Капитулација на уста улази

Пише Наташа Јовановић

Пољопривредни институти у Србији, а у овом тренутку нарочито Институт за кукуруз из Земун Поља, налазе се под жестоким ударима, захваљујући небризи или чак и отвореној саботажи владајућих структура после Петог октобра

Важност пољопривреде често је наглашена у изјавама најмоћнијих политичара Србије и тако је годинама уназад. Свака владајућа коалиција од Петог октобра наовамо постављала је пољопривреду на неку врсту престола, проглашавајући је великом развојном шансом Србије. Актуелна власт је приликом изрицања тако смелог предвиђања деловала чак и убедљивије него многе претходне – додуше, не због тога што је садашња коалиција вреднија поверења него претходне, него зато што је пољопривреда сада не највећа, него и једина развојна шанса Србије, пошто су све остале привредне гране или разрушене до темеља, или су потпуно препуштене странцима.

Ипак, после непуних годину дана од промене власти, учинак у области пољопривреде веома је забрињавајући. То се првенствено односи управо на будућност, у којој је та иста пољопривреда требало да буде локомотива српске економије. Будућност саме пољопривреде је угрожена оним што се догађа у пољопривредним институтима, нарочито онима који се баве семеном и који су међу ретким привредним субјектима који су кроз туробну досадашњу транзицију прошли скоро па неоштећени.

 

КРИВИ ЈЕР СУ СПАСИЛИ У највећој опасности тренутно се налази Институт за кукуруз у Земун Пољу, који на светском нивоу спада у истинске гиганте у свом пољу деловања: примера ради, имају једну од три највеће банке гена на планети, са преко две хиљаде домаћих сорти и још близу осам стотина страних. Угроженост овог института најбоље се може сагледати у пуком набрајању чињеница, у које ће касније бити додата и лица која оваквом стању доприносе, односно одмажу.

До 2009. године Институтом за кукуруз управљало је руководство под којим је ово предузеће доспело у крајње незавидан финансијски положај, тачније, било је у дугу од оквирно 13 милиона евра. Руководство је смењено и доведено је ново, које је у четворогодишњем периоду сасвим преокренуло ситуацију, остварујући укупну зараду у том раздобљу од 15 милиона евра – што значи да је Институт тренутно у плусу око два милиона. Са политичком променом прошлог лета, дошло је и до промена у саставу Управног одбора. Нови УО је реаговао неочекивано брзо и сменио руководство које је вратило Институт на здраве гране. Смена је чак на граници противзаконите, зато што предвиђена процедура није до краја испоштована. Али, ни то није најгоре. Више од свега забрињава следећи податак: за вршиоце дужности који ће у наредном периоду управљати Институтом, постављене су особе које су до 2009. биле у оквиру старог руководства, које је предузеће одвело у незапамћене губитке.

Сада је тренутак да се у причу убаци и барем неко име: др Бранка Кресовић, која је предложена за вршиоца дужности генералног директора, била је помоћница др Горана Саратлића, док је он био генерални директор у периоду до 2009. године. Не улазећи у стручност Бранке Кресовић нити њене мотиве, који могу бити најбољи могући, напросто се само по себи намеће питање: због чега се толико пожурило са сменом управљачког кадра који је доказао да је способан да води Институт и у најтежим условима, да би се по сваку цену на положај поставили кадрови чија је репутација у смислу управљана Институтом у најмању руку упитна?

 

[restrictedarea]

ВАЖАН И УНОСАН ПОСАО Стручни кругови брује о нечијим мрачним намерама које могу стајати иза оваквих потеза. Уколико се има у виду важност Института за кукуруз, као и сличних института који се баве семеном, сасвим би неодговорно било одбацити такве приче на прву лопту. Ако ништа друго, искуство из протеклих 13 година учи нас да где има дима, има и ватре, као и да су сваку од тих ватри потпалили страни монополисти са својим незајажљивим интересима.

Два увида су најбитнија за поглед на цео овај проблем из посебне перспективе. Институт за кукуруз се, како смо нагласили, бави производњом и продајом семена, а трговина семеном је изузетно важан и уносан посао на светском нивоу, чија важност превазилази пуке зараде (иако су оне астрономске), из простог разлога зато што онај ко контролише промет семена контролише у великој мери и производњу хране (то се поготово односи на Србију, чији је сточни фонд размонтиран, а производња и прерада живине добрим делом предата у руке тајкуна из околних држава, па је тако још само аграр остао под нашом контролом). Други увид је тај да на том пољу Србија, управо преко института, остварује значајне резултате на међународном нивоу. Ти резултати не огледају се само у оном податку о богатству банке гена Института за кукуруз, мада је и тај податак драгоцен. Огледају се чак и више у податку из 2006. године, када је забележено да је под сортама из Србије било преко три милиона хектара обрадиве земље у Европи (као и деведесет одсто пољопривредног тла у самој Србији).

Дакле, прича о пољопривреди као великој развојној шанси Србије не мора да буде празна, али баш због тога је логично очекивати да ће страни фактори, који су већ увелико приграбили многе наше ресурсе, све учинити не би ли се дочепали и пољопривредних института. Тиме би се не само решили конкуренције коју им наши институти представљају у овом тренутку, већ би ту конкуренцију директно преузели, па би надаље она служила њима, уместо грађанима и друштву Србије. То би свакако представљало завршни чин окупирања, које би, да парафразирамо стару народну мудрост, овог пута ушло „на уста“, тј. преко онога што једемо, а што би убудуће сасвим зависило од држава које нам нимало нису наклоњене.

 

РЕПРИЗА БАГДАДА Таква пракса није никаква новост, нити посебност, што читаоци „Печата“ сигурно знају, јер смо пре четири године писали о сличном, у ствари чак и много злокобнијем, случају у Багдаду. Окупационе власти, под вођством САД, уништиле су тамошњу домаћу пољопривреду и отвориле врата мултикомпанијама да користе своје семе. Како би омогућили дивовским компанијама производњу генетски модификоване хране, окупационе власти су после војне интервенције донеле пакет од осам закона, којим је уништена највећа ризница семена на свету, која корене вуче још из древне Месопотамије.

И не само у Ираку. Услови за појаву „семена смрти“, какво име генетски модификована храна ужива у јавности, зачудо су увек били исти ма о ком делу света да је реч. ГМ се, наиме, увек непогрешиво јављала у условима транзиције, гомилања спољног дуга, отварања тржишта за увоз, аранжмана ММФ и дављења националног производа. Да је Ираку пало на памет да оклева у уништавању властитих домаћих биљних сорти, како у својој књизи „Семе уништења“ наводи Вилиам Енгдал, санкције ММФ-а и Вашингтона би се сручиле на ту земљу.

Храна је стратешки производ једне земље, одбрамбени ресурс, куповна моћ – оно што је нафта била јуче. Томе у прилог најбоље говори податак Уједиљених нација о милијарди гладних у свету и новом походу шпекуланата у куповину обрадивих површина у земљама трећег света. Неоколонијализам доноси и наизглед парадокасалну појаву да вечито гладна Етиопија нуди стотине хиљада хектара земље будућим инвеститорима и отвара врата за извоз!

Који је пут од уништавања националног семена до генетског инжињеринга?

Први потез Саше Витошевића по преузимању Министарства пољопривреде после Петог октобра био је увоз великих количина генетски модификоване хране. У питању је била генетски модификована соја и кукуруз који се иначе користе као битне компоненте у производњи ГМО. Под притиском јавности, наши највећи произвођачи семенског материјала озбиљно су упозоравали на велику опасност од увоза овакве хране. Заговарачи су, пак, увоз и потенцијалну производњу правдали чињеницом да је генетски модификована храна намењена потребама гладних у свету.

ГАЖЕЊА ЗАКОНА Јула месеца 2001. године кадар Г17 Ивана Дулић – Марковић, иначе стипендиста америчке компаније „Монсант“, као директор Савезног завода за биљне и животињске генетичке ресурсе потписује решења којима се одобрава увоз сојине сачме од генетски модификованог сојиног зрна, иако за то није имала сагласност надлежног Савезног инспектората. Напротив, постојала је забрана за то.

Због противљења таквом увозу, али и противљења да се прихвати донација америчке владе у виду сојине сачме од модификованог сојиног зрна, у септембру 2002. године хитно је затражена смена Мирослава Малешевића, помоћника савезног министра за привреду и трговину. Донатори, иначе, нису обавестили пољопривреднике да је ово семе патентирано и да би морали да га купују пред сваку нову сетву. Онда је уследила приватизација предузећа „Семе“ како би се лакше уништила домаћа производња и увело патентирано генетски модификовано семе.

„Семе“, основано 1948. године као правни следбеник Института Јосиф Панчић, било је једно од највећих складишта семенске робе и извозни капацитет бивше Југославије. Након приватизације 2003. године, зграда магацина у коме је била смештена лабораторија са најсавременијом технологијом оног времена, претворена је у студио за снимање ТВ квиза Милионер! Остали складиштени простори и продајна места понуђени су путем огласа са препоруком да је реч о простору „повољном за изградњу вишенаменског објекта, пословног, хотелског, стамбеног…“

 

Наставиће се

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *