Почетна / Документи / Француска би требало да напусти НАТО – Лаж о западној породици

Француска би требало да напусти НАТО – Лаж о западној породици

Пише Режис Дебре, приредио Милош Јовановић

„Печат“ је, у броју 275, објавио први део отвореног писма француског писца и филозофа Режиса Дебреа, упућеног бившем министру спољних послова Иберу Ведрину поводом његовог званичног извештаја о „Последицама повратка Француске у интегрисану војну команду Северноатлантског пакта (НАТО), будућности трансатлантског односа и перспективи европске одбране“, у којем он наводи да се не може довести у питање повратак, о којем је одлуку донео претходни председник Француске Никола Саркози. У првом делу свог реаговања Дебре оштро оспорава Ведринову аргументацију у прилог НАТО-а, али, истовремено, веома мрачним тоновима приказује слику данашње, американизоване политичке и јавне сцене Француске која је, по њему, изгубила своју некадашњу величину. Следи завршни део Дебреовог обраћања Иберу Ведрину и француској јавности

Стати у врсту да би се оживотворила европска одбрана, што је била велика мисао претходне владе, сведочи о чудној наклоности ка квадратним круговима. Девет од десет Европљана има за стратегију одсуство стратегије. Новца више нема и више нико не жели да ризикује сопствену кожу (доста смо већ дали у том домену). Отуд и обмана „европским стубом“ или европским штабом унутар НАТО-а. Велика Британија, једина држава способна за озбиљније договоре о одбрани са Француском, условљава да их потврди Вашингтон. Уосталом, управо је одбацила пројекат заједничког носача авиона. Атлантска алијанса не надомешта слабост Европске уније (њену „заједничку спољну и безбедносну политику“), она је одржава и појачава. Чекајући Годоа, наше младе и сјајне дипломате одлазе један за другим у „европску дипломатску службу“, богато финансирану, али оптерећену надљудским задатком: преузети одговорност за спољну активност Уније без заједничких ставова, без војске, без амбиције и без идеала. Под окриљем једне минорне личности.

ШАПТАЧ БР. 4 Што се тиче реторике о „утицају“, она неодољиво подсећа на Четврту Републику. „Онима који пристану да буду прашинари, мрско је да кажу да јесу прашинари“ (опет Де Гол, у оно време). Они уверавају да имају утицај или да ће га имати сутра. Утицати значи представљати фактор у доношењу одлука. Када смо ми представљали фактор америчке одлуке? Не знам да је г. Барак Обама икад консултовао наше утицајне националне власти пре него што је одлучио о промени стратегије или тактике у Афганистану, где ми нисмо имали шта да тражимо. Он одлучује, ми се прилагођавамо.
Како је место сјајног другопласираног логично заузело Уједињено Краљевство, и како Немачка, упркос одсуству сталног седишта у Савету безбедности, сада заузима треће место, ми ћемо дакле бити шаптач број 4 нашег савезника број 1 (и у Афганистану смо, с нашим контингентом, били четврта земља по доприносу). Помињати у таквим условима „прворазредни утицај у оквиру Алијансе“ значи кукурикати испод стола.
Рећи ћеш ми да ми одавно клизимо низ кров и да је г. Саркози само довршио предају започету за време његових претходника. Свакако, али је означио њен врхунац са овом симболичном реченицом: „Ми се придружујемо нашој западној породици.“ Није ново да се један затворени простор ривалстава или систем доминације преруши у породицу. Стара мистификација за коју смо веровали да је резервисана за „велику породицу социјалистичких земаља“. Отуд интерес да их се има више, природних и изабраних породица, како би се једна надокнадила другом.
Сентиментално припадам франкофонској породици и утолико су ми блискији Алжирац, Мароканац, Вијетнамац или Малгашанин од Албанца, Данца или Турчина (сва тројица чланови НАТО-а). Културолошки припадам латинској породици (Средоземље и Јужна Америка). Филозофски, породици човечанства. Зашто бих морао да се затворим у једну једину породицу? Зашто бисмо из нафталина вадили омиљени појам ултраконзервативне културе (Освалд Шпенглер, Анри Масис, Морис Бардеш, силеџије из „Запада“), који се уосталом не налази у Северноатлантском уговору из 1949, који се готово никада није појавио под пером Де Гола, и за који се не сећам да сам га чуо из уста Митерана?

[restrictedarea] Уистину, ако би у очима света Запад требало да се идентификује са америчким царством, накупиће више мржње од љубави и изазваће више одбацивања него поштовања. Француској је припадало да анимира другачији Запад, да му обезбеди лице другачије од Гвантанама, беспилотних летелица над селима, смртне казне и ароганције. Одустати од тога, значило би компромитовати будућност оног најбољег што Запад има и порицати сопствену прошлост. Укратко, промашили смо степеник.
Али зашто уопште, на крају крајева, подизати глас? Могло би се догодити да метаморфоза бивше „велике нације“ у „лепу провинцију“, према чему се ствари крећу – не мислећи овде на Квебек, где би нам, нажалост, добродошао стаж обуке – коначно послужи нашој срећи и нашем напретку. На шта се онда жалимо? Интервенисати manu militari у старом Судану (Мали), без значајног европског учешћа, уз америчку техничку помоћ (чији сателити за војна посматрања, супротно нашима, не могу да се прате на Интернету), није ли то, за једну веома просечну земљу (један одсто становника и три одсто унутрашњег бруто производа на планети), више него довољно за национално самољубље? Шта још тражити осим брзог повлачења наших трупа како би се избегло заглављивање у песку?
Није ми непознато да један ученик Рејмона Арона, бившег тужиоца „нуклеарне ударне снаге“ и шефа евроатлантске школе, може да поздрави као леп гест према нашем старом савезнику то што смо се у незгодном тренутку придружили његовој застави. Ово примерено узвраћање захвалности, после 1917. и 1944, могло је задивити дете које је одрасло уз телевизију и Џона Вејна, који је поносан што може да трчи улицама Менхетна у мајици са натписом њујоршке полиције.
Ако се још мало уздигнемо, увек пратећи Хегела, могло би се догодити да американизација начина живота и мишљења (парни ваљак којем није потребан НАТО да настави својим путем) буде само друго име за напредак индивидуе који је почео са доласком хришћанства. И дакле, да представља једно ширење домена нежности, лепу вест за мањине и дисиденте свих врста, полне, верске, етничке и културолошке. Додатна етапа у процесу цивилизације, као прелаз од сировог ка рафинираном, од помањкања ка обиљу, од групе ка личности, која чини да вреди да се локално, таштина мало поткреше. Зар не бисмо морали најбрже могуће да закопамо оно што може да нам остане од епске визије историје ако хоћемо да живимо срећни у двадесет првом веку наше ере, а не у деветнаестом?
Верден, Стаљинград, Хирошима… Алжир, Ханој, Каракас… Милиони мртвих, бујице неизрецивих патњи, на крају у ком циљу? Догађа ми се да помислим да наша равнодушност према заједничкој судбини, повлачење у приватну сферу, наш полагани силазак са сцене нису тек кукавичко олакшање већ оживотворење пророчанства Сен-Жиста, „срећа је нова идеја у Европи.“ Према чему има више смисла и достојанства у борбама за квалитет ваздуха, за једнакост права између хомосексуалаца и хетеросексуалаца, за очување зелених површина и истраживања рака него у глупим и узалудним свађама око седишта у позоришту сенки.

ПОМЕШАНЕ МУКЕ И АДУТИ МУШКОСТИ Венера после Марса. Венера виша од марса? После свега, ако је жена будућност човекова, феминизација вредности и обичаја, која ће најбоље окарактерисати данашњу Европу у очима будућих историчара, добра је вест. Под овом рубриком ће се наћи, осим лепих победа феминизма и паритета, одумирање имена оца у преносу породичног презимена, замена војника хуманитарцем, хероја жртвом, убеђења сажаљењем, социјалног хирурга медицинском сестром… Збогом српу и чекићу, добар дан пинцетама и компресама.
„Ми немамо проблем са школом и спортом, имамо га са љубављу.“ Тако је говорио, не Заратустра, већ г. Саркози, у Монпељеу, 3. маја 2007. Ниче би заурлао, а Ибн Халдун би га продрмао ухвативши га за рукав. Познато ти је да у „Расправи о светској историји“ овај оштроумни арапски филозоф (1332-1406) примећује да државе настају захваљујући мушким врлинама и нестају са њиховим одбацивањем. Пуританизам бедуина који не-може-бити некоректнији, али занимљив опис ентропије цивилизација. „Као што црв ткâ свилу, а затим му дође крај тако што се упетља у њене нити…“
Неки Ибн Халдун би можда поздравио таленат Сједињених Америчких Држава да успоре процес и одложе крај. Чувају према себи помешане муке и адуте мушкости: култ оружја, гас из шкриљаца, убитачан војни буџет, масакре у школама, раздражен патриотизам. Фалократе и суверенисти за оно што се њих тиче, али који другде подржавају оно што би се могло назвати феминизацијом кадрова и вредности. Њима нафтне бушотине и машине које иду уз то, нама ветрењаче. Отуд једна еколошкија и пацифистичкија Европа, и парадоксално мање традиционалистичка од саме Америке. Док наша књижевност и наш филм гаје интимност, њихови гаје историјску и друштвену фреску. Стивен Спилберг подиже споменик Линколну, а ЦИА нам тера сузе на очи са својим агентима – види „Арго“. ОСС 117 са Жаном Дижарденом нас тера да плачемо, али од смеха.
Укратко, ако је проблем Хегел, а решење Буда, моји приговори падају у воду. То не искључујем a priori. Али то је друга расправа. До тада, срећан сам што знам да си спреман да, ако затреба, преузмеш одговорност у вођењу Републике, а што се мене, слободног посматрача, тиче, радујем се повратку мојим драгим проучавањима. Без везе са актуелностима, она ме штите од лошег расположења. Свако своје одбрамбене механизме.

С пријатељским
поздравима,
Режис Дебре

(Le Monde diplomatique)

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pa vec je jednom nato bio isteran iz Francuske, pa su ameri „skolovali“ predsednike, koji su ponovo uvukli te zlikovce u Francusku i cak sta vise, zajedno s njima rasturali i unistavali tudje zemlje. I sta sada hoce?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *