Доживели смо историјски пораз

Пише Добрица Ћосић

Књига о којој се вечерас говори, није писана као књига. Књигу је сачинила моја ћерка Ана, избором из мојих разноврсних записа, говора, бележака за романе, радних дневника, преписке, личне архиве – верујући у смисленост сабира косовских тема у књигу „Косово“ и њену актуелност у неприликама које су задесиле српски народ у последњим деценијама 20. века. У актуелност и потребу ширег разјашњења косовског питања, поверовао је и Мањо Вукотић и 2004. године објавио књигу „Косово“.

О ИДЕОЛОГИЈИ СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗАМ На почетку шесте деценије прошлог века, комунистичко вођство напустило је југословенство, узело курс конфедерализације Југославије и разбијања Србије, стављајући је под туторство својих покрајина Војводине и Косова. Са сумњом у опстанак Југославије, на седници Централног комитета Савеза комуниста Србије 29. маја 1968, поставио сам косовско питање. Говорио сам о сепаратизму Албанаца, албанизацији Косова и Метохије, шовинистичкoм терору над српским народом и изгону Срба са Косова. Комунистичка бирократија одбацила је моју критику и прогласила ме идеологом српског национализма.
Изложен сам полицијском терору и контроли кретања и комуникација; у мојој радној соби у Гроцкој пронашао сам прислушне уређаје; прогнан сам из јавног живота, моје књиге спаљене су на Косову; Тито је забранио објављивање моје академске беседе; у школама Босне и Херцеговине, ритуално уз присуство ђака, професора и полиције спаљиване су „Дечје новине“ из Милановца зато што је у њима објављен текст о мом роману „Корени“; хрватска штампа ме је клеветала као просовјетског писца; моји романи су унижавани идеолошком харангом и изопштавањем из књижевног живота; моја породица је трпела дискриминацију чак и она у селу; Жак Делор, председник комисије Европске уније прогласио ме „идеологом етничког чишћења“, што је изазвало обустављање превода мојих романа на европске језике итд. Набрајањем неких последица које су проистекле из мог постављања косовског питања нисам желео да хероизујем своју борбу за косовску истину. Жеља ми је да обавестим младу генерацију зашто сам проглашен националистом и каква је цена те титуле била у Србији и Титовој Југославији. О томе говорим с надом да ће млади поверовати да је пораз истине само привремен. Ја немам право да се жалим на казну коју сам назначио, јер знам да су хиљаде и хиљаде Срба животом платили своје национално осећање и жељу да остану на свом животном огњишту.

[restrictedarea] Када сам 1968. говорио о албанизацији Косова, у својим записима формулисао сам предлог за мирно, договорно, компромисно решење косовског питања: поделом територије и етничким разграничењем. Тај предлог сам обзнанио 1982. године. Тадашња и потоње владе Србије, Црква и патриотско јавно мњење, нису прихватили такво решење.
Титулу српског националисте стечену 16. маја 1968. године, носим до данашњег дана. Она је одредила вредновање мог књижевног рада и у овом времену. Та идеолошка титула условила је и жигосала читав мој живот.

ОКОНЧАНА КОСОВСКА ХРОНИКА Бриселским споразумом ја окончавам хронику Косова исписивану од 16. септембра 1966. до 25. маја 2013. године. Овим Бриселским споразумом, верујем, окончава се ослободилачка ера српске националне идеологије, засноване у првој половини 19. века. Српски потписници тог споразума изјавили су: „Добили смо све што смо могли да добијемо.“ Ја у то верујем. И не критикујем их што су приморано потписали диктат Америке и Европске уније. Бриселски споразум је неминовност у империјалистичкој владавини Америке и Немачке Европе и Србијом у деценијском опадању њене снаге, а без подршке и иједног савезника. Поражена је национална и државна политика историјског кашњења.
„Бриселско решење“ косовског питања представља за Србе несрећно решење и историјски пораз националне и државне политике Србије, али и пораз људских права и правде од силе која доминира светом. За овакав косовски пораз Србије, пред историјом сматрам одговорном целокупну српску политику до данашњег дана. Кобну политику засновали су коминтернини следбеници Срби – Титови бољшевици, наставио је Слободан Милошевић, продужила је „нова демократска власт“ и њена опозиција са Црквом, до овог Бриселског диктата. Зар је било разумно и патриотски прихватити рат са Америком и НАТО-ом 1999. године, претрпети огромне жртве људске и материјалне, бити оптужен од „међународне заједнице“ за српску агресију и злочине на Косову, које не оспоравам, доживети изгон преко 200.000 Срба са Косова и Метохије, а све то за привремена и несуштинска српска права на Косову, обећана Бриселским договором. Такав исход није био историјска неминовност. То је исход кашњења нереалистичке, анахроне, политике Србије. То је и неокончан исход империјалистичке политике Америке и Европске уније према Балкану.
Међутим, досадашња условљавања Србији да добије датум почетка преговора за присаједињење Европској унији, нису окончана. Следе перманентна условљавања и приморана попуштања. Одлагањем почетка тог споразума, Немачка уводи Србију у нову неизвесност. Тај политички чин Немачке сматрам наставком традиционалне немачке политике према Србији.
Много Срба осећа се пониженим неправдом Бриселског споразума. Са разлогом. За поразну националну политику према Косову велику одговорност сносе и Срби са Косова и Метохије, неспремни за компромисна решења косовског питања. Због таквог Бриселског споразума несрећан сам и ја зато што знам да су одавно постојале политичке могућности да се косовско питање реши компромисно и праведно за оба народа: територијалном поделом и етничким разграничењем.
Такво решавање косовског питања одлучно су одбациле Америка и Европска унија због својих политичких циљева. Такво решавање вековних албанско-српских антагонизама није прихватила ниједна влада Србије, ни њена опозиција, ни Срби из Косова и Метохије, а најупорније ни Српска православна црква. Наравно, ни Албанци безусловно подржавани од Америке. Они хоће Косово у територијалним границама које им је обезбедио Југословенски Устав из 1974. године.
А Слободан Милошевић је кривац што Србија губи етничку територију „северног Косова“ са долином Ибра и јужним Копаоником. Када је 1989. укинуо брионски устав Покрајине Косово, Милошевић је могао и морао административном одлуком да прикључи Србији територију копаоничког и студеничког среза, који су бесмисленом одлуком Владе Србије 1958. године прикључени територији Покрајине Косово.
Косовско питање Бриселским споразумом не решава се коначно. Споразуми и неспоразуми Албанаца и Срба трајаће док живе генерације Албанаца који се боре за велику Албанију; док живе српске генерације које су доживеле рат Америке и НАТО-а 1999. године; док постоје протерани Срби и њихова деца који су изгубили дом, имовину, завичај; док постоје ствароци српске културе и историчари који знају и памте шта је српски народ изгубио у 20. веку дејствима империјалистичких сила и заблудном националном и државном политиком; док постоји Српска православна црква која ће да се бори за очување православне и духовне баштине српског народа; док у Србима живи косовски мит слободе и свест о националном идентитету.

БУДУЋНОСТ: УЦЕНЕ И ИЛУЗИЈЕ Косовско питање ће обузимати људе и народе док је Балкан поприште светских империјализама и сукоба агресивног ислама и замореног, потрошеног европског хришћанства.
Косово као исламска територија биће моћан чинилац у агресији неосманске Турске за османлијско наслеђе Отоманске царевине на Балкану и у њеној тежњи за продор у Европу.
Иза Бриселског споразума стоје уцене великих сила и српске илузује о спасу у Европској унији. У садашњој међународној констелацији и положају Србије у овом свету, сматрам реалистичким настојање да будемо примљени у Европску унију. То настојање представља и напор за брже цивилизацијско напредовање и модернизацију Србије. Али, моје је уверење да прикључење Србије Европској унији не би требало да се остварује са уценама и по сваку цену.
Нада да ће приступање Србије Европској унији представљати крај нашој економској, културној и цивилизацијској заосталости, нада да нам приступање Европској унији гарантује бољи живот и смањење незапослености, све очигледније показује се као неизвесност. Европска унија подређена интересима великих сила, ступила је у сложену кризу чије решавање наговештава темељну структурну реорганизацију, која по идејама протагониста евроинтеграције не обећава добра Србији и малим, заосталим, сиромашним народима „западног Балкана“, геополитички и историјски предодређених за периферију Европе. Државна политика заснована на једној идеји доживела је пораз, јер је пренебрегла егзистенцијалне претпоставке опстајања малих балканских народа. Мали народи опстају ако користе све могућности, сва разумна средства, схватају свет у којем живе и прилагођавају се.
Садашња историјска збивања и последице које ће да наступе, стављају Србију пред тешка искушења. Повећава се одговорност Србије за одбрану угрожене дејтонске Републике Српске. Неопходан нам је историјски разум, темељно познавање садашњег света, висока критичност према себи и истинито памћење своје прошлости, особито поразних збивања у 20. веку. Бити поражен не значи бити и побеђен.
У овој светској кризи капитализма којој се не види крај, да Србија надживи 21. век, да не будемо номади и Цинцари, морамо реформама и еволуцијом да стварамо друштво слободе, културе, хуманог социјализма. За такве циљеве, неопходан нам је сабир целокупних умних, радних и моралних потенцијала српског народа и оног у расејању у којем живи више од трећине Срба. Њихов интелектуални капитал и економски потенцијал требало би привући матици и дати им одговарајући значај, онако како су то учинили неки народи.
Косовско питање није само косовско. Изазване су несагледне последице деценијског кашњења. Зато косовско питање захтева темељно познавање прошлости и коришћење искустава из досадашњих пораза.
Књига „Косово“ том циљу жели да служи.
(Ауторова реч на представљању књиге „Косово 1966-2013“)

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Zato se u Srbiji i danas slavi ustasa Krleza na veliko, gospodine Cosicu.

  2. E vidite gospodine Cosicu, pitanje Srba u Hrvatskoj ste lako resili, pa nas jos i pljuvali kad se nadjosmo na teritoriji Srbije, pa pitanje Srba u Madjarskoj, eto videste, isto tako “istorijskim pomirenjem”, pa pitanje Srba redom da ne nabrajamo, pa doslo do Srba u Srbiji. Pa sto birate izdajice na vlast.

  3. Ah, izvinite gospodine Cosicu sto se po treci put javljamo. Zaboravismo napomenuti, da ste i vi bili medju pljuvacima Srba iz Hrvatske. E, pa da vam se ovde zahvalimo.

  4. Gospodin Cosic je doprineo porazu o kome govori,jer je cinjenjem i ne cinjenjem,dozvolio da se pravi “beneluks”,svagde gde zive Srbi.
    On je komunista,koji za sve ima razumevanje ,osim za Srbe.
    Odgovoran je sto je lose vrsio funkciju predsednika “drzave”,sto ON nije anulirao kriminalno pripajanje opstine Leposavic Kosovu,sredinom proslog veka…sto su komunisticki antisrbi ucinili…za sta on u knjizi,opstuzuje druge,sto to nisu anulirali i vratili (?),sto je Republiku Srpsku,takodje gledao kroz defetisticke i komunisticke naocare.Da se on pitao,Bosna bi bila “beneluks”,ali RS,tamo ne bi bilo.
    To je za svakog komunistu,normalno.
    Cak je Koljevicevoj knjizi “Kako je nastala RS”,zamerio sto nije pisano o zlocinu u Sebrenici.Napisite vi ,g.Cosicu.

    To sto se CUPA IZ TEKSTA,njegove knjige,stav-“poraz jeste ,ALI IM NE ZAMERAM”,u vise nedeljnika…istovremeno,potvrdjuje da se tim stavom zeli “menjati svest” gradjana i oprostiti briselski paraf.

    Ja zaista ne razumem ljude koji zele biti “nezavisni politicki analiticari”,kao Radun,Andjelkovic i drugi…a pricaju kao Dacic ili Vucic.
    Nije sramota biti u SPS ili SNS,i slobodno pisati,kao sto pricaju Dacic ili Vucic.

  5. Заједичком борбом Монархиста и Комуниста доживешмо пораз Гос,
    Добрица Ћосићу, Покрет ком сте свим својим бићем припадали нажалос докрајчио је СРПСКУ ОСЛОБОДИЛАЧКУ ИДЕЈУ. Пре Вас Регент
    непита борце Краљевине Србије даји желе ЖЕНИДБУ са НЕВЕРНОМ снајком. Сада присуствујемо сахрани велике ослободилачке борбе
    Кајмакчалана , Куманова, Цера и па слободно кажем и СРЕМСКОГ ФРОНТА. Где изгину младост Србије даби Ваш покрет био устоличен
    на жртвама српског народа Гос Ћосићу. Онај Броз ликвидира све што
    је дисало српски остали су никоговићи па макар били српског имена.Ја столарски занатлија постављам питање где се дену српска
    национална памет, колико је је Ваш покрет допринео овоме гробном
    стању нације којом припадамо Гос Ћосићу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *