Почетна / Свет / Друго брисање избрисаних

Друго брисање избрисаних

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Сада је сасвим извесно да „европска правда“ неће закуцати на врата већине „избрисаних“, некадашњих становника Словеније пореклом из других република некадашње Југославије. Да подсетимо – „избрисани“ су после осамостаљења Словеније тајним актом државне врхушке 26. 2. 1992. године изгубили не само стечено право на стални боравак у Словенији, него и сва социјална права – од пензија, права на школовање, али и здравствено, станарско право, уз губитак свих важећих докумената (од возачких дозвола, преко личних карти, пасоша до ђачких књижица…). Тако су „избрисани“ гурнути на маргине друштва без икаквих грађанских права и постали „социјално мртви“.
Како се касније показало – већина је успешно протерана ван граница Словеније. Читаве породице које су 1991, током сукоба, тек привремено напустиле Словенију по повратку је на новоуспостављеној граници са Хрватском чекало изненађење – уништавани су им (важећи словеначки и уједно југословенски) документи, чиме им је онемогућен повратак кући – у Словенију. Ни они који су се задесили у Словенији нису били боље среће – њима су уручени пасоши „за један правац, без повратка“, а бројни су и примери одузимања већ одобреног словеначког држављанства, због чега на тај начин дискриминисани становници Словеније нису могли, за разлику од својих комшија „чисте крви“ – ни да откупе своје друштвене станове. „Избрисанима“ је и та „привилегија“ одузета, иако су претходно уплаћивали све доприносе у државне и друштвене станарске фондове.

БРОЈКЕ Словеначки план брисања људи, тако, показао је уникатну свирепост механизма протеривања, тачније „административног етничког чишћења“ које је спроведено над (званично признатом) групом од 26 хиљада људи. Цена тог чина, заједно са пропратним негативним и тешким последицама, упркос великој победи „избрисаних“ и њиховог италијанског адвоката у Европском суду за људска права у Стразбуру – на крају је лукаво преваљена на леђа самих „избрисаних“. Како?
Бројке говоре саме за себе. Према званичним подацима словеначког МУП-а, Словенија је незаконито „избрисала“ 25.671 грађана пореклом из других република некадашње СФРЈ, од којих је већина (чак 60 одсто) имала српске корене. До данас је, према подацима које је недавно навео министар унутрашњих послова Словеније Грегор Вирант, своја права делимично успело да поврати (или бар затражи повратак закинутих права) свега 8.000 „избрисаних“. Што значи да је словеначка држава више од 18.000 „избрисаних“ избрисала по други пут. Овај пут – трајно.
Трајно, зато што они, који до 24. јула ове године нису пресавили табак и од Словеније затражили да им уреди незаконито одузети статус – то никада више неће моћи да учине. Јер, Словенија је донела посебан закон, којим је веома ограничила време за исправљање неправди.
Када је ЕСЉП 26. јула 2012. године „пилот“ пресудом осудио Словенију због кршења три члана Европске конвенције о људским правима у случају „избрисаних“, уједно је задао званичницима у Љубљани задатак да припреме „акциони план“ и механизам за исплату одштета свим словеначким „избрисанима“. Постављени су и рокови, али их је Словенија без икаквих санкција прекршила. Словеначко Министарство унутрашњих послова тек недавно је јавно представило нацрт закона који предвиђа скандалозно ниске одштете (40 евра за сваки месец „избрисања“). Држава је у предлог закона уградила и нову смицалицу, па је „избрисанима“, који би били незадовољни понуђеном одштетом, предвидела одређивање одштете пресудом, али је у истом даху ограничила највиши износ могуће досуђене одштете на количник 2,5 висине износа, који би избрисано лице добило на основу „једноставног управног поступка“ утаначеног у предлогу Закона о одштетама. Организације „избрисаних“ су такво законско решење одбациле, оценивши га понижавајућим и као „ругање правној држави“, јер је ЕСЉП већ одредио одштете за „нематеријалну штету“ у висини од по 20.000 евра (око пола милијарде евра за све „избрисане“). Важно је нагласити да ЕСЉП до сада није одлучио о висини материјалних одштета, што је много тежи задатак, а своте кудикамо више од 20 хиљада евра, јер ту треба вредновати две деценије уништеног живота… На то је недавно у Љубљани, на јавној трибини Civic Linka упозорио некадашњи словеначки уставни судија Лојзе Уде, који је рекао да би за словеначки буџет највеће оптерећење представљали захтеви за одштете због изгубљених плата, социјалних давања, пропалих послова, немогућности школовања…

ОГРАНИЧЕЊА И УСЛОВИ Зато расте нервоза власти поводом будућих одштета које ће Словенија бити дужна да исплати „избрисанима“. Словеначка политичка елита се нашла у маказама између захтева ЕСЉП, који тражи исправљење неправди, и намере да „не ради у корист сопствене штете“. Резултат те намере је представа, која је у јавности у вези са решавањем проблема „избрисаних“ видљива из дана у дан – тромо и споро испуњавање захтева ЕСЉП, одуговлачење, измишљање стално нових ограничења и „услова“, што све у комбинацији са финансијским, језичким и просторним баријерама има један једини циљ, а тај је да се десеткује број „избисаних“ који би полагали право на одштету.
Предуслов за то је да претходно траже и добију стални боравак у Словенији, онако како су га имали до тренутка брисања. Држава стога без икаквог образложења одбија већ поднете захтеве за враћање сталног боравка. МУП Словеније је више стотина захтева одбио због „неиспуњавања“ неких од додатних услова за повратак сталног боравишта. Иако је држава једнострано, тајно и без икаквог обавештења одузела стални боравак и тиме избрисала 25.671 људи, преневши их у тзв. „мртви регистар“, сада, уместо да им се одужи тако што би исправила неправду на исти начин као што ју је и починила и све одједном, „притиском на дугме“ (као што их је и избрисала) вратила у регистар, сада тражи да се свако појединачно јави, а онда бирократе пажљиво „проверавају“ да ли дотични „избрисани“ може бити враћен на адресу са које је избрисан, а приде проверавају и јесу ли у међувремену били кажњавани, какав је њихов финансијски статус и слично. До 1. јануара ове године МУП Словеније је на основу новог Закона о уређивању статуса избрисаних (скраћено: ЗУСДДД) добио свега 368 захтева за враћање тог права. Позитивно је решен само 101 пример, одбачено је 125 захтева, док је „нерешено“ 142. Непознаница је каква је актуелна статистика. Све то је важно и за исплату одштета, јер предлог Закона о одштетама за избрисане предвиђа да одштету могу да добију само они који су од државе поново „добили“ право на стални боравак у Словенији. Масовним одбијањем захтева „избрисаних“ да им омогући повратак – држава радикално смањује број повратника у Словенију. А тако смањује и број претендената на исплату одштета.
Зато су „избрисани“ крајем прошлог месеца поднели још 700 нових тужби против Словеније суду у Стразбуру. Јер Европски суд за људска права је ту већ поставио стандард и одредио исплату одштета свим „избрисаним“ који су на основу усвојеног (и крајње лошег и дискриминаторског) словеначког закона бар покушали да поврате стални боравак. Управо зато је могуће да ће и касније, када ЕСЉП буде проверавао словеначки Закон о одштетама – пресудна бити само чињеница да ли је неки „избрисани“ тражио повратак својих права и на тај начин показао свој „правни интерес“ – или не.
Свим „избрисанима“, који су били успешно протерани из Словеније, заједничко је да на путу ка правди морају да пређу замке и препреке које им је смислила словеначка држава. Одредила је, на пример, веома ограничен рок у коме свако од „избрисаних“ мора да поднесе захтев. Рок је истекао 24. јула 2013. године, јер тог дана су прошле три године од усвајања ЗУСДДД. Тако мизеран рок се веома разликује од „отвореног рока“ који важи, на пример, за све оштећене од стране „једнопартијског режима“ после 1945. године. „Жртве комунизма“ своја потраживања од Словеније наплаћују на основу посебног „Закона о исправљању неправди“ и могу да траже одштету неограничено, чак и данас, али за „избрисане“, који су жртве „самосталне и демократске“ Словеније, чланице ЕУ – очигледно важе другачија правила.

„Грешка”

Словенија захтева да сваки „избрисани“ мора да плати таксу од 96 евра ако жели да уђе у процедуру тј. да му држава врати отета права. Ништа мање спорно није ни обавештавање „избрисаних“ о њиховим правима. Јесте словеначки МУП у ту сврху издао брошуру на босанском, хрватском и српском језику, а словеначке амбасаде у државама насталим на подручју некадашње Југославије поставиле интернет линкове до странице МУП-а, али, гле врага – поменути линкови воде ка страници која показује „eror“, дакле „грешку“. Та „грешка“ се појављује на сајтовима словеначких амбасада у Хрватској, Србији, БиХ, Македонији и Црној Гори. У Београду је разлика једино у томе што на сајту словеначке амбасаде постоји добро сакривена страна на којој „избрисани“ могу да прочитају обавештење о шансама за враћање статуса. И то – искључиво на словеначком језику. Једино на сајту београдске амбасаде је могуће наћи потребне формуларе за подношење захтева, али су приложене информације прекројене и у суштини погрешне, јер се на основу њих може закључити да „избрисани“, које је Словенија успешно протерала, више не могу да се врате. Што није тачно.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *