Јужни ток је за Путина питање части

Разговарала Милана Бабић

Како су расправе које су уследиле после научног скупа у Бијељини, посвећеног Евроазијском савезу, откриле различитост српске и руске перцепције, и у поимању српско-руских односа, и у погледу на целокупно геополитичко кретање и на српско место у њему

Научни скуп Евроазијски савез, одржан крајем мају у етноселу Станишићи код Бијељине, довео је до сусрета изузетних духова. Излагања, праћена раправама и отвореним питањима, била су тематски разноврсна.
Теме: евроазијска осовина развоја свијета у 21. вијеку; мапа развоја и полазне тачке евроазијског вектора; јавност Србије и идеја Евроазијског савеза; Евроазијски савез као географски и геополитички програм; Евроазијски савез као мрежна структура; неопходност уласка Украјине у Савез; одабир папе као најава гдје ће бити наредни напад Империје; криза која је на дјелу у садашњости је добра, јер кризис увијек доприноси трезвенијем сагледавању стварности; Други ватикански сабор даје уступке чак и муслиманима, али никада Словенима; пацифизам Русије је недовољан – непријатељ мора знати да желиш да га уништиш; живимо у ратном времену јер је 1999. почео нови тип ратовања (информативни рат је психолошки, глобални тип ратовања); ситуација у Бугарској је исценирана да не било потписивања уговора за Јужни ток; Сирија као велики тест за ОДКБ; подијељеност руске елите и могућност превладавања подјела; могућност необизмарковске парадигме у односима Русија-Њемачка; улога медија – Република Српска као важан регион за проширивање информативног центра; идеја евроазијства и њен историјски развој…
Учесници: проф. др Леонид Г. Ивашов, проф. др Игор Панарин, проф. др Дмитриј И. Видрин, Сергеј Г. Мусиенко, проф. др Бранко Крга, Сергеј А. Трофимов, проф. др Момир Булатовић, академик проф. др Михаил Г. Дељагин, проф. др. Јелена Г. Пономарјова, академик Андреј И. Фурсов, проф. др Дарко Танасковић, проф. др Срђа Трифковић, проф. др Јован Ћирић, к.п.н. Наталија В. Бурлинова, проф. др Миломир Степић, академик проф. др Витомир Поповић, проф. др Часлав Копривица, др Миша Ћирковић, др Небојша Вуковић, мр Жељко Будимир, проф. др Бранимир Куљанин…

Јелена Г. Пономарјова, доктор политичких наука

СВЕСНИ СМО КОЛИКО ЈЕ ВАЖНО ПИТАЊЕ БАЛКАНА

Наша саговорница професор је упоредне политикологије Московског државног института за међународне односе МГИМО, а својим бритким анализама позната је и у РС и у Србији. Њене анализе показују изузетан увид у ситуацију на Балкану, али и познавање цјелокупних геополитичких кретања. Детаљна, стилски избрушена анализа, питка и гипка реченица, стил обогаћен гномом и параболом, чине да се из њених анализа колико сазнаје, још више учи промишљању свијета. Такође, Јелена Георгијевна с правом носи епитет најљепшег и најсрчанијег заговорника интереса српског народа у Москви.

Јелена Георгијевна, да ли сте задовољни скупом, да ли су све теме које сте очекивали да ће бити предмет разматрања отворене?

Питања која смо дотицали на скупу тичу се читавог спектра питања у вези са политичким, економским, културним и духовним аспектима. За дан и по не може, наравно, све да се заврши и јасно је да нисмо имали исту позицију у вези са свим питањима, но оно што је најважније јесте да смо ушли у процес разматрања тих тема. Мислим да није најважније, када се наступи на научном скупу, изрећи своју позицију, наступити, већ успоставити контакте који потом остављају нове могућности. Упознала сам многе људе на овом скупу, и, сигурно, наставићу контакт са њима. Скуп посвећен Евроазијском савезу је веома важан у савременим условима. Зато што се свијет, данас, јако брзо преображава,  убрзано се мијења геополитичка карта свијета. Кина, арапске земље, заузимају одређени простор, одређени дио геополитичког простора, а да не помињемо САД. А шта ради Русија? Да ли има неке своје интересе, да ли има неку своју позицију унутар свих тих процеса? Такав пројекат постоји, али Русија не може да га оствари без својих историјских, рекла бих психоисторијских савезника, прије свих то су словенски народи: Бјелоруси, Украјинци и, наравно, Срби.

Колико често би било потребано одржавати сусрете овог типа?

Добро је једном годишње, још би било боље да се двапут годишње састајемо, али то није лако постићи.  Мени се допада што се ми и после скупа налазимо у непрекидној комуникацији и што размјењујемо идеје.

Утисак је био да је цијела српска страна ставила акценат на одсуство дјеловања руске „меке моћи“ на терену српског корпуса?

Нажалост, требало би признати да за сада политика Русије на економском и војном пољу „меке моћи“ није довољно добра. То је повезано са унутрашњим релацијама, у вези са промјенама унутрашњег курса, људи који одговарају за те области.

Јелена Георгијевна, опростите, морам вас прекинути, наиме слично ми је одговорио и генерал Ивашов, али се, ипак, ради о улагању барем у једне медије, у једне новине, Русија поред свих унутрашњих проблема или проблема у бирократском апарату, мора имати новаца и стремљења ка медијском покривању српских територија! Који је мотив што то она ипак не ради?

Русија не ради довољно на подручју Србије зато што сматра саморазумљивим да ће Србија  увијек остати заједно са Русима. То је први моменат. Други начин размишљања јесте да је Србија толико мала и зашто би онда добила неки већи аранжман. Трећи моменат – економски није важна. Зашто улагати у такав пројекат? – мисле поједини људи. Четврти моменат је тај да су водеће људе Београда одавно купили Англосаксонци тако да са њима нема шта да се ради. Када се сва та четири становишта укрсте добијате праву слику те преовлађујуће матрице и перцепције Србије и српских земаља код руске елите, али, наравно, то нису људи који закључују како ваља и то би требало да се промијени. Међутим, ми који смо дошли овдје, дошли смо код својих и знамо, и свјесни смо, колико је важно питање Балкана – то је средишња геополитичка зона. Ми пишемо, обраћамо се центрима моћи и настојимо да се промијени позиција Русије према Балкану.

Предсједавајућа Комисије за одбрану и безбједност Парламентарне скупштине БиХ Душанка Мајкић је тражила данас да се пренесе порука о неопходности официјалне порука из Русије – с обзиром на све притиске који се врше на српски корпус, са разних страна, када бисмо могли очекивати официјални одговор од стране Путина или неког од високих чиновника РФ?

За Владимира Путина Јужни ток је питање части. Он сматра да ако је једном речено да ће бити саграђен – онда ће бити саграђен. И, без обзира на све тешкоће које се појавлјују Путин се пуно труди да те тешкоће буду уклоњене. Али, њему нису познате све информације зато што је хијерархија преношења информација таква да до њега не долазе све информације.

Стиче се утисак да је Дачићево потписивање Бриселског споразума заиста било изненађење за цјелокупну руску јавност, па и челне људе РФ?

Не знам да ли је Дачић рекао Путину да ће потписати. Колико знам није му рекао.

У српским медијима била је и информација да је Путин рекао да би требало пет година преговарати, а ништа не потписивати?

Таква информација код нас не постоји. Политика Руског министарства вањских послова је таква да ако Србија призна независност КиМ, да ће Русија то да прими к знању.

Како то разумјети? Срби у Србији имају владајућу елиту која је однарођена, која доноси одлуке противне својим предизборним  обећањима, имамо српски народ који страда на простору бивше Југославије већ више од двадесет година, јер се посматра као руски фактор на Балкану – а не осјећамо залеђину?!

Мислим да ће после посље-дњих дешавања Русија да узме неки интермецо, паузу, да неће признати независност Косова, да ће посматрати шта се дешава, и да ће чекати да дође неко друго руководство.

Може ли утицати на промјену у руководству Србије?

Мислим да је незадовољство у српском друштву велико, и надам се да ће доћи нека друга елита. Друштво има неке своје циклусе и мислим да је дошао крај једног циклуса.

Када сам прошле године радила интервју са руским антропологом и теологом Сергејем Хоружијем он ми је, разматрајући друштвене односе, скренуо пажњу да не би требало очекивати бољитак после револуција, јер свака револуција значи помак, али  уназад, како направити нереволуционаран корак, а да буде дјелотворан у овако контролисаном државном апарату?

То је могуће само демократским начином, прављењем нових странака и гласањем народа. Но, имајући у виду да се свјетско друштво налази у очекивању великог рата, ако се рат деси ни Балкан неће бити искључен из свега тога. У таквој ситуацији могуће је мијешање карата и мијењање граница.

Какво, хипотетички, можемо у таквој ситуацији да очекујемо понашање од стране РФ?

Оно што се дешава у Сирији показује да Русија може много дуго да брани позицију неке земље. Да се осјећа да, ако се неке границе пређу, може да ступи у фазу великог рата. И да улаже озбиљне напоре да до негативног развоја не дође – а, ако дође до неповољног развоја догађаја,  Русија мора бити спремна. Требало би да видимо шта ће се десити и са Евроазијским савезом. Постоји једна јако лијепа изрека о војнику Царства. Она каже: чак и ако се Царство распадне, а постоји макар један војник који себе сматра војником тог Царства, Царство ће наставити да постоји. Везано за то, сматрам, ако Срби и Руси буду сматрали да је Косово и Метохија Србија – оно ће то и остати. Како ће даље да се развија ситуација, у складу са потоњим развојем догађаја – оцијенићемо и како ћемо се понашати. Најважније је да ми, ни разумом, ни срцем, не посумњамо, не доводимо у питање да је Косово Србија. У јуну ће изаћи у Москви моја књига „Пројекат Косово: мафија, НАТО и велика политика“. У књизи износим податке који доказују да је то НАТО терористичка држава, мафијашка творевина, и да, без обзира на то колико је ту творевину држава признало, суштина те квазидржаве не може да се промијени, јер је њен садржај такав какав јесте. Моји сарадници и ја, стално пишемо о томе да је једна ствар то што Запад тврди, а друга је ствар да је Косово наркотерористичка држава – парадржава. Прошле године сам путовала колима по Русији, и у Казању (Татарстан), на једној згради,  угледала сам натпис „КОСОВО ЈЕ СРБИЈА“, и то много говори.

[restrictedarea]

Игор Николајевич Панарин, политиколог, координатор Аналитичке  асоцијације секретаријата ОДКБ

ПИТАЊА „МЕКЕ СИЛЕ”

У  разговору са Игором Николајевичем јасно се оголила различитост српске и руске перцепције, и у поимању српско-руских односа, и у погледу на цјелокупно геополитичко кретање – српско мјесто у њему. Историју српско-руских односа обиљежиле су контакти и везе које су се кретале у неколико нивоа: духовном, културном и политичком. Наши односи су некада били бољи, некада лошији, али од првих конаката (12. вијек) није било периода да ти, макар и спорадични, односи изостану.  Оно што је било пресудно, па смо ми с поносом гледали на Русију, били су периоди када су се наши интереси укрштали, па је Велика Матушка могла срском роду да чува леђа.  Да га спасе  у задњи час. Да ли је и сада такав час?

Игоре Николајевичу, у Вашем излагању ставили сте акценат на комуникациони чиналац Евроазијског савеза, колико је он успјешан?

Тек уназад четири године Русија је почела да говори о „мекој сили“ и улагање у медије, на томе мора да се интезивније ради. И када се говори и о Јужном и о Сјеверном току у руским медијима се мало пажње посвећује томе, то је стратешка грешка која се понавља.

Још 2012. сте говорили да је почео „Циклон – 3“, односно америчко-британски план блокаде евроазијских интеграција, дакле, у склопу тог пројекта, могао се очекивати и јачи удар на преузимање КиМ, који се тренутно и дешава. Може ли се с обзиром на дату ситуацију очекивати јаче медијско дјеловање Русије?

Да. Мислим да је то најважније питање – улагање у медије. И то је питање које нас је данас највише заокупило. И када се стварају пројекти као што је Евроазијски савез, с обзиром на важност пројекта он је мало медијски испраћен.

Прошле године сте изнијели став да би Евроазијски савез требало да има четири престонице: Санкт Петерсбург, Алма Ату, Кијев и Београд.  С обзиром на тренутне околности да ли још увијек гледате на Београд као на четврту престоницу Евроазијског савеза?

Да, нисам измијенио свој став, али, за сада, имамо три главна града, а послије ћемо се бавити  Београдом. Зато што је ситуација у Украјини сада боља него што је била прије четири године. У сваком случају учврстили смо своје позиције на Црном мору и потписан је уговор на 25 година. Присуствовао сам састанку, прије четири године, на којем су неке важне личности предлагале излазак црноморске флоте из Крима, иступио сам са жестоком критиком тог става и рекао да то не смијемо чинити. Јако сам задовољан што је моје становиште подржано. Да је побиједило друго мишљење питање је како би се развијала ситуација.

С обзиром на потезе Владе у Србији како можемо очекивати промјену курса према Русији?

Већ доласком Николића на власт дошло је до промјене курса.

Али је дошло и до убрзаног кретања ка независности Косова?

Да, знам, али би други кандидат био још гори избор.

Ипак, не би смио ићи овако убрзано са „рјешењем“ статуса КиМ?

Јасно. Знам да су многобројни негативни трендови, прије свега у вези са питањем Косова. Сада су за Русију кључне двије земље – Сирија и Украјина. Морамо сачувати Сирију. Са великим задовољством подржавам курс одбране Сирије. Ако би Сирија била изгубљена, то би се одразило и на Кавказ, и на Балкан.

Али изгубити КиМ, у овом тренутку, значи лагано губити могућност за реализацију Јужног тока?

Мислим да није тако. Проблем Косова ће се рјешавати у вези са сиријским проблемом. Ако сачувамо Сирију блокираћемо дестабилизацију Афганистана и Балкана. Борба за Сирију је борба и за Балкан, јер су они планирали да заузму Дамаск у августу 2012. Нису успјели, и то је велика побједа Русије. Велику побједу је остварио Асад заузевши град Али. А Владимир Путин је надиграо у преговорима предсједнике влада Израела и Велике Британије.

Како ћете се борити за Србију?

На првом мјесту је формирање Евроазијског савеза, пошто ће се Евроазијски савез проширити и на Балкан. Јер, Балкан је за нас, данас, Сирија. Ако побиједимо у Сирији, ми крећемо према Балкану. То је јако добра веза, и, за сада, све иде по плану.

 

Дмитриј Игњатјевич Видрин, политиколог и политичар, савјетник предсједника Украјине у пет сазива

НА БЛАГОСЛОВЕНОЈ СРПСКОЈ ЗЕМЉИ

Дмитрије Игњатјевичу, Ви сте дали један посебан поглед на Евроазијски савез, у чему би по Вама требало да буде основа овога савеза?

У свом разматрању сам пошао не од политичких, него од психолошких проблема. По мом мишљењу требало би принципијелно промијенити психолошку ауру стварања Евроазијског савеза, никога не мамити него непрестано говорити да је то ексклузивна заједница. Даље, када се уједињују земље, оне прво инфицирају једна другу новим и новим облицима корупције. Зато би психолошки било добро почети стварање Евроазијског савеза, не пропагирањем вриједности економије, него поћи од презентације антикорупцијских мјера – начина рушења крептократистичких режима. Враћање облика грађанске контроле и увођењем широких маса у општедржавни процес. Неопходно је и вратити смисао. Скоро ће бити сто година како су „филозофски пароброди“ извезли смисао у лицима истакнутих филозофа, богослова и научника из огромне Руске империје. Док не  схватимо да је рај мјесто са смислом, осмишљен (одуховљен) простор, а да је ад (пакао) мјесто гдје је смисао нестао у пламену – осуђени смо на пропаст. Велики Кустурица на благословеној српској земљи или двоје заљубљених, могу вратити смисао читавом селу или чак граду.

Бирократски апарат и креативна енергија?

Бирократски апарат је без креативне енергије осуђен на пропаст. Скоро сам написао чланак за „Форбс“ под насловом „Четири Путина“. Са моје тачке гледишта Путин није други већ четврти пут предсједник. Први Путин је Бирократа и тај Путин је изњеговао бирократски апарат. Други Путин је Пословни, човјек финансија, и он се подигао на леђима богатих олигарха. Трећи Путин је Правник, и он се ослонио на судове. А четврти је Пјесник, и, у посљедњој кампањи, тај Путин се није ослањао ни на финансије, ни на бирократију, већ на поезију – цитирао је Јермонтова, Пушкина, Гумиљова. И такав Путин је побиједио бирократизам поезијом.

С обзиром на то да су Срби колико борци, и у још већој мјери и пјесници, видите ли у томе наду за препород Србије?

Србија је веома слична Русији, она је њена матрица. Ваша снага није у бирократији, него у јаким духовима попут Кустурице и Павића.

Шта радити када је и културно дјеловање под својеврсном окупацијом?

Враћајте своју културу! Постаните герилци! Кустуричино дјеловање је јаче од НАТО дјеловања. Немојте много мислити о држави него мислите о друштву, јер држава није апарат него народ. А народ ће изградити државу. И овај научни скуп је важнији него десет сједница владе.

 

[/restrictedarea]