Деконструкција владе

Пише Никола Врзић

Једини који ће осетити икакву промену после реконструкције владе биће они који ће остати без својих фотеља, и они који ће их у тим фотељама заменити.

Мора им се признати да су мајстори свог заната; оног најстаријег. Уочи прве годишњице актуелне владе, уместо да се у јавности разматрају достигнућа њеног једногодишњег рада – предаја Косова у складу са Бриселским споразумом; датум почетка преговора са ЕУ који упркос томе нисмо добили; рекордна незапосленост од готово трећине радно способног становништва, која расте по месечној стопи од скоро 10.000 нових незапослених; девет (9!) километара ауто-пута изграђених за последњих годину дана; јавни дуг Србије који је достигао (иначе, противзаконитих) 62,8 одсто БДП-а, при чему је за ове владе дуг порастао за нове 3,2 милијарде евра и, према оцени Фискалног савета, „остварује рекордан раст“; буџетски дефицит који је већ са 122 милијарде динара повећан на преко 178, уз процену да ће до краја године достићи и свих 200 милијарди; губитак јавних предузећа који је на крају 2012, у односу на 2011. (подаци портала „Пиштаљка“) повећан за чак седам (7!) пута; и наравно борба против корупције – дакле, уместо да се расправља о овим прегнућима после којих је то што остаје од Србије углавном постало још бедније него што је било, расправља се, ево већ недељама, о реконструкцији владе која је, како то рече њен први потпредседник Александар Вучић, „боља од свих претходних“. Ваљда зато што је он у њој, пошто друге резултате којима би се похвалила, ето, баш и не успесмо да детектујемо.

 

[restrictedarea]

 

БОРБА ЗА МОЋ И управо у томе и видимо важан циљ ових погађања о реконструкцији владе, која прете да у засенак баце не само губитак Косова, него и раздируће љубавне муке хероја разних ријалити програма. Уосталом, да је прокламована темељна и озбиљно спроведена реконструкција заиста циљ, а не само димна завеса која сакрива оно што је влада досад починила, па, ваљда би се онда отворила и једнако темељна и озбиљно спроведена јавна расправа о раду и резултатима сваког од министара. А тога нема.

Ипак, ово је само једна димензија саге о реконструкцији Владе Србије. Друга димензија јесте борба за моћ. Како међу коалиционим партнерима, тако и унутар странака које владају Србијом.

Нарасла снага СНС-а, додатно оснаженог убедљивим победама на изборима у Земуну и Зајечару и истраживањима која њеног лидера дижу у вртоглаве икаровске висине, у овој су партији разјариле природну потребу за ширењем свог лебенсраума, наравно, на рачун партнера чији се делови ресора, буџета и моћи сада траже у оним кулоарским ценкањима, еуфемистички названим реконструкција владе. Речи СНС-ове министарке Зоране Михајловић („Немам много поверења у ресоре које води УРС.“), министра Веље Илића да „многи сматрају да треба раздвојити финансије од привреде“, потпредседника СНС-а Братислава Гашића да би са „обе руке“ гласао да Вучић постане премијер уместо Дачића…, неке су од јавних манифестација нараслих претензија најјачег дела владајуће коалиције. Истовремено, оклевање Ивице Дачића и Млађана Динкића да жртвују бар неког од својих министара, осим што сведочи о њиховој борби за сопствену моћ, сведочи и о њиховој немоћи да се тако лако одрекну неког од таргетираних министара, из очигледног страха од могућих потреса у сопственим партијама. Али се тиха борба води и унутар самог СНС-а, што је могло да се види и по изјави већ споменуте министарке енергетике Зоране Михајловић, да „енергетика и рударство не би требало да буду одвојени ресори“, чиме је несумњиво исказала претензију на ресор свог страначког колеге Милана Бачевића.

Но сва се ова прича много више тиче њих него што се тиче нас, зато што је Србији заправо потребна реконструкција политике која нас спроводи у ЕУ без алтернативе, а тиме и без обзира на наше државне и националне интересе. Колико је то нужно види се чак и ако по страни оставимо велике државне теме, попут Косова; одлична показна вежба уприличена је када је ЕУ комесар за проширење Штефан Филе Београду недавно пренео хрватски захтев да се њиховим произвођачима цигарета омогући повлашћени приступ српском тржишту, што је изазвало претње домаћих произвођача да ће своју производњу преместити негде другде. Између сопственог нагона за преживљавањем и захтева ЕУ која нема алтернативу, како ли ће бити одговорено на овај, и све будуће сличне захтеве који ће нам бити испостављани? Докле год ЕУ не буде имала алтернативу, одговор је болан колико и јасан.

Тако да, посматрано из овакве перспективе, питање ко ће бити калиф уместо калифа, и хоће ли Млађан Динкић бити истеран из владе или само окрњен за привреду или за финансије, постаје поприлично небитно. Осим што би евентуално свођење Млађана Динкића на његову праву меру донело извесну сатисфакцију свим милионима жртава његове економске транзиције. Али ни та се сатисфакција, баш као ни европске интеграције, не мажу на хлеб и не сипају у трактор…

[/restrictedarea]