Почетна / ТВ коментар / Где Динко стаде, ту Теодор продужи

Где Динко стаде, ту Теодор продужи

Пише  Миодраг Зарковић

Од силне непристрасности, коју у српски етар уносе великани разумевања попут Грухоњића или Мерона, просто је чудо како нисмо још слуђенији него што јесмо

Добро, да ли је могуће да је „Радио-Телевизија Војводине“ у некаквој беспарици? Па није ваљда Теофил Панчић погрешио када је зимус с онаквом лакоћом одбацио наводе „Печата“ о расипништву руководства РТВ-а? Може ли се, земљо црна, испоставити да је то расипништво прошло неопажено и поред иначе будне Љиљане Непристрасне Смајловић?
Изгледа да може. Новчани суноврат покрајинског Јавног сервиса више није никаква тајна, што је и разумљиво када се има у виду да је у ових шест месеци, колико је прошло од навода „Печата“, дуг РТВ-а порастао за још милион до два евра у односу на ондашњих шест. То је платио најмање крив међу најкривљима, доскорашњи генерални директор Синиша Исаков, који је разрешен дужности, за разлику од Санде Савић (коловође овако успешног „препорода“ РТВ-а) и остатка програмског руководства које је заједно са њом долетело својевремено са једнако „успешног“ Б92. Додуше, не може се рећи да руководиоци пролазе без последица: нови генерални директор им је, суочен са затеченим стањем, укинуо стимулансе, тако да сада, сироти, морају да раде само за плате. Мука жива. Да се чак и Љиљана Непристрасна Смајловић сврста на њихову страну.
(Председница Управног одбора је на све то реаговала хитајући на годишњи одмор. У одласку је поручила да се неће враћати на посао до септембра. Неће њу, вала, нико да закида за стимуланс!)
Е сад, по џепу осећају и запослени, који су протекле седмице добили тек први део мајске плате. Што је у реду. Не могу они да не сносе никакве последице. А пошто немају стимулансе, ово је био једини начин да учествују у расподели бола, је л` те.
Програм је зато нетакнут. Срећом, јер то је онај натприродно величанствени програм, који је Теофил Панчић, међ` осталима, онолико био нахвалио. Ништа се по том питању није мењало – све је и даље усмерено на Динка (Сабахудина?) Грухоњића, ходајућу „Википедију“, који свакога дана позајмљује РТВ-у своје стручно мишљење о свему и свачему. Политика, култура, друштвене теме, новац, забава… у све се то Грухоњић разуме и за све то га постављају пред врле камере РТВ-а. Ено је, пре неки дан, објашњавао нешто чак и о „Егзиту“. Што ће рећи, програм РТВ-а је исти онај који је целој кући помогао да буде оволико „успешна“ колико је данас.

[restrictedarea] ***
Кад смо већ код „Егзита“, није га само Грухоњић појашњавао нама заосталијима који у том фестивалу не видимо вредност равну Хиландару. Оно, јесте допадљиво видети младе људе како се веселе, па и глупирају – бар се глупирају о свом, а не о трошку каквог јавног сервиса, да не чује зло. Али, није ли можда претерано да придавати толико пажње једном фестивалу забавне, што би се рекло популарне музике? Бетовен да се повампирио па свратио до Петроварадина, не би овдашње телевизије биле толико узбуђене колико су биле због неколицине реп и рок замлата.
Што је најцрње, у толикој халабуци човеку је било лако да пропусти један од ретких видео записа са „Егзита“ који нешто вреди. У прилогу „Прве“ телевизије, новинарка је сакупљала утиске пристиглих странаца (наравно! неће ваљда неког овдашњег да пита!), а један лондонски новинар који је извештавао са „Егзита“ рекао јој је следеће:
„Програм се много променио у односу на прошлу годину. Био је много ближи нама Енглезима, а сада је више српски, што је супер, јер ја идем на много фестивала и добро је да чујем домаћу музику.“
Боже саклони, дочекасмо да обичан лондонски рок новинар разуме најосновније ствари, као што је непролазна вредност сопствености, боље него васколика овдашња телевизијска (и друга) сила.
***
Али, зато наша „национална“ телевизија разуме силу. Чудо једно како нико не мора да им објашњава кога би требало слепо да слушају и чије гледиште им је паметније да заступају. Пало тако часним „јавним сервисерима“ на памет да интервјуишу председника Хашког трибунала, америчког судију Теодора Мерона. Разумљиво: не може баш сваке седмице емисија о Мирославу Крлежи, мора то да се прошара мало неком живом речју, а Мерон је за то баш згодна прилика, јер је све то на истој линији, из истог корпуса утицајних људи који Србију толико воле и поштују да не пропустише ниједну прилику да је додатно раскомадају.
Интервју који је са Мероном обавио Милош Минић, РТС-ов специјалац за противсрпске средине (шетка се непрестано између Хага и Загреба) био је сраман, какав се и могао очекивати. Мерону је том приликом пружена прилика да се дрско, тј. без икаквог приметног напора да макар мало буде уверљив, осврће на све хашке теме које већ деценијама кидају живо месо српског достојанства. „Судије су лаке мете“, без стида узврати Мерон на стидљиво Минићево питање о критикама (искључиво регионалним, никако српским) на рачун Трибунала, да би још бестидније додао:
„Лако је критиковати ову или ону пресуду, али вероватно највећи број оних који критикују наше пресуде нису били у позицији да прочитају стотине и стотине хиљада страница релевантних доказа, аргумената, расправа, докумената.“
Љубазно осион какав већ јесте, Мерон је врло изричито одбацио омиљену тезу овдашњих шарлатана, заљубљених у Трибунал, да је Трибунал првенствено посвећен помирењу у региону:
„Постоји индиректни утицај на помирење, али понекад чак и веома информисани људи заборављају шта је мисија коју је Трибуналу поверио Савет безбедности, а то је да суди људима који су оптужени за ратне злочине и утврди њихову одговорност, и казни их или ослободи. Ако погледате резолуције Савета безбедности, ту нема речи о помирењу.“
Најужасније је ипак било гледати Мерона како у више наврата тврди да Хаг суди појединцима, а не народима, да би затим изјавио ово:
„Када сам био у Сребреници, на десету годишњицу, срео сам жене из Сребренице. Најчешће су то биле удовице или мајке, и то мајке не у смислу неке организације, него обичне мајке, које се враћају у куће у којима су живели, а које су окружене српским кућама. Питао сам их како то да имају храбрости да се врате, а оне су ми рекле да их охрабрује сазнање да их штити суд у Хагу, који је тачно одредио шта се то у Сребреници догодило.“
Питао их је како имају храбрости да се врате! Човек који душу испусти не би ли нас убедио да не суди појединцима већ народима, чудио се женама које се враћају међу српске комшије! Толико, вала, ни Љиљана Смајловић никада није била непристрасна!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *