Почетна / Економија / Евроазијска унија: Визија боље Европе

Евроазијска унија: Визија боље Европе

Пише Момир Булатовић

Превазиђени неолиберални модел Европске уније озбиљну алтернативу добија у Евроазијској унији, и много хуманијој верзији капитализма која јој је у основи

Када је, прије годину и по дана, ондашњи руски амбасадор у Београду на скупу у Центру „Сава“ изрекао да је Евроазијска унија реална алтернатива Европској унији, многима је то звучало као пријетња. Ревносни евроунијатски новинари су од свега направили немушту полуреченицу и острвили се на њу као да је у питању кост. Убрзо је тему прекрило организовано ћутање. Оно траје упркос све израженијој потреби да се, због кризе у еврозони, али и све учесталијих понуда са руске стране, макар отвори расправа на тему „има ли Европска унија алтернативу?“ У Републици Српској нема таквог ћутања. Ваљда због израженог присуства руског капитала и доказаних добрих намјера према Српској, учестале су размјене стручних и научних делегација које започињу тако потребан дијалог на ову тему.

НУЖНОСТ ИНТЕГРАЦИЈА Европска унија представља најамбициознији и (све донедавно) најуспјешнији интеграциони пројект у историји савременог човјечанства. Настао из дубоке потребе да се Европа ослободи узрока који су свијет гурнули чак у два рата, он се може оцијенити и као један од племенитијих. Велике идеје пратили су и одговарајући резултати, чиме су се отварале и нове развојне дилеме. Као што апетит расте једући, тако је и Европа почела да тежи наднационалној, наддржавној заједници. При том је упала у замку коју је, још прије деценију, лукаво уочио и на исти начин изрекао чувени Хенри Кисинџер. Парафразирано, он је рекао да Европа жели да постане оно што никад неће моћи да буде. Преведено на актуелне политичке прилике, то питање се формулише: „Да ли ће Њемачка постати европска или ће Европа постати њемачка?“
Интеграције су нужност коју налаже савремена технологија и развој свјетског тржишта; уз економски аспект у првом плану, оне захтијевају и убрзани процес унификације, не само правне регулативе, већ укупног система вриједности, закључно са културним и духовним. Није, наравно, случајно да је економија у првом плану, јер се са њом не само започињу, него и завршавају бројни интеграциони процеси. Наиме, када се предности процеса удруживања искажу резултатима који подижу општи ниво благостања и животни стандард већине, то је најбољи подстицај за њихов наставак и убрзање.
ЕУ претендује да усклади своју огромну економску моћ са политичким утицајем који би одатле требало да услиједи. По економским параметрима ЕУ би, сходно постојећим односима снага, стварно требало да заузме једно од важнијих мјеста на глобалној сцени. Она то није урадила (нити ће икада) због својих структуралних карактеристика: Начин одлучивања унутар ЕУ представља компликовану и све замршенију процедуру која тражи вријеме и не даје увијек очекиване резултате. Њене одлике су спорост и половичност, будући да је компромис основа карактеристика процеса. Компромис је, кажу, саставни дио сваке (успјешне) политике, али одавно је јасно и да споразум (договор) између оштро супротстављених опција не представља рјешење, већ само ствара нове проблеме. ЕУ, посебно у условима свјетске финансијске кризе, на хитним сједницама својих високих представника, у крајњим роковима и касним сатима, без присуства јавности и уз драматичне медијске извјештаје, објављује постизање бесмислених компромиса. Резултат је да све већи број чланица ЕУ тоне у све дубљу рецесију, да се проблеми нагомилавају, а сама Унија растаче по шавовима који дијеле „добре и успјешне“ од „злих и лијених“ чланица.

[restrictedarea] Надаље, ЕУ није у стању да суштински дефинише свој однос са САД. Иако се у јавности, са наглашеном упорношћу, он представља као идеалан и партнерски, свака ће анализа указати да то не одговара стварном стању. У жељи да одржи позицију свјетског лидера, САД нису поштедиле ни овог свог „партнера“ утицаја мотивисаног искључиво сопственим профитом. Сваки покушај веће европске самосталности на бројним пољима, посебно у одбрани и безбједности, угушен је у самом зачетку и то на прилично неувијен начин. Једна од колатералних посљедица се драстично испољила и на просторима Западног Балкана, у ратовима који су, као своју крајњу консеквенцу, имали амерички доказ да Европа није у стању да, без ње, обузда ни неке локалне кабадахије и зараћена племена.
Као посљедица тога, укупан спољнополитички утицај ЕУ се може свести на оцјену да се она свијету представљала као амерички „носач авиона“. Истине ради, овај се назив веже тек уз једну од најзначајнијих њених чланица али, имајући у виду процес одлучивања и надметање осталих да се такође додворе САД-у, овај се назив може генерализовати.
Посебно ваља нагласити чињеницу да ЕУ није уважила своју реалну (и животну) потребу да развија стратешко партнерство са Руском Федерацијом, са чије је стране учињен низ озбиљних понуда и предлагана конкретна економска корист. Иако је сама основана као заједница за угаљ и челик, она никада није усвојила јединствену енергетску политику која би, успут буди речено, налагала да се понуда Руске Федерације за сарадњу у овој области барем узме у озбиљно разматрање. Умјесто тога, поједине чланице ЕУ су прихватиле билатералну сарадњу са Руском Федерацијом. То је свакако добро, иако би за саму ЕУ било неупоредиво ефикасније и боље да је то учињено на нивоу Уније.

ДЕГЕНЕРАЦИЈА ЕУ Као резултанта диспропорције између економске моћи и политичких амбиција, јавила се свемоћ бриселске бирократије. ЕУ није била у стању да јединствано и брзо одговара суштинским изазовима времена и своје нове позиције. Стога се упустила у низ бирократских и, често, потпуно бесмислених регулатива које је требало да покажу лице „нове Европе“. Појавила се једна прилично бројна, добро плаћена и јако агресивна групација која је витлала по маргинама ЕУ. Она је тражила (и добијала) све већа наднационална овлашћења. На почетку о стварима које су биле или универзално неспорне, или су изгледале неважне. Њихове директиве су биле јаче од било којег националног законодавства, а контрола над њиховим радом није била могућа. Тиме је створена могућност да на њихове одлуке утичу мултинационалне корпорације у циљу прилагођавања моћног и богатог тржишта својим незајажљивим потребама за профитом. Постоји обиље студија које доказују ову тврдњу, иако се она брижно и упорно скрива уз помоћ главних медија, који не само да нису противници, већ су вољни саучесници овог дубоко антидемократског процеса.
Правдајући се магловитим циљевима европских вриједности, а суштински под утицајем богатих корпорација, Европска унија је прихватила напуштање постојећих „социјалних уговора“ који су изграђивани у њеним државама чланицама.
Право на запошљавање, на социјалну помоћ у области рада и становања, право на здравствену заштиту и квалитетно образовање које је било уграђено у њихове уставе и представљало узор претендентима за чланство у овој елитној заједници, напуштани су по убрзаној процедури. Синдикални и социјални протести нису могли уродити плодом, јер су се националне владе правдале да та питања више нису у њиховом домену. С друге стране, пријећено је аргументима опште пропасти уколико се поједина држава испише из чланства ЕУ. У политичку употребу је, умјесто аргументоване расправе, уведен аргумент страха. Тиме је ова интеграциона творевина озбиљно засјекла грану на којој сједи.
Постоје бројна и аргументована мишљења која овај процес тумаче коначном побједом коју је капитализам остварио током Хладног рата; престала је потреба да либерални капитализам показује своју лијепу страну лица. Више није било потребно одржавање успјешне средње класе која је, својим дугогодишњим начином живота и материјалним удобностима, била најјачи фактор привлачности овог система. Огроман број људи из тзв. неслободних земаља (бивши социјалистички блок) трчећи је напуштао дотадашњи систем, вођени илузијом да ће се одмах придружити породици богатих и срећних држава и народа. Десило се, разумије се, потпуно супротно.
Безлична, и од јавности никад искрено прихваћена бриселска бирократија своју је стварну моћ показала на два основна колосијека. Први је био на изругивању демократији као давно и истински освојеној вриједности европских држава и њихових грађана. Синдикати су стварно маргинализовани, а политичке партије дубоко корумпиране. Стога се ниједно суштинско питање из постојећих „социјалних уговора“ није могло ријешити на шире прихватљив начин. С друге стране, она је наметнула низ лажних питања и социјалну енергију усмјеравала у стварно бесмисленом правцу. У оквиру људских права, тако, испало је да је највеће од свих права оно везану уз сексуалну посебност. Много се више расправаља о правима тзв. ЛГБТ популације, него о популационој политици или праву на радно мјесто, или здравствену помоћ болеснима. У име обавезе да се аутомобили стално возе са упаљеним свјетлима, односно како би требало да изгледа краставац који ће добити европски атест, извршен је јуриш на било какву националну, културну или вјерску посебност. Рјечју, формиран је јавни ракурс по којем је нужно одрећи се сваке традиције зарад будућности која ће тек бити одређена, а затим прописана строгим европским законима.

НЕОЛИБЕРАЛНИ ПОГРОМ У историји економске науке није једноставно пронаћи сличну несразмјеру између прокламованих циљева и остварених резултата као у односу на неолиберални капитализам 21. вијека. Било је, наравно, исувише много пљачкашких подухвата, третирања људи као робе и робова, уништавања природе и њеног загађивања, али се то ријетко радило у заклону бујица ријечи о високим идеалима, слободама, једнакости свих људи и права и правде за све.
Европска унија је саставни дио овог рушилачког економског устројства. Оно се одвија под видом свакојаких „реформи“ које су нужне да би се народ увјерио да ће послије овога што јесте доћи вријеме када ће бити боље, иако је у стварности сваке године све теже и теже. ЕУ, чија је основна замисао слободно кретање људи на континенту без граница, упркос свим прокламацијама, ни изблиза не дозвољава да се то заиста и деси. За разлику од капитала, који се слободно пласира уз остварење огромних профита и праве економске пустоши коју оставља иза себе. Показало се, међутим, да је тај уступак крупном финансијском капиталу који је учинила бриселска бирократија створио стање унутар саме ЕУ које води ка њеном неумитном растакању и суштинској прекомпозицији.
Неолиберална економска теорија (и пракса) законито доводе до апсолутне превласти финансијског у односу на остале видове капитала, а тиме и самог капитала у односу на остале факторе производње. То има за најзначајнију посљедицу снажну и убрзану редистрибуцију прихода на глобалном нивоу. Рађа се све мањи број све богатијих људи и нараста армија модерних лумпенпролетера, људи без права, средстава и будућности. Будући да ова редистрибуција нема доњу границу и да је сама уништила сваку снагу која би јој се могла супротставити, реално је предвидјети да ће бити настављена упркос разорним посљедицама које доноси. У реалној економији она се показује као пораст прихода од капитала и пад прихода од рада. Упркос све већој продуктивности рада и реалном продужењу радног времена, наднице падају чак и у апсолутном износу. Приходи на основу капитала расту много брже од раста БДП, а како се обрачунавају као дио исте цјелине, све више постају претежни узрок раста. Сам раст БДП је мали и са сталном тенденцијом заустављања. Овакво стање се назива „болест финансијализације“ привреде. То је стање када највећи дио прихода неке привреде не долази од производње, услуга, технолошких иновација или пораста продуктивности, већ од успјешности пласмана финансијског капитала и убирања прихода по том основу.

РУСКИ МОДЕЛ ИНТЕГРАЦИЈЕ Русија је непосредно, на својој кожи и по невјероватно великој цијени, осјетила катастрофалне посљедице дјеловања неолибералне економске ортодоксије. У литератури се већ узима као опште мјесто чињеница да је Русија, под вођством Бориса Јељцина и распомамљених „реформатора“ које је послао Запад, током транзиције на капиталистички начин производње, доживјела осиромашење и понижење несхватљивих размјера. Наводи се да у познатој историји ниједна друга држава није толико економски уназађена, а да узрок таквом паду БДП није био рат или нека природна катаклизма.
У таквим приликама је појава друге политике, оличене у снажној личности Владимира Путина, била услов опстанка саме Руске Федерације. Преображај који је она донијела није било тешко осмислити, иако га је било готово немогуће остварити. Наиме, политике су могле бити лако формулисане – требало је на сваком плану поступати на потпуно супротан начин од оног који је био наметнут Русији. Но, с друге стране, достигнут степен урушавања државе, девастације свих вриједности и општег сиромаштва личио је на задатак немогуће мисије. Неспорни успјеси које је Русија постигла у релативно (и апсолутно) кратком времену, морали би бити оцијењени имајући у виду и чињеницу да су започети близу нивоа „апсолутне нуле“. Русија је била принуђена да брзо пронађе модел сопственог привређивања и економских интеграција који би био потпуно супротан владајућем у САД-у и ЕУ, и тако спаси себе (и оне које јој се придруже) сасвим извјесног економског и социјалног колапса.
Основне одреднице новог модела интеграције су: реална економија се налази у првом плану; обједињавају се средства за инфракструктурне, развојне, социјалне, образовне и остале пројекте као предуслове општег пораста економких активности; стално се траже рјешења која ће обезбиједити равномјерну расподјелу бенефита које ствара интеграција. Циљеви су постављени на дуги рок, а остварење краткорочних профита није примарни мотив; афирмише се принцип солидарности по којем богатији улажу више средстава, а њихов повраћај се очекује у разумном времену (по активацији заједничких пројекта) и по нетржишним каматним условима; изграђује се систем унутрашњег одлучивања који ће обезбиједити стварну равноправност чланица. Уводи се контрола кретања капитала и договара се начин међусобног обрачуна (могуће у корпама домаћих валута) независно од кретања свјетских валута. Улога државе у контроли финансијског капитала је одлучна и пресудна.
Овај модел је, очигледно, потпуна негација функционисања ЕУ, НАТО-а, НАФТА и ММФ-а, „Свјетске банке“ и Свјетске трговинске организације. Он је тек у фази изградње, али досадашњи резултати упућују на оцјену да је у питању добар почетак. Њега оличава понашање Кине у односу на своје партнере у Азији, Африци и све више и у Јужној Америци. На сличан начин поступа и Руска Федерација у зонама свог интересовања у свијету. Шангајска инцијатива и повезивање у оквиру БРИК-а дају овом моделу већ сада глобални значај.
Идеја о стварању Евроазијске уније је реална и промишљена понуда. Она представља озбиљну алтернативу цијелој Европи, а мотивисана је циљевима, принципима и механизмимима који су описани овим моделом.
Многим мислећим људима је одавно јасно какви су резултати неизбјежни на основу дјеловања неолибералних економских рјешења која се намећу правом јачега, а без уважавања основних интереса оних на које се примјењују. У својој цјелини, овај приступ није издржао пробу реалности. Иако иза њега стоје (тренутно) најснажније силе у савременом свијету и бране га по сваку цијену, његови резултати су толико лоши да, са дужег становишта, бивају апсолутно неодрживи. Теоријски, они би могли опстати на некој врсти диктатуре, односно тоталитарних режима и то само на краће вријеме. Достигнути ниво цивилизацијског развоја човјечанства – говоре о томе сва досадашња искуства – не може допустити опстанак једног овако антидемократског пројекта.
Постојање алтернативе која није теоријска, већ се и реализује у све већем обиму између држава које примјењују различита начела у међусобној сарадњи, овај процес додатно убрзава. Модел економског и социјалног развоја који почива на новцу и профиту, као једином мјерилу успјеха, никада до сада није могао да опстане на дужи рок. Примјер Кине и Русије, као и Индије, Бразила и бројних других економија које и у условима кризе биљеже импресивне стопе раста, најбољи је доказ за ову тврдњу.
После огромне патње и националних губитака, Русија је на путу опоравка и активирања својих огромних потенцијала. Не улазећи у све преостале проблеме и остварене успјехе, овдје ваља нагласити да њен развој трасира неки другачији модел функционисања државе и привреде. Новац овдје, разумије се, задржава значајно мјесто, али руска држава више не дозвољава да он командује њом, већ јасно жели да га стави под своју контролу. Тек мањини се то неће свидјети, а већина руских грађана већ осјећа да је то неупоредиво боље стање (чак и када се гријеши у неким рјешењима) од оног које су донијели реформатори и тајкуни.
У центру економске пажње Руске Федерације су њени стварни проблеми. Као реаговање на економску кризу, она није смањила (попут већине чланица ЕУ) пензије, плате и социјална давања. Учињено је потпуно супротно, чиме је дат подстицај унутрашњој тражњи и порасту производње. Држава се посветила демографским питањима, показујући велику бригу за младе и могућност њиховог запошљања. У ЕУ је на младе пребачен највећи терет кризе, будући да је међу њима забиљежена рекордна стопа незапослености. Руска држава има амбициозне планове и систем подстицаја за развој нових технологија и грана производње. Средства се усмјеравају са јасним циљем. У ЕУ се, посредством теорије „лаког новца“, милијарде упумпавају у јалови банкарски сектор који стално шпекулише на штету привреде и не одмиче се од ивице банкрота. Русија показује нескривену одлучност да контролише банке, посебно стране којима је једини циљ испумпавање профита из ове огромне земље.
Евроазијска унија, која тек настаје, али на здравим основама, нуди стварну перспективу равноправне и свима корисне сарадње. Европска унија, која је (још само на ријечима) блиједа сјенка својих почетака, не нуди ништа друго осим илузије. Чак и то на дугом штапу и прије него што експлодира усљед својих нерјешивих унутрашњих сукоба и противурјечности.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. U Srbiji“nije bilo alternative Evropskoj uniji“ pa je javnost sa visegodisnjim zakasnjenjem obavestena o Evroazijskoj uniji.To su dve unije bitno razlicitih ciljeva i metoda za njihovo ostvarenje. Ciljevi Evropske unije su: pokoravanje naroda radi eksploatacije, ukidanje drzava i njhovih kultura, stvaranje sveta usamljenih pojedinaca kojima ce upravljati Svetska vlada putem elektronske planetarne mreze. Ciljevi Evroazijske unije su bitno drugaciji.Ona u svoje redove prima suverene drzave ciji je civilizacijski, ekonomski, kulturni i religijski interes da se dobrovoljno pridruze grupi drugih naroda i drzava.
    Sto se tice metoda pridruzivanja, Evropska unija uslovljava prijem novih clanica, dok Evroazijska unija ne postavlja nikakve uslove.
    U Evropsku uiju se clanstvo uslovljava ulaskom u NATO, trzisno opredeljenje u ekonomiji i slobodan protok informacija.
    Verovatna je predpostavka da ce se za Evroazijsku uniju opredeljivati sve veci broj naroda i drzava.




    0



    0
  2. Ništa od Rusije,već su kupljeni ….Danas je savezništvo Rusije i Nemačke postalo neraskidivo. Rusija je za Nemačku izgradila poseban, direktan naftovod, a Južni tok treba da joj obezbedi sigurno snabdevanje gasom. Rusija je od Nemačke avansno kupila za dve milijarde i osamsto miliona evra 680 najsavremeniji električnih lokomotiva, što ukazuje na perspektivu ekonomskog razvoja Rusije, u koju su i nemačke kompanije uložile preko 100 milijardi evra. S druge strane Nemačka je pažljivo vodila spoljnu politiku, nastojeći da ne pomogne da se Ukrajina i Gruzija odmetnu od ruskog uticaja, protiveći se njihovom prijemu u NATO i Evropsku uniju……http://zlj13051967.wordpress.com/




    0



    0
  3. POSTOVANI DRAGANE, UVAZAVAM SVE VASE CINJENICE O UZAJAMNOJ ZAVISNOSTI NEMACKE I RUSIJE. SAMO NISAM SIGURAN DA JE RUSIJA „KUPLJENA“.OSIM TOGA, JA SMATRAM DA JE EU, BEZ OBZIRA NA EVROPSKI ZNACAJ NEMACKE U EU, ONA BITNO ZAVISNA OD TZV. SVETSKE VLADE CIJI LJUDI U EU ZASTUPAJU INTERES KORPORACIJSKOG KAPITALA, KOJI SE MNOGO NE OBAZIRE NA INTERES EVROPSKIH (BIVSIH) SUVERENIH DRZAVA, PA CAK NI NA NEMACKU. TO SE MOZE ZAKLJICITI IZ CINJENICE DA SU SVE (ALI BAS SVE) BIVSE DRZAVE EVROPE ENORMNO ZADUZENE, I DA SU SVE U VELIKOJ ZAVISNOSTI OD POMENUTOG KAPITALA. STO SE TICE BILATERALNIH ODNOSA EVROPSKIH DRZAVA EU – ONI JOS POSTOJE, ALI SE UBRZANO RADI NA TOME DA SE SUVERENITET TIH DRZAVA NEPREKIDNO UMANJUJE, DA BI SE OD NJIH STVORILA JEDNA DRZAVA POD NAZIVOM „EVROPA“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *