Почетна / Свет / Дан Европе – шта заправо славимо?

Дан Европе – шта заправо славимо?

Пише Милослав Беднарж

Карактеристично је да се речи „демократија“ и „слобода“ у тексту Шумановог прогласа уопште не појављују. У прослављаној Шумановој федералистичкој визији Европе за те две речи нема места

ЕУ је установила свој празник, 9. мај, као Дан Европе или Шуманов Дан. Дан Европе као главни празник федералистичке европљанске вере требало би да подсећа на догађај који се одиграо 9. маја 1950. године. Зашто тај датум, и ко је заправо био најславнији Европљанин и прослављени оснивач садашње ЕУ, Роберт Шуман?

ШУМАНОВА ДЕКЛАРАЦИЈА Роберт Шуман је био истакнути присталица Минхенског споразума у предратној Француској, којим је Чехословачка изручена Хитлеру, антидемократски оријентисан колаборантски посланик и члан прве колаборантске Петенове француске владе. Године 1950, тај исти Роберт Шуман опет је члан француске владе, овога пута као министар спољних послова, а године 1958. постао је први председник Европског парламента. За време тог славног догађаја, чак су га свечано назвали „оцем Европе“.
То је заслужио тако што је 9. маја 1950. објавио проглас назван „Шуманова декларација“, у којем објашњава разлоге за припремани договор Заједнице угља и челика. Оснивање ове организације се са правом сагледава као одлучујућа институционална основа за покретање европских интеграција у правцу данашње, „уставне“ ЕУ, те европски федералисти Шуманов проглас тако рећи религиозно уважавају.
Шуман у уводу прогласа саопштава свету истину: да се мир не може обезбедити без „стваралачког настојања које одговара опасностима које мир угрожавају“. Али о каквом стваралачком настојању је ту конкретно реч? Европа, наводно, требало би да буде „организована и жива“. Кључни корак за овај племенити циљ требало би да буде елиминација „стогодишње супротности између Француске и Немачке“. Али мир као Шуманов циљ и елиминација поменуте супротности већ тада су били и до данас јесу, готова ствар и неоспорна чињеница – захваљујући америчком војном присуству у западној Европи. Очигледно, Шуману као оцу и оснивачу будуће ЕУ до америчког присуства у Европи није било стало.
Шуманов циљ је од почетка била наддржавно диригистичка, „федералистичка“ Европа. Француска влада је зато предлагала хитну акцију на пресудном месту, што је по његовом мишљењу била француска и немачка индустрија угља и челика, која би по његовој одлуци била директно подређена наддржавној Високој комисији. Из ње је касније, 1957. године, настала неизабрана супердржавна Европска комисија, тада основане Европске економске заједнице.
Тим путем је, по Шуману и председнику послератне француске планске комисије Жану Монеу, требало да буде заснован економски развој схваћен као „прва етапа европске федерације“. Дотадашњи материјални извор ратне индустрије тако је требало да буде стављен под трајну наддржавну чиновничку контролу Високе комисије, као некакве суперпланске комисије у оквиру институционалне структуре Заједнице угља и челика, отворене за друге европске земље.

[restrictedarea]

ФЕДЕРАЛИСТИЧКЕ НАМЕРЕ Овако преименовани бирократски диригизам требало би наводно да фактички онемогући нов рат између Немачке и Француске. Али Шуманов израз „федерација“ показује да његов аутор ни издалека не мисли само на диригистичко спречавање будућег француско-немачког рата. Оно главно што Шуман има на уму јесте да би из те федерације, као из новозаветног фермента, требало да се шири недемократска доминација над целом Европом посредством бирократски вођене „економске унификације“ као „почетне конкретне основе будуће европске федерације“, која је наводно неопходна за очување мира. Висока комисија требало би да руководи убрзаном модернизацијом и побољшавањем квалитета производње, снабдевањем угљем и челиком, заједничким извозом и у том социјалистичком низу и „животним условима радне снаге“.
За слободу и демократију Европе неславна реалност постала је, у даљем кретању европских интеграција, мера коју је тражио Шуман, наводно само привремено, у економско-правној области – различите услове производње у појединим државама чланицама Заједнице угља и челика, у Француској, Немачкој, Белгији, Холандији, Луксембургу и Италији, требало би, наводно само привремено, ставити у оквире централног производног и инвестиционог плана, уз компензацију за уједначавање цена, као и фондова за реструктурализацију који треба да олакшају рационализацију производње и томе слично.
Тако, наводно, требало би постепено да буде достигнуто стање које ће „спонтано обезбеђивати рационалнију дистрибуцију производње на највишој равни продуктивности“ у виду повезивања тржишта и ширења производње. Једини овлашћени управљач ове недемократски замишљене, de facto марксистичке, централистичке, антилибералне визије фанатичког политичког католика Шумана требало је да постане за недемократску европску интеграцију кључна, супердржавно конципирана Висока комисија, дакле будућа Европска комисија.
Одлуке овог органа, који су именовале владе, а који нису бирали грађани, требало би да буду извршаване директно у свим земљама чланицама иначе демократских држава. Шуманов диригистички принцип претворен је у пресудну политичку, у стварности антиполитичку основу дугорочног недемократског развоја европских интеграција до данашњих дана.
Дан Европе је, отуда, прослава настанка система недемократског европљанског диригизма.

ОД МИНХЕНА ДО ВИШИЈА Овом стварном значењу Шумановог Дана Европе не треба се чудити. Роберт Шуман наиме представља – како то прецизно оцењује британски политички филозоф Џон Лафланд – „најсуштинскију везу између вишијевске Француске и Европске заједнице“.
Шуман потиче из Луксембурга, рођен је у француско-луксембуршкој породици. Његов лоренски, дакле француски отац је 1880. године ратовао против Пруса и одбио је да се врати у Лорену коју су Пруси тада окупирали. Његов син, међутим, није уопште гајио такве скрупуле. После студија уселио се у тада царско-немачку Лорену и тако постао немачки грађанин.
Његова област студија и целоживотна основа његовог политичког образовања била је – са становишта демократске цивилизације – веома проблематично немачко право, које је изучио на немачким универзитетима. Већ као члан правничке коморе у Лорени, једно је време после смрти своје мајке хтео да постане католички свештеник. У току Првог светског рата био је у немачкој царској армији, а после рата, када су Алзас и Лорена поново припали Француској, Шуман је изабран у француску Националну скупштину, у којој је био активан више од четрдесет година.
Могуће је казати да се Шуман у првом реду осећао као Лоренац, и то без обзира на то да ли је у Лорени владала недемократска Немачка или демократска Француска. Отац, оснивач европских интеграција, схваћених као постепено увођене супердржавне федерације, ни у којем случају није био убеђени демократа. То јасно показује његов политички пут.
Роберт Шуман је постао неславна фигура 1938. године, дакле у време Хитлеровог силом наметнутог минхенског диктата, којим је уништена државна творевина Чехословачке Републике, као једини, при том и стратегијски значајан простор демократске цивилизације у средњој Европи. Џон Лафланд Шуманово упадљиво и упорно савезништво са минхенским диктатом и ружну колаборацију са Немцима која је уследила, описује овако:
У чланку у новинама „Le Lorrain“ од 11. септембра 1938. године, Шуман је подржао уступке Немачкој. Тврдио је да Немачка неће предузети неиспровоцирану агресију на Француску, и да ће зато бити боље да јој се за то не пружи изговор. Овој теми се вратио 25. септембра 1938. године у немачким новинама „Elsasser“. На основу правничке анализе чехословачко-француског споразума из 1925. године, покушао је да минимализује француске обавезе према Чехословачкој. Написао је тада да Француска ни под којим околностима не би требало да предузме било какве кораке који би могли да дестабилизују „мир“.
Још даље је отишао 27. септембра, на састанку групе алзашких посланика који су позвали папу Пиа XI да убеди диктатора Мусолинија да замоли Хитлера да допринесе ствари мира. Шуман је затим водио делегацију посланика из Алзаса и Лорене који су 28. септембра били примљени код француског премијера Едуара Даладјеа, да би нагласили дубоку чежњу својих бирача за миром. Изгледа да је чак припретио да ће та група посланика гласати против неопходних ратних кредита, што је могућност коју помиње Шуманов биограф. До овог сусрета дошло је дан пре Даладјеовог пута у Минхен.
Парламент је 29. септембра дао Даладјеу мандат да „часно и достојанствено спасе мир“. Вреди нагласити да присталице Минхена у Шумановој странци нису представљали већину, али његов став је очигледно имао суштински утицај. Док су Алзашани били претежно пронемачки и присталице Минхена (алзашка странка организовала је скуп у знак подршке Минхена и позивала на француско-немачко зближавање), у Шумановој Лорени владало је другачије расположење. Штампа је тамо нападала Шумана због подршке коју је пружао Минхенском споразуму, оцењујући ту подршку као пораз.
Не тако дуго пред почетак раздобља Вишија, односно отворене колаборације те владе са Немцима, 21. марта 1940. године Даладјеа је заменио Пол Рено, и Шуман је први пут постао члан владе. У кабинету је био именован за заменика државног секретара за питања избеглица. Када је Рено 16. јуна 1940. године био замењен Филипом Петеном, после немачке окупације Париза 14. јуна 1940. године, Шуман је задржао свој положај у влади. Другим речима, један од отаца, оснивача Европске заједнице, био је члан прве владе којом је руководио маршал Петен.
Примирје је било потписано 25. јула 1940. године. Шуман је – и даље као члан владе – пошао у Виши. Био је један од 569 посланика, 10. јула, који су гласали за нестанак француске Треће Републике, фактички републике као такве; када је француска Национална скупштина изгласала низ уставних закона којима се уставне надлежности предају маршалу Петену, значило је то не само крај Републике, већ и француске демократије.
Следећег дана Петен је прогласио „Француску државу“, којом је заменио републику. Од тог часа целокупан ауторитет државе сконцентрисао се у његовој личности. Управо ово делегирање државног суверенитета, скупом који га је само обезбеђивао и који није био његов власник, представљало је по Де Голу разлог због којег је влада у Вишију била ништавна, неважећа и нелегитимна. Велики историчар Француске Е. Вебер је то тачно означио као „колективно силовање републике, устава, парламента, демократије и слободе“.
Шуман је после изгласавања „уставних пуномоћја“ напустио Петенову владу и крајем августа отишао у Лорену, где је 17. септембра стекао ту привилегију да је био први француски политичар којег су ухапсили Немци. Остао је у затвору, где је до 12. априла 1942. године читао Момсенову „Историју папа“. Премештен је у други затвор, али пошло му је за руком да побегне (?) и пребаци се у Лион.
После бекства одлучио је да издејствује директну приватну аудијенцију код маршала Петена, јер је био убеђен да ће Немачка изгубити рат, и хтео је да то своје сазнање пренесе Петену. За време ручка се у том смислу поверио маршалу и такође га информисао о расположењу мушкараца из Алзаса и Лорене који су били присилно мобилисани у немачку армију. Петен, међутим, није показао никакво интересовање за Шуманову причу.
Када је у новембру 1942. године била окупирана јужна зона Француске, односно „Француска држава“ којом је владала колаборантска влада маршала Петена у Вишију, Шуман је почео да се скрива. Две године је ишао из једног католичког манастира у други и читао Шекспира и Тому Аквинског. После ослобођења у августу 1944. године, маршал Де Летр поставио га је за саветника у питањима Алзаса и Лорене. Шуман је на том положају остао само три недеље.
Тада је министар одбране Андре Диетел наредио Де Летру да се „отресе тог продукта Вишија“. Вратио се у Лорену где су му ослободилачки органи јасно давали на знање да га презиру као бившег Петеновог министра и посланика који је 1940. године гласао за Петенова „уставна овлашћења“.
Шуман је, тако, неколико месеци био проглашен за неподобног за јавну службу. За њим је била расписана и потерница, али у фебруару 1945. године већ је успео да се прогура у Комитет ослобођења. На крају је тужба против Шумана, интервенцијом Де Гола, била опозвана. Као разлог је наведено да је 17. јула 1940. године отишао из Петенове владе, и да је тобоже помагао Покрет отпора иако се сва његова активност вероватно ограничавала на евентуално слушање Би-Би-Сија. И тако је Шуман опет добио право да буде биран и у октобру 1945. године је био изабран у нову Уставотворну скупштину.
Ако би и у Чешкој Републици требало да славимо 9. мај као Шуманов Дан Европе, оживљавамо тиме у нашој држави са њеном драматичном историјом један провокативан и бесмислен догађај. Шуманова подршка Минхенском споразуму и његова колаборација са пронацистичким Петеновим режимом су јасно и поучно повезани са његовим послератним циљаним наметањем диригистички наддржавне федерације, како је то прогласио он сам 9. маја 1950. године.
Карактеристично је да се речи „демократија“ и „слобода“ у тексту Шумановог прогласа уопште не појављују. У прослављаној Шумановој федералистичкој визији Европе за те две речи нема места.
(„Newsletter“)
Аутор је сарадник Филозофског института Академије наука Чешке Републике

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *