Датум је истина и немој имати друге

Пише Љиљана Богдановић

Због чега вера у датум и непоколебљива сигурност да га је Србија коначно добила није тема за догматске и задрте умове, који и даље у све то сумњају и тврде да једатум „лажни свети грал и трула шаргарепа“

Србија је добила датум (почетка за почетак преговора са ЕУ), а ко у то данас још увек не верује нека му израсту магареће уши, нека добије Пинокијеве дрвене ноге и бабурасти нос, и најзад – нека жмирка, кија и буде смешан без престанка и заувек! Можда ове клетве из бајки неозбиљно звуче и можда их у разматрању важних националних питања није умесно ни помињати, али чини се да их – као праву меру одмазде за неверне Томе – управо призивају садржај и интонација порука што данас, „са врха“, доминантно обликују друштвени и политички дискурс земље. У медијском и политичком јавном простору, из обраћања оних најгласнијих и у номенклатури моћи највише позиционираних, упијамо информације које ове поменуте древне, а детињим језиком изречене казне за преступнике који у бајковите обрте великих народних и државних мука не верују, испостављају као управо праведне. Заслужио их је свако ко ни после овог прошлонедељног европског Видовдана не може да превазиђе напаст да догађаје тумачи на своју руку, по мери своје памети, што пак сада значи: уз нос тријумфалним објавама наших егзалтираних државних првака. Оно што је овде виђено и што је уследило после за Србију – како кажу – историјског већања уваженог Савета Европе и закључака које је поводом њеног придруживања ово тело донело, створило је тако сложену и контроверзама обележену ситуацију, да уши магарета на многим главама овде ускоро и неће бити реткост. Јер није мало оних који задрто прзниче око теме датума, тврдећи како датум у ствари нисмо добили, већ да смо уместо јасно означеног места у календару, добили нешто попут наговештаја у равни некакве компликоване теорије вероватноће. Управо због тога, тачније речено због свих оних који данас не само да сумњају већ и јавно тврде како власт безочно обмањује јавност и замагљује чињеницу да њ.в. датум још увек Србија није добила, ова тема наше савремене судбине добија један парадоксални склоп: Датум јесте догма у смислу да се у његову највећу могућу вредност не сумња (снага догме се уосталом, како каже теорија, и огледа у томе што се од стране следбеника не сме довести у питање), али он није прихватљива вера за догмате, односно за догматску, дакле сужену свест и памет која иште једноставне, практичне, проверљиве и доказиве чињенице.
Како се уопште доспело до тачке да су све гласнији и непријатнији они поменути кандидати за поменуто Пинокијево проклетство, они који још и говоре како је датум „спин деценије“ и тек једна у низу компликованих операција велике опсене невидљивих „лабораната, лоботомиста и експериментатора“, и – дакако – ових других, овдашњих, нимало невидљивих „оператера“?
Наравно, да први разлог ваља потражити у оној наоко тривијалној чињеници да нико ни данас, после првог стишавања великог узбуђења, не уме да да богу и народу јасан и кратак одговор на питање: када (је датум)?

ЈАВКЕ ИЗ ФРЕНДЛИ МЕДИЈА У настојању да разумемо шта се дешава, присећамо се у том смислу корисних смерница. На пример драматичног обраћања наших челника на седници (верујемо да ће је историја помињати), српске владе у Крушевцу.
Премијер Дачић је тада, поводом Видовдана, 624. годишњице Боја на Косову, истакао да је Савет ЕУ одлучио да отпочне преговоре о приступању и чланству Србије, без додатних нових услова и још једне додатне провере.
„Сама та чињеница чини овај дан историјским и великим, али постоји још нешто важније по чему ћемо памтити овај 28. јун. Данас је наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред“, рекао је премијер, а његова мисао и поруке упућивале су слушаоце (и гледаоце) на шта? На датум, наравно. Када је потом рекао „Порази које славимо, жртвовање народа за битке које не можемо да добијемо више нису наша опција. Србија мора да игра на победу, славићемо прошлост, али ћемо правити и будућност“, још једном његове мисли су биле усмерене на велику тему добијања датума!
Ивица Дачић приликом одавања високе поште датуму није био усамљени говорник. Још језгровитије и директније у том смислу говорио је и вицепремијер Александар Вучић. „Ово је коначно један Видовдан који не означава почетак рата, несрећу, борбу за останак, на Видовдан смо славили херојство и највеће поразе, славили смо и одвођење наших државника из земље, али никада нешто чиме би генерације које долазе могле да се поносе.“
Узбуђење усковитлано у Крушевцу није се је још честито ни стишало, а гости из Европе – еминентни и познати политичари Херман Ромпај и Карл Билт – само дан касније свему дадоше наглашено трезвенији, чак помало опомињући тон, уз обавезно наговештавање „нове фазе реформи и модернизација“ као подразумевајућих услова за даље интеграције. Да је ово значило и мало „поливање хладноћом“ упућено нашим устрепталим датумарима, не закључују само недобронамерни. Можда ипак најразумљивију, мада не и директну реплику нашим непоколебаним оптимизмом надахнутим државним обожаваоцима датума (посредством једног према Србима традиционално „френдли“ медија – РСЕ) упутио је гдин Бодо Вебер, немачки експерт за западни Балкан, који је, онако германски безосећајно, најавио и могућност „замрзавања“ преговора, тј. Датума (ако не буде примене споразума)! Значи – напредак, реформе, и прогрес уопште, као да светог датума није ни било, могу бити стопирани!

ТРАЖИ СЕ ВЕРА, СУМЊА ЈЕ „АУТ” У тој новој ситуацији, и затечености многим контроверзама, постаје пак умесно и вредно размишљања ново питање: Да ли се то од Србије, поред свих сложених задатака које су јој пријатељи из западног света наменили, у пост-пред-датумској ери захтева и један сасвим посебан ангажман – да своје грађане оспособи да значења речи и појмова схватају на „конструктивнији“, то јест нешто флексибилнији и неодређенији начин од оног који као логичан важи у „остатку“ цивилизованог света? Да ли је то део промене свести о којој се сада тако радо и много прича, посебно међу драгим Немцима, који мисле, и уопште се не устручавају да то кажу, да је Србима, као хлеб, вода и сунце, потребна промена свести. Па да евентуално почну тај препород тако што ће веровати оно што им се каже, а не оно што им чула и разум (а тек срце) налажу? Да ли су у овом тренутку прича и контроверзе око (не)добијања датума први колоквијум и вежба за ум и разум њених грађана? Мора се веровати, тада се жеље и наде испуњавају. Ко сумња, он пада и са крова или циркуског трапеза, а поготово са висина племенитих очекивања и убеђења.
Помало опори и критички у односу на оваква, можда и невешта „психологизирања“, јављају се, и бивају овде све бројнији гласови који тврде да се цела прича о датуму може разумети као „показна вежба за технику спиновања и да као таква може у уџбенике, будући да је много јака, чак јача од легендарних примера спиновања – 11. септембра, ирачког тајног оружја или Рачка“. Реч је, наиме, о експерименту западне контроле ума, огледу великих размера који се спроводи у „реторти“ читаве једне земље и народа. Они који ово тврде позивају се на анализе и позната разматрања неколицине светски познатих универзитетских професора, међу којима уважени Ноам Чомски и његова анализа о свеприсутним техникама контроле ума у цивилизованом свету није чак ни најауторитативнија.
Укратко: патологија датума је учинила нашу земљу занимљивим поприштем једног фантастичног опита: колико и шта људи могу да „прогутају“ и поднесу. То је тако, јер у савременој Србији речи престају да значе оно што иначе значе, Србија говори својим кодираним језиком, њена управљачка класа пак тај кодирани језик користи као неопходан, само тако може да се (с)пакује бесмислена стварност у пакет смислене наде и пожељног живота.

ФАТАМОРГАНА БЉЕШТИ Извесно је: Србија није ушла у постдатумску еру! Фатаморгана бљешти и даље, кажу – ухватићемо је почетком 2014. Најдаље. Нека буде што бити не може, нека Србија буде мила и драга нашим партнерима из Брисела, нека је испоштују Немци, поклоне јој се Енглези, уваже је Французи, пригрле остали…
Остаје недоумица и због чега је то све тако важно не само нашим властодршцима, већ и онима који владају њима и нама. Један од једноставнијих, али нимало успокојавајућих одговора понуђен нам је недавно. Реч је о можда најдиректнијем објашњењу зашто се Србијом експериментише и преко „Операције датум“.
Пишући и коментаришући недавно објављени уводник у новинама „Вашингтон пост“, Небојша Малић нам наиме открива невероватни морални и ментални дискурс империјалног естаблишмента који без сумње кроји судбину Срба и њихове државе данас. Према редакцијском уводнику ових новина (број од 21. јуна), јасно је да, како каже Малић: „У Вашингтону на сламање Београда гледају као на кључ  светске доминације САД-а. И зато не намеравају да престану са мучењем Србије и затирањем Срба, без обзира на то ко се и колико трудио да удовољи перверзним захтевима Империје.“
Не можемо цитирати превод целог текста америчког уводничара, али као илустративан и убедљив део за његову наведену оцену преносимо ове речи из гласила које најављује догађаје на ширем простору од САД-а, дакле и у ЕУ. (Коментар се иначе односи и на имплементацију Бриселског споразума, колико и на тренутне прилике које одређују даљу судбину Београда). „Предстојећи споразум је пример како интервенција Запада може зауставити крвави и наизглед нерешиви етнички рат – али и колико напора такав подухват захтева. НАТО одржава мировну мисију на Косову од краја борби 1999, међу којима је тренутно 760 Американаца. Споразум између г. Тачија и г. Дачића је постигнут непрекидним дипломатским напорима спољнополитичке шефице ЕУ Кетрин Ештон, која је надгледала десет рунди напорних преговора.“
Нисмо ли, читајући ове редове, готово приморани да закључимо: Истина, схваћена на начин традиционалног елементарно-логичког поимања света – у оваквом тумачењу стварносног поретка само је једна од више могућих опција. Има и других. Има и флексибилнијих приступа, уз употребу имагинације и осталих моћи креативнијег конструисања (мудри и модерни државник и политичар задужен је и за социјалну срећу, правду и мир у друштву, а оне су понекад, бар се тако некима чини – ближе преко заобилазних и неконвенционалних путева). Па – како се договоримо. Око игре са датумом, ситуација је чини се управо таква: тражи (се) тај хазардерски и по својој природи сасвим нехришћански договор. Само чији све договор?Ако питамо ко ће од тог ђавољег договора имати користи, тешко да ћемо у разрешењу недоумице доћи до закључка да су Срби они који ће од свега тога „профитирати“. Веровали или не веровали у датум.