сваком отварању и сваком затварању неког од 35 преговарачких поглавља представљати и нову прилику за уцењивање Србије; Бранислав Бугарски, војвођански секретар за међурегионалну сарадњу, већ најављује да ће „преговори бити битни за Војводину, јер ће и нека питања везана за њену аутономију такође морати бити дефинитивно решена“, и размишљајте о томе кад помислите да ће одрицањем од Косова и Метохије, у име прихватања реалности и мирења са судбином, бити окончано растакање ове државе.
И добро. Расточимо Србију тако да буде по мери бриселских, берлинских и осталих диктатора наше судбине. И, улазимо у ЕУ? Дачић, премијер овога што остаје од наше земље, најављује да би преговори о учлањењу могли да трају само четири-пет година. Смејемо (му) се горко; нови ЕУ буџет, који покрива период до 2020, изузев Хрватске не предвиђа друга учлањења у ЕУ, тако да о оних „четири-пет година“ нема ни говора. И 10 година, 2024, прекратак је рок; 10 година су трајали преговори Хрватске о учлањењу у ЕУ, а у међувремену су критеријуми и додатно пооштрени. Заправо, како је у интервјуу „Велту“ открио Немац Мартин Шулц, председник Европског парламента и функционер немачких социјалдемократа, после пријема Хрватске никаквих даљих ширења ЕУ „у догледној будућности“ неће бити, јер ни сама ЕУ не зна како ће изгледати, каже Шулц, 2025. године…
Дакле, који датум?

Европска унија, кућа у пламену

Упозорења против Европске уније, која изговарају евроскептици и еврореалисти, имају једну димензију; сасвим другу димензију та упозорења добијају када их изговоре и уверени евроентузијасти, какав је и Штефан Лене, аустријски дипломата који је био генерални директор за политичка питања у Министарству европских и спољних послова Аустрије и директор за Балкан, Источну Европу и Централну Азију у Генералном секретаријату Савета ЕУ. Преносимо делове његовог текста „Договор Србије и Косова може да оснажи политику ЕУ на Западном Балкану“, писаног за „Карнеги фондацију“:
Проширивање ЕУ све време постаје све теже. ЕУ легислатива коју нова држава чланица мора да усвоји увећала се на 140.000 страница. Много већа пажња посвећује се имплементацији, и преговарачка поглавља затварају се тек ако је држава кандидат заиста способна да прописно имплементира релевантну ЕУ легислативу. То је део разлога зашто је приступни процес Хрватске трајао 10 година. И јасно је да, после Хрватске, нових проширења неће бити пре 2020.
Финансијска и дужничка криза која заокупља ЕУ у последње две године још један је разлог због чега интересовање (за проширење) ишчезава. Криза је умањила јавну и политичку подршку за проширење у државама чланицама ЕУ, а мало је активних покушаја влада ЕУ да објасне потребу за овим процесом. Многи грађани ЕУ инстинктивно осећају да организација која је у толиким невољама не би требало да размишља о додавању нових чланова. Ако кућа гори, зашто градити ново крило?
Криза је такође умањила и саму атрактивност ЕУ понуде у региону (Западног Балкана). Тренутни, дубоки проблеми Грчке, Словеније, Бугарске и Румуније – све се боре са комбинованим ефектима финансијске кризе и слабе власти – бацају сасвим ново светло на потенцијалне последице чланства. Традиционални наратив, који улазак у ЕУ изједначава са просперитетом и стабилношћу, изгубио је свој кредибилитет.
Оваквом стању ствари не помаже ни тешка економска ситуација на Западном Балкану. Све државе региона, изузев Албаније, у 2012. су имале негативан раст. Директне стране инвестиције сурвале су се од 2008. Парадоксално, напредније државе претрпеле су највећу штету, зато што су биле изложеније зарази кризе евра.
С обзиром на ограничења ЕУ буџета, има мало простора за значајније финансирање региона.
Пука инерција је делом разлог што процес (проширења) није потпуно заустављен. ЕУ, као велики океански брод, не мења свој правац лако, а и Европска комисија је очувала моментум. Ово тело има водећу улогу у проширењу, и наставља да остварује свој мандат без обзира на преовлађујућу политичку климу. Ипак, државе чланице остају главни доносиоци одлука о проширењу, а оне све више одбијају да прате Комисију – неке од њих перципирају ово тело мање као поштеног посредника, а више као заинтересовану страну.
Неколицина суседних ЕУ држава чланица, које би требало да имају посебан интерес за напредак Западног Балкана ка ЕУ, такође, нажалост, исказује тенденцију да блокирају или успоравају процес (проширења), тако што форсирају сопствене билатералне неспоразуме са појединим државама Западног Балкана.
Процес би због свега тога могао да се дегенерише у неку врсту двоструког блефа, у којем се ЕУ само претвара да остаје отворена за даља проширења, а државе Западног Балкана се претварају да спроводе реформе.
Преговарачки процес требало би да буде ригорозан најмање као у случају Хрватске, и напредак би требало стриктно да буде базиран на индивидуалним заслугама. Такав потез никако не би требало да буде схваћен као напуштање условљавања. Напротив, његов циљ би требало да буде шире и дубље условљавање.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Milanka Vukomanović

    NE LIPŠI MAGARČE …….
    I
    Demokrate već desetak godina Srbiju grade,
    al’ je Evropa neće, neće ma šta da oni urade.
    A gradiše je sve majstori proevropskoga stila,
    potrošiše sve najvrednije, da Evropi bude mila.
    Što Srbi za godinu urade, to Bramerc za dan sruši,
    jer samo puna saradnja sa Hagom -Evropi je u duši.
    Iako predadosmo Hagu najbolju srpsku garnituru,
    nažalost, ne dobismo tu evro-unijsku kandidaturu.
    Odložiše za mart, dan naše „evropske slave“…
    Al’ ne lipši magarče, do zelene trave…
    30. 12. 2011.
    II
    Potom, naprednjaci zauzeše mesto lokomotive,
    I zahuktaše taj evrounijski voz bez alternative.
    Uzeše napredno i hrabro stvar u svoje ruke,
    Da konačno reše sve te naše, „evropske muke.“
    Merkala ih Merkel, za Srbe, ljuta zmija šarka,
    u Evropu će te ali bez Kosova-šišti kancelarka.
    Sad se i naprednjaci zbunjeno, češkaju po glavi
    zar ovo sve što dadosmo nije pandam toj „slavi“?
    I opet, što Srbi za godinu urade-to Evropa sruši
    puna saradnja i priznanje Kosova njoj je u duši.
    I opet odložiše za januar dan naše „evropske slave“..
    I opet, ne lipši magarče do zelene trave………………
    28.06.2013.




    0



    0
  2. I ovaj premijer zemlje Srbije
    što kontra Boti dere o datumu
    bucmasta lica, mrdajuć ušima
    o datumu nam priča skorašnjem
    pokazujući nemom mimikom
    na ravno Kosovo i na Metohiju.
    I samo dotle do tog datuma
    do to uspeha može i Pečat da priča viceve
    Al imamo, datum meseca Limburga
    Kad bude grožđe na vrbi rodilo
    tad kad se majmuni budu šišali
    tad ću bar jednom euroskeptiku
    čvrge po glavi snažno lupati
    jer jednu istinu, jasnu misao
    ta glava tupava ne može shvatiti:
    „Kad Kosmetu dođe kraj
    naš će premijer – pravac raj
    jer za sve nas radi fraj
    Europa, Europa zdaj!“




    0



    0
  3. Датум смо сами створили када је Краљевина Србија престала да постоји. Све друге приче су неважне гос, Врзићу.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *