Демократија шпијунира тотално

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Талас афере свеопштег шпијунирања међу амеро-европским савезницима, који је покренуо Едвард Сноуден запљуснуо је британску обалу, а владин Штаб за комуникације у Челтенхаму крај Лондона доспео је у живо срце контроверзe

Прошлог петка Сноуден је изручио лондонском „Гардијану“ серију докумената из којих се види црно на бело да је британска влада активан учесник у широкој мрежи незаконитог и неморалног шпијунирања, колико властитих грађана, толико институција широм Континента, а да, истовремено, милионе персоналних података, разговора, порука и контаката влада исто тако незаконито дели са америчким обавештајним агенцијама.
„Овај скандал шпијунирања у Америци и изван ње није само амерички проблем; Уједињено Краљевство има у овој криминалној борби за тајне информације свог великог булдога“, објавио је „Гардијан“ после читања Сноуденових докумената.

НАЈВЕЋИ ПРИСТУП ТАЈНАМА ИНТЕРНЕТА Владин Штаб за комуникације у Челтенхаму је шпијунски монструм који снима и цвркут птица хиљадама миља далеко и чије су „бубице“ прикачене, како је недавно откривено, у многе спаваће собе Британаца. Масовно пресретање информација одиграва се у Челтенхаму у оквиру два главна програма – „Господар Интернета“ и „Глобална телекомуникациона употреба“.
Америчка НСА са којом је Штаб у Челтенхаму у „сестринској“ вези, шпијунира америчке и светске „циљеве“ и сторира их у магацин као такозване метаподатке. Цео тај материјал слива се из серије телекомуникационих компанија на основу специјалних, тајних уговора са НСА. Међу овима су и вебсајт гиганти – „Фејсбук“, „Гугл“, „Епл“ и друге уговорне стране. Све је то сложено у једну централну шему под насловом „ПРИСМ“.
Британски Комуникациони штаб у Челтенхаму је кључни део шеме. Челтенхам је у овом послу незаобилазан и због јединствене географске позиције на западној обали Европе што му омогућава да „скида“ огромну количину информација које теку кроз оптичке каблове из Северне Америке, преко британског копна и даље у Европу и свет. Преко три стотине аналитичара из Челтенхама и 250 из НСА свакодневно „пролазе“ кроз податке скинуте са прекоокеанских каблова.
Британија и САД су, уједно, оснивачи тајног уговора „Пет очију“ – агенције за размену поверљивих информација прикупљених праћењем комуникација. Агенција „Пет очију“, поред Америке и Британије, укључује још Аустралију, Канаду и Нови Зеланд.
Због супериорне опремљености која му омогућава да „скида“ информације са оптичких каблова, Штаб у Челтенхаму је водећи члан агенције „Пет очију“. На основу података које му је изручио Сноуден, „Гардијан“ је објавио да комуникациони центар у Челтенхаму има највећи приступ „тајнама Интернета“ од свих пет чланица петорке, укључујући и Америку. Лондонски дневник такође открива да је до данас 850 агената НСА и приватних америчких контрактора имало привилегован приступ информацијама прикупљеним у Челтенхаму.
„Штаб у Челтенхаму и НСА су у сталној међусобној размени огромних количина пресретнутих комуникација… Ово укључује снимке телефонских разговора, садржаје електронских порука, посете ‘Фејсбуку’ и историју сваког приступа вебсајту; мада је све ово незаконито“, пише „Гардијан“ и цео случај назива „највећом шпијунажом приватности у људској историји“. А Сноуден у разговору са листом још каже да није реч само о криминалној радњи САД-а, него да су Британци у том послу „још гори од НСА“.

[restrictedarea]

СКАЛА ШПИЈУНСКИХ ПРОГРАМА Документи које је Сноуден изручио „Гардијану“ означавају комуникациони центар у Челтенхаму као „шпијунску суперсилу“.
Експерти у Лондону тврде, пак, да Челтенхам производи далеко већу количину метаподатака од америчке НСА („Метаподаци“ су информације о томе ко је кога контактирао, без навода о садржају разговора).
Према тврдњи „Гардијана“ само прошле године владин Штаб за комуникације у Челтенхаму процесуирао је 600 милиона (!) „телефонских догађаја“ сваког дана. „Штаб“ је скидао информације са 200 оптичких каблова, а био је у стању да процесуира податке са 46 каблова истовремено.
Наводи се да сваки оптички кабал преноси податке у рангу од 10 гигабајта у секунди. С тим што овакви каблови имају, теоретски узето, могућност да дневно испоруче 21 петабајт, што би –сликовито изречено – значило да Челтенхам може да у току 24 часа проследи по 192 пута све информације садржане у целокупном фонду Британске библиотеке!
Скала шпијунских програма убрзано се шири како пристижу нове информације скинуте са нових каблова и, како наводе стручњаци, Челтенхам се спрема да ускоро буде у стању да прикупи, процесуира и проследи „терабајте“(хиљаде гигабајта) података истовремено. На овоме се у Челтенхаму ради већ пет година; поред осталог и везивањем „пресретача“ на трансатлантске каблове приликом њиховог „приземљења“ на британску обалу. Тако се информације из Северне Америке – виа Британија – прослеђују даље провереним клијентима у Европи и свету.
Цела ова операција изводи се у оквиру тајног уговора и са комерцијалним компанијама, а у оквиру програма који је у документима означен као „Партнери у пресретању“. Компаније укључене у шему су издашно плаћене за сарадњу, од стране америчке и британске владе. Штаб у Челтенхаму као један од два кључна носиоца посла, обавезује се да ће идентитет комерцијалних компанија –сарадника држати у тајности. У материјалу који је Сноуден изручио „Гардијану“ ове компаније се обележавају као „тимови специјалних односа“. Инструкција малом броју персонала који у Челтенхаму барата овим деликатним послом каже да идентитет коопераната мора да се држи под претњом строгих казни, у пуној тајности због бојазни да би компаније укључене у процес пресретања информација могле да имају „озбиљне политичке последице“.

ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ Америчко шпијунирање канцеларија Европске уније и прекоморских савезника о чему је недавно писао немачки „Шпигл“, као и кључна улога британске стране у овој афери, још једном су експонирали сву порозност контроле западних демократија над центрима моћи. На Темзи, легитимност операције тоталног шпијунирања грађана и институција увелико је компромитована. Извесно је да је Челтенхам, као владина институција, имао зелено светло са политичког врха да се на овако широкој и незаконитој бази упусти у шпијунирање свега и свакога.
Једна стара законска одредба насловљена као Регулисање истражних прерогатива (РИПА) налаже да се прислушкивање „дефинисаних циљева“ може вршити само на основу одлуке потписане од стране министара унутрашњих и спољних послова. Министар унутрашњих послова одговоран је за интерне службе безбедности каква је МИ5, а шеф дипломатије је формацијски задужен за спољну контраобавештајну службу МИ6.
Категорије материјала који се на основу овог акта снимају укључују широк спектар, од проневера новца и трговине дрогом до тероризма, али сваки пут све остаје у тајности и без јавне дебате или провере случаја. Проверу да ли се Челтенхам придржава специфичног одобрења министра унутрашњих послова врши сам прислушни Центар, с тим што и тај налаз остаје тајна за јавност и у највећем броју случајева и за ресорни, парламентарни Комитет за безбедност.
Постоји, истина, институција специјалног трибунала која би требало да мотри да ли се информација прикупљена шпијунирањем у Челтенхаму правилно и законски користи. Британски листови су, међутим, протеклих дана провалили интересантан текст једне тајне депеше коју је централа у Челтенхаму упутила (2009) америчкој НСА. У тој шифрованој поруци стоји како су „до сада све провере, ма колико легално сумњиве, биле у нашу корист“.
Традиционално, до сада су шпијунске агенције пресретале међународне комуникације фокусирајући се на микроталасне преноснике и сателите. У овом послу пресретна станица НСА на Мехвит Хилу у Јоркширу, играла је кључну улогу. Сателитско прибирање информација било је тада мањи део операције пресретања. Сада, међутим, већина података путује кроз оптичке каблове где је позиција Британије на западној ивици Европе првокласна локација за терминал прекоморског кабловског саобраћаја.
Документи које „Гардијан“ има сада у рукама говоре и о намери да се у Челтенхаму изгради толики магацин информација који ће британским обавештајним службама обезбедити компаративну предност као водећег светског комуникационог центра чији ће се краци пружати до свих крајева света. У току су, наводи се, технички радови како би се Челтенхам оспособио да апсорбује информације са нових суперкаблова способних да преносе 100 гигабајта у секунди.

MАСКЕ СУ ПАЛЕ Британци се већ деценијама хране пропагандом да њихова влада, као и владе водећих западних „либералних“ земаља оперишу у шпијунском послу са доброћудним намерама, да шпијунирају за добробит грађана, за њихов интерес и да би такве активности требало да се плаше само они који имају нешто да крију. „Реч је о доминирајућем наративу који се пласира да би се маскирао пројекат тоталитарне контроле људи у име већег добра за човечанство, земљу, краљицу и заставу чему, наводно, оваква тоталитарна контрола служи. А суштина је да овај псеудодемократски тоталитаризам, у крајњем циљу служи само крупном капиталу, олигархији и центрима моћи чији су интереси управо опречни добробити људи широм света“, бележи Колин Тодхантер („Глобал рисрч“) у опширној анализи „случаја Сноуден“. Каже још да су западне демократије биле, нажалост, врло успешне да програме тоталне контроле људи маркетирају као борбу против терора који им прети из неких мрачних дубина: „Државно насиље и масовно ухођење грађана су одавно постали део либералне демократије која не може више да претендује да је либерална и демократска“.
Хенри Потер у „Гардијану“(21. јун) помиње да је свет, захваљујући „Викиликсу“ и, сада, Сноудену, добио нове доказе о томе каква се будућност спрема људима с обе стране Атлантика у мрачним собама британског шпијунског центра у Челтенхаму и америчкој НСА. „Маске су пале, свет има све разлоге да буде дубоко забринут.“
Прошлог уторка директор НСА, генерал Кејт Александер и директор ФБИ Роберт Мулер поново су, у тандему, тврдили да су захваљујући Челтенхаму и НСА „многе терористичке завере откривене на време“. Британски шеф дипломатије Вилијам Хејг и два бивша министра унутрашњих послова, Џек Строу и Џон Рид, у један глас уверавају Британце, не само да је масовна контрола људи и њиховог међусобног саобраћаја неопходна (за њихово добро) него да су таквој контроли потребна још шира овлашћења.
У сваком случају, најновија афера пресретања информација на домаћој сцени и међу западним савезницима показала је да већ постоје више него адекватне, од влада толерисане и међусобно повезане машинерије масовне контроле људи са обе стране Атлантика, а да се застрашивање грађана терором и мрачним силама које их вребају развило у минуциозно елаборирани систем тоталног упада у приватност људи у кључним земљама западних „либералних демократија“.

[/restrictedarea]