Др Горан Комар: Документи – чувају истину о Црној Гори

Разговарала Биљана Живковић

„Вјековима су стари римски епископи у Боки Которској без милости радили на погрому и затирању православних светиња. Такав случај је забележен у 15. вијеку, када је уништен Превлачки манастир, па и у 16, 17. вијеку… Они то раде и данас, али овај пут кроз литературу, пропаганду, историјске фалсификате који немају утемељење  у науци“

Др Горан Комар je истраживач наше историје и чувар старих докумената, човек који стражари над српским археолошким, историјским и културним благом на подручју Дубровника, Боке Которске и Херцеговине. Упоредо са одговорним лекарским послом којим се бави, он неуморно бди над старинама: проверавајући, бележећи, објављујући. Архивска документа, изворна архивска грађа ћирилична, центар су озбиљне истраживачке пажње др Горана Комара, бококоторског истраживача српске прошлости и чувара старих ћириличних докумената.

 

Латини су, као рецимо 1702, под утицајем римских бискупа, у катастар погрешно записивали наше светиње. Тако су Цркву светих Козме и Дамјана уписали као римокатоличку! Са невјерицом сам посматрао модерну топографску карту северозападне Боке ЈНА рађену седамдесетих година 20. вијека на којој се види уцртана наша црква, али уписана као католичка црква посвећена Свима Светима. Шта се догодило да војне топографске карте ЈНА упишу погрешну посвјету српске цркве? Истраживање ме је довело до 1702. и млетачког катастра. Црква светог Козме и Дамјана, несумњиво средњовековног, православног српског утјемељења тада добија другу латинску „посвету“ на папиру катастра. Латинска подвала учињена у катастру 1702. трајала је све до краја 20. вијека. То је један од латинских препредених дјеловања, јер тамо где нису могли да протерају православно свештенство и народ или да обаве масовна покатоличавиња они су приступили фалсификатима! Такве подвале Латина су се одржале до данас. Пре 12 година црногорска држава расписала је конкурс за решење прелаза Вериге преко Бококоторског залива. Том приликом држава је приложила топографску мапу поменутог предјела. Зна се да на том мјесту постоји чувена православна Црква свете Неђеље, значајно и култно мјесто читаве Боке Которске. И шта се дешава!? На топографској мапи, на мјесто Цркве Св. Неђеље, била је уписана католичка посвјета Госпе од Рожарија, каже у разговору за „Печат“ др Горан Комар.

У каквом стању је поменута архивска грађа?

У прилично запуштеном. Нарочито је у стању забрињавајуће запуштености архивска грађа у одељењима Државног архива ЦГ. То је чињеница на коју годинама указујем, апелујем у црногорској јавности и на научним скуповима. Говорио сам о недопустивом стању архиве у Херцег-Новом, у Црногорској академији наука, али не видим да се било шта предузима како би се та вредна историјска грађа сачувала. Напротив! Стичем утисак да ти архиви интензивно пропадају захваљујући немари и чињеници да су бројне архиве смештене у неадекватним просторијама.

Какав значај за српску историју, културу, духовност има подручје Боке Которске?

Према мом мишљењу, има кључни значај. Више нема никакве сумње да је ово мјесто где су се сусретале, додиривале најстарије српске епископије. У Превлачком манастиру је Свети Сава успоставио сједиште Зетске епископије. Мало даље, у Херцег-Новом, постојала је стара епископија митрополита Љубибратића, епископа, касније митрополита Саватија и Стефана, његовог наследника. О прогону епископа Стефана Љубибратића између 1719. и 1722. писао је епископ Никодим Милош у књизи „Задужбина православна Далмација“ пре више од стотину година. Захваљујући документима млетачког архива, Државног архива Венеције, највеће архивске установе свијета, успијели смо да бацимо допунско свијетло на те велике догађаје у нашој историји. Чињеница је да је Бока Которска била стална мета старих млетачких агентура, односно Римокатоличке цркве, у циљу затирања православља и српства. Небројено је примјера у историји који говоре о томе. Видимо то и у новијем времену кроз „дјеловање“ бројних историчара који су настојали избрисати истину, фактографију, народну успомену на немањићко, историјско и духовно прегалаштво. Млетачки циљ је био уништити потпуни континуитет нашег православног народа. У том континуитету се спроводио покушај српског затирања, рекао бих у једној језивој, упорној, непријатељској равни према светосављу и православљу. Вјековима су стари римски епископи у Боки Которској без милости радили на погрому и затирању православних светиња. Такав случај је забележен у 15. вијеку, када је уништен Превлачки манастир, па и у 16, 17. вијеку… Они то раде данас кроз литературу, пропаганду, историјске фалсификате који нису утемељени на науци. Нажалост, даје резултат, јер се непрекидно понавља!

[restrictedarea]

Шта сте открили и забележили када је у питању српско културно наслеђе?

Бавио сам се ћириличним архивима приморја, највише архивама Херцег-Новог. То је данас архивско одељење Државног архива ЦГ гдје је смештена огромна и веома значајна документација везана за историју источнохерцеговачких и јужнохерцеговачких фамилија које су у вријеме и после Морејског рата (1684) оснажиле православни бококоторски бедем. Мој предмет интересовања је Архив Котора гдје се налази веома значајна документација о Боки у цијелости, архив Дубровника који је расвијетлио збивања у 16, 17. вијеку у сјеверозападној Боки, односно херцегновском крају. Кроз истраживачки рад настојао сам да покажем неодрживост тезе о измјени етничке слике регије Боке Которске, повезавши их са догађајима Морејског рата. Мислим да је тај период за моја истраживања кључан и ако сам нешто допринео историографији, онда је то рушење тезе о измени етничке слике, а у корист православног народа. У Морејском рату, сукобу једне хришћанске лиге са Османском империјом који је био неизвијестан и запалио је читав Медитеран, наш народ је дао кључан допринос побједама „млетачког оружја“ 1684-1699. године. Кроз читаву историографску српску продукцију, високо је била подигнута теза о „измјени“ етничке слике регије Боке. Тренутак млетачког савезничког заузимања Херцег-Новог и изгона Турака, године 1687. постављен је као тачка у којој се „наједном мијења“ етничка слика, те православни Срби са подручја источне и јужне Херцеговине, „први пут“ насељавају херцегновски крај. Овакве тезе, докторске и магистарске „одбрањене“ у Задру осамдесетих година и у Београду деведесетих, не служе на част, нити доприносе историјској истини. Рецензенти који су читали те студије нису водили рачуна о чињеници да херцеговачки кнежеви и главари у Требињу, дакле Срби, када су договарали модалитете преласка у Боку, како они кажу, у једном капитулу своје молбе инсистирају на очувању православих светиња у Боки. То стављају као услов. Они не прелазе по милости млетачког дужда, него по уговорним обавезама млетачког дужда, које ће Срби задобити захваљујући својим ратним заслугама. Срби у једном капитулу свог захтијева са народног Сабора у Поповом Пољу 1693. кажу:Да нико не дира наше старевине, цркве и манастире који су у селима.Заиста, кад погледате ширу околину Херцег-Новог, ви ћете наћи бројне стећке, средњовековна православна надгробна обележја. Наша археолошка истраживања показују да смо усред старог града Херцег Новог имали православну цркву коју је Херцег Влатко, последњи српски устоличени господар Херцеговине, син старог херцега Стефана Вукшића Косаче, градио у Старом Граду, унутар зидина, 1474-1482. када Алијас паша побиједнички улази у Херег Нови и коначно га заузима. Ми на територији Општине Херцег-Нови поседујемо више од сто православних цркава и тешко да се може нека регија у православном свијету поредити са херцегновским крајем. Само на Луштици, православна парохија поседује 19 цркава. Нема сумње да Срби ојачавају православни насип који је био средњовековног утемељења и да се не може говорити о „измјени етничке слике“ у збивањима Морејског рата.

У којој мери је Дубровачки архив сачувао писане податке, грађу архивску о историји српског народа у приморском подручју?

Моја очекивања су премашена. Дубровачки архив је мјесто концентрације средњовековних српских докумената, државних хартија. Он је на највишем мјесту по броју државних средњовековних аката српског народа, а на другом мјесту је Хиландар. Истраживања у Дубровачком архиву започео сам 2009. са намјером да погледам оне ћириличне свежњеве Дубровачког архива које није дотакао Љуба Стојановић. Трагао сам за документима од 1504. до краја 18. вијека. Неки од њих припадају нашим исламизованим сународницима, који су као турски великодостојници упућивали дописе дубровачкој влади, неки потичу из окриља турских канцеларија Источне Херцеговине и Херцег-Новог или су документи приватно правног карактера. Ту су и дописи које су православни Срби, трговци и кнезови упућивали дубровачкој влади. Најактивнији је био Михо Кувељић из Топле, службени извијештач дубровачке владе из Херцег-Новог под османском управом. Он је занимљива личност, поријеклом из Дубровника, као званични ћирилични писар у турској херцегновској капетанији изјештавао је, сакривено, Дубровачку владу о свим догађајима у Новом и цијелој регији. Извјештавао је и перашку општину од 1633. Ако знамо да је Пераст главни дјелатни инструмент Млетачке Републике на источној јадранској обали, онда је јасно, будући да је Млетачка била главни непријатељ Дубровачке Републике, да Кувељић игра улогу двоструког агента. Написао је на стотине писама Дубровачкој влади до 1676. када се упокојио, а на дужности га је наследио син Мико. И наследникови дописи су опширни, 1647-1648. у вријеме тешког налета куге на херцегновски крај и у јужној Херцеговини Мико Кувељић извијештава Дубровник о кретању куге. Пишући извијештаје о куги у херцегновским селима он набраја рашевске, српске породице под османском управом. Тако смо сазнали за поморску фамилију Иванковића.

Латини су, напомињете, чинили све да би овај део приморја очистили од православља?

На темељима докумената из 15. вијека показало се да су католици користили пресију како би присилили српски народ да прими римокатоличку вјеру. Међутим, Млечани никада то нису хтјели да признају. Поменимо само вријеме кад су се десиле Грбаљске буне против которске властеле. Котор 1420. потпада под Млетачки протекторат. У периоду када је разорен манастир Михољска Превлака которски бискуп је био Марин Контарено, који је управљао овом дијацезом 1429-1453. Његово дјеловање обиљежено је озбиљним тежњама за покатоличавање српског становништва на подручју Боке Которске. Контарено је за тај посао имао подршку млетачких власти, али и которске властеле, која у првој половини 15. вијека жели да стави под свој патронат комплетно окружење Грбља и Кртола. А оно је искључиво било насељено православним становништвом. У одређеним научним радовима, новијег датума, истакнуто је мишљење да је овај бискуп испровоцирао Грбаљске буне православног народа, било их је пет, све до коначног затирања и окрутног убијања великог броја српских грбаљских главара, деце, жена, стараца. Један од најугледнијих историчара који се бавио овом проблематиком, велики познавалац српске историје Константин Јиричек писао је у својим дијелима о оштрој нетрпељивости католичког клера према Србима у Конавлима и Требињу. На другој страни, у которском округу, ова акција је добила замах 1446. када је которски бискуп Контарено добио наређење да протјера православне свјештенике и да их одмах замјени латинским. Овај документ је објавио један познати истраживач. Каснији которски бискуп Бернардо од 1445. прекрштавао је на стотине српских православних породица у католичку вјеру. Историчар Боке бискуп Павле Буторац пише о раду Бернарда, напомињући да је прекрстио, „повратио“ на стотине невјерничких и расколничких особа у католичку вјеру. Буторац је писао о „мјерама“ које су предузимане против оних који нису желели да се покрсте. Тако су прогонили православне монахе који су ометали њихов рад, називајући их непријатељем крижа и католичке вјере!

Вековима су Срби од Латина доживљавали сурове прогоне, али мало тога се зна, а још мање се о томе пише и говори!

Проучавајући прошлост Луштице дошао сам до сазнања да је не само у 15. него и у потоњим вијековима било латинских прогона и сурових притисака, мучких убијања православних свештеника, монаштва, народа. Записано је да је 1438. ђакон православни Петар Милун трпео огромне притиске од которског бискупа, претходника Контарена. Цитирам из документа Брајан „свештеник србскога обреда који је одбио да допусти католичком фратру свете Марије код Отока да служи у православној цркви Светога Луке у Кртолима.“ Наш свјештеник Брајан је 1548. то храбро одбио. Српски свјештеник је тврдио пред судом у Котору да „никада фратри, нити други латински свјештеници нијесу служили у нашој православној цркви св. Луке“. Замислите, каквом се ризику изложио свјештеник у 16. вијеку бранећи православну вјеру. Исти документ Которског архива каже да „луштички и љешевићки попови поступају једнако, не дозвољавајући изградњу дрвеног католичког олтара у нашим светињама“. Значи, средином 16. вијека которски бискуп настоји насилно да у православним светињама на подручју Боке Которске уграђују римокатоличке олтаре. Одобрењем Наполеонове власти први пут се издаје државни акт који допушта да се одстране римокатолички олтари из наших православних светиња на ширем подручју Боке Которске.

Каво је сада стање због раскола који постоји и на овом подручју Српске Спарте?

Данас смо доживјели у Херцег-Новом, Тивту, Грбљу, на подручју Боке Которске, као и у цијелој Црној Гори политички, па и национални раскол, произведен дјеловањем сепаратистичког покрета који је опасан и озбиљан. Камо среће да се то трезвеније гледало и пре маја 2006. и црногорског референдума. Али чак и са свим дјеловањима сепаратиста, кривотворењима, притисцима и уцјенама, подршком из иностранства, референдум једва да је прошао. Чињеница је да се у овим деловима Боке, традиционално српским православним крајевима, десио несрећни раскол. Сви ми из ЦГ смо српског поријекла, етнички Срби, па и ови који се декларишу као Црногорци. Наравно, свако има право да се изјасни онако како жели, али моје је да скренем пажњу да то нема никакво научно утјемељење. Позивам поборнике етничке самобитности Црногораца или, рецимо, Бошњака да прочитају шта пише у најстаријим турским пореским пописима. Нека узму, рецимо, онај који је објавио велики изучавалац старина Невесињац Ахмет Аличић, дугогодишњи директор Оријенталног института у Сарајеву. По његовим књигама најранији сачуван порески попис је од 1477. из староцрногорских нахија, када је уредно плаћан порез турским властима. Позивам самобитне да ми покажу који су од пописаних били „особите етничке оријентације“, будући да су, по попису – они српске припадности. То исто важи и за Бошњаке, наше исламизоване сународнике, који су практиканти ћирилице. Муслимани су изразитији поборници ћирилице у то вријеме, него православни Срби ових крајева. У Дубровачком архиву сам нашао ћирилични документ, гдје висока личност из османске управе у Босни и Херцеговини, тефтердар босански, поријеклом из Невесиња, упућује прекор дубровачкој влади, што је високој инстанци, везиру, упутила допис ћирилицом, казавши: „Да сте писали мени, то би било примјерено, али пошто сте се обратили тако високој инстанци, онда је ред да пишете турским словима.“ Његово писмо је готово Вуковско, и то неколико вијекова прије Вука.

Какав је положај људи, породица који чувају своје српско порекло у Црној Гори?

У Црној Гори се Срби суочавају са проблемом запошљавања. Колико је то велики проблем говори чињеница да у црногорској државној управи немате Срба! Очишћени су од Срба. Радим у здравству дуго година као љекар специјалиста и поуздано знам да су управници из времена Ђукановићеве власти, тим темељним испитивањима на српство, провјеравали свакога ко је дошао да тражи посао. Чак и ако су Срби говорили да су аполитични, они су код сепаратиста већ били декларисани. Оно што забрињава је да бројни наши суграђани, који су потекли из других територија ван ЦГ, чак из Србије, Војводине, огроман број из Херцеговине, узимају чланске књижице и придружују се сепаратистима монтенегринског режима, изјашњавајући се етничким Црногорцима. Било би занимљиво када би се истражило ко се данас у Српској Спарти све осјећа самобитним, етничким Црногорцем! Без обзира на глобалистичка и монтенегринска искушења, тај револуционарни поступак није сломио народ, православље, ни СПЦ. Наше свештенство се у огромној мери одбранило. Навешћу један чин који говори о односу социјалистичког режима према СПЦ у ЦГ. Осамдесетих година неко у влади ЦГ дошао је на идеју да би манастире, наше светиње требало претворити у места атрактивне туристичке понуде. Чак се дошло на замисао да ће се најбоље подићи ниво туристичке понуде ако се манастирски конаци претворе у хотеле, ресторане. У то вријеме су монаси пружили одлучан отпор, иако су то нису била бројна братства. У Ћелијама Пиперским, гдје лежи нетрулежно тијело св. Стевана Пиперског, осамдесетих година отац Лазар започео је обнову манастира. Сјећам се да се у манастиру мјесецима чувало и сакривало од црногорских комунистичких властодржаца све што је било вредно.

Симптоматично је понашање институција Србије, амбивалентни однос према агонији коју преживљава српски народ у Црној Гори.

Мислим да је недопустиво да елитне научне и националне и културне установе у Србији не сарађују са српским истраживачима са бококоторског простора. Просто немамо начина, ни ја, нити моје колеге да то предочимо јавности у Београду. Можемо представити наше књиге у Требињу или Херцег-Новом, али у Београду нема ко да нас саслуша. Националне, културне и научне установе озбиљних земаља стварају мрежу квалитетних сарадника. У Хрватској, многобројнији хрватски сарадници који овдје живе, укључују се у најозбиљније научноистраживачке установе хрватског народа. Огромна је продукција хрватских истраживача из историографије и Хрватска проналази завидна средства да финансира рад својих сарадника у Боки Которској. Србија и Београд морају да знају да се увелико нестају православне светиње, архивска грађа, врло значајне архивске књиге, документација. Постоје драстични примјери запрепашћујућег отуђења светитељских реликвија; нестао је прст Св. Апостола Томе, честица моштију Св. Пантелејмона и честица моштију Св. Димитрија Солунског. Недостају манастирски примопредајни инвентари друге половине 20. вијека…

Напомињете да је Херцеговина права ризница српског наслеђа.

Културно наслијеђе српскога народа у Херцеговини је велелепно, раскошно, умјетничко. Иначе, средњовијековно материјално наслијеђе БиХ одише православљем, потпуно је разговијетно, тамо бројни натписи почињу знаком крста и поменом Свете Тројице. Отпада свака теза о богумилској јереси у Босни. То је чисто православно наслијеђе. Истражујући налазимо гробове и натписе у Радмиловића, Дубрави, Жудојевићима код Билеће, у Поповом Пољу, чак темељне натписе богословске садржине. Те историјске слике ће се мењати у нашу корист. Већ дуго сам на терену у источној Херцеговини на ископавањима. Наши историчари, архивари, археолози би требало много више да се баве ћириличким наслијеђем, нарочито средишних српских земаља, каква је БиХ. Увјеравам вас, да сви Срби колико год да нас има у Србији, ЦГ, у расејању, на Балкану – темељно и витално зависимо од оне српске земље коју зовемо Херцеговином и која је данас у државноправном и формалном смислу уоквирена у Републику Српску. То је сада кључна и темељна српска земља и од њеног одржавања дефинитивно зависе Срби!

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Hvala Pecatu i prof. Komaru !!! Srbi trpe veliki pritisak u Crnoj Gori.

  2. Zasto se retko pise o ovim temama? Malo je onih koji se zalazu za Srpstvo u Boki Kotorskoj.

  3. Александр Евдокимов

    Dear Dr.Komar, I dare to attract your kind attention to the article “Reading Sernian Inscriptions of Sushchepan” by Prof. Valeriy Chudinov http://chudinov.ru/sushchepan/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *