Дмитриј СЕДОВ: Флаута пацоловца

Када је Савет Европе објавио завршетак своје “унутрашње дискусије” и донео одлуку о почетку преговора са Србијом “не после јануара 2014” о њеном приступању Европској Унији, као да ми је у ушима зазвучала подругљива мелодија пруске флауте, толико популарна у старим временима старе Европе. Под звуцима те флауте гренадири Фридриха Великога јуришали су бајонетима на непријатеља, под њеном палицом одигравало се батинање деликвентних грађана царевине и око ње је створена прича како она може са собом да поведе хорде пацова и намами их на погибију у водама некаквога мора.

Није се случајно, нипошто случајно, баш сада појавило сећање на мелодију ове флауте, јер садашња ситуација веома снажно подсећа на ранија времена.

Сви такође пруски гренадири из МИП-а Немачке, јуришају у бајонетски напад на српске власти. Захтевима за безусловном капитулацијом они их нагоне на уска врата ЕУ, лишавајући их права на заштиту сопствених интереса. Овде напор дипломатског војинства и писак његове флауте достиже максималан значај, лишавајући Београд могућности да се супротстави.

Такође и сва обећања шефа делегације ЕУ у Србији Венсана Дежера “да ће наградити Србију за све кораке које је предузела у последњих неколико година и за напоре које је уложила у нормализацију односа са Приштином” подсећају на још незаборављено трештање са звучника на фронту: “Српски партизани, предајте се. Добићете ракију, сланину и девојке. Изађите у реду један по један, са рукама подигнутим увис”.

Тако се и сада над целим Балканом надвија сенка пацоловца који је почео своју мелодију којом позива Србе. Наравно, ствар неће као у причи довести до хладних таласа некаквог мора, али ће зато довести до трга са свечаним бичевањем под веселим звуцима флауте. У то уопште не сумњам.

Због чега? Због тога што косметски Срби упорно одбијају да изврше оно што је између Београда и Приштине потписано у априлу. Они не желе да се растворе у албанској маси и траже за себе аутономију у оквиру Србије. На крају крајева, они на својој кожи осећају да им је ЕУ припремила тужно и дискретно губљење националног идентитета, а после тога и самог живота. Јер они знају шта је косовска власт и косовски шовинизам.

Споразум споразумом а несугласица несугласицом. Проблеми на Космету ће се наставити и после почетка дуго очекиваних преговора.

И шта преостаје европском каплару да ради? Тако је – да Београд на тргу исече шипкама.

Ово свечано шибање ће испунити садржај преговора који ће “најкасније у јануару” кренути на дуго путовање које се неће скоро завршити.

Немачки каплар, који је навикао да по целој Европи наводи Ordnung, а посебно међу неразвијеним Словенима, неће дозволити да у ЕУ тако брзо ступи таква “необавезујућа” и политички неорганизована земља.

Уосталом, са његове тачке гледишта, политичка организованост Срба мора почети са признавањем независности Косова. А уколико нема тога, чему журба за пријем Србије у тако реномирану организацију? Нека остане покрај пута и љубоморно гледа на колону европејаца како бодро марширају под звуцима мелодије пруске флауте. Мада, никад се не зна да ли нечему треба завидети. Прошла су добра времена када су две супротстављене опремљене колоне егзистирале у миру једна поред друге, са два супротстављена система. У колони су се појавили обогаљени војници у подераним ципелама, инвалиди и галамџије. И њеним командирима је непозната траса тог марша. Да је можда не очекују хладне воде некаквог мора? Или крештаве вране које лете изнад колоне и чекају?

Ако се Србија упркос свему придружи тој колони, онда ће Брисел учинити све што је могуће да Београд доведе у стање извршног гренадира. Али, чините са мном што вам је воља, али ја не могу замислити Србе у улози гренадира који марширају под звуцима немачке флауте. У улози српског војника – могу замислити, у улози српског партизана – могу замислити, у улози српског радника и сељака – такође замишљам. А са глупачким пруским поклопцем на глави, са напудраним перчинима и капларом избезумљеног лика од рикања – не могу замислити.

Да би ви, поштовани читаоци, схватили зашто сам тако неповерљив, испричаћу вам једну кратку историју чији сам био сведок.

Једног дана, отприлике 1978. године, прелазио сам градским возом границу из Источног у Западни Берлин. Вагон је био празан, једино је на улазу седео један старији Немац. Изненада су ушла два крупна здрава младића, који су старцу показали значку царинске службе. Тада су све путеве из ДДР у Западни Берлин контролисали царински службеници, између осталог и на тај начин. Они су затражили од путника да отвори торбу. Он је послушао и они су у торби нашли две флаше ракије и две паклице цигарета купљене у Источном Берлину. Ја сам знао да често пензионери из ДДР, којима је било дозвољено да посећују родбину у Западном Берлину, тајно рођацима доносе алкохол и цигарете, који су били знатно јефтинији него у локалним продавницама. Међутим, то је било забрањено. Осмотривши то што су нашли, један цариник се окренуо и свом снагом лупио старца по лицу. ”Није ти ово црвени контејнер, маторо дупе, схваташ ли то? Овде треба поштовати закон” – урлао је гласом дивљег вепра.

У мом ранцу није било забрањене робе, но као да сам се одједном разболео од сцене таквог дивљачког насиља над немоћним старцем, у тој, као бајаги цивилизованој земљи. После таквих сцена које се не могу заборавити, некако не верујем да ће Пруси “схватити тежак положај Србије” и да ће се снисходљиво односити према њеним проблемима. Пре ће бити да ће се Србија наћи у положају тог старца.

Наравно, неко у Београду ће добити “ракију, сланину и девојке”, а за сав народ, то је тешко рећи. Судећи по искуству осталих источних Словена, није много повећано стање “ракије и сланине” на њиховом столу, али су зато њихове девојке кренуле у масовну проституцију и својим телом украшавају панеле културних престоница Европе.

Узгред, звуци флауте из старих времена праћени су плесом проститутки у европским кафанама. Чини се да се том достигнућу старе Европе Србија може придружити. А осталим – ко то зна.

Гледајући са стране, уочава се још једна пикантна околност. Брисел види Косово као члана своје будуће колоне, а оне који су започели побуну у тој покрајини, нешто другачије виде своју будућност. Они се не спремају да прекину стварање “Велике Албаније”. О томе говори и муњевити раст популарности екстремистичког покрета “Самоопредељење” и њеног вође Аљбина Куртија. То су људи који сањају о уједињеу свих балканских рејона насељених Албанцима. На претходним изборима они су узели 12% гласова косовара. На будућим, у септембру, узеће више.

Ти младићи не намеравају да марширају у Бриселској колони. Они имају своје задатке. Које изгледа нису добили из Брисела.

Можда би европски каплар, пре него што да зелено светло за преговоре, требало да се замисли шта ће бити са Косовом за само 5 година?

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *