Почетна / Документи / ДА ЛИ ЋЕМО ИСТОРИЈУ МОРАТИ ДА БРАНИМО ОД ИСТОРИЧАРА

ДА ЛИ ЋЕМО ИСТОРИЈУ МОРАТИ ДА БРАНИМО ОД ИСТОРИЧАРА

Пише Др Мирослав Перишић

Питање начина обележавања Првог светског рата за Србију је питање идентитета, моралног историјског капитала српског народа и његове будућности. Однос према држави гради се преко односа према прошлости

Документ није историја, али без докумената нема историје. Овај методолошки постулат биће најозбиљнији тест за све историчаре који ће учествовати на бројним научним конференцијама чије је одржавање широм света предвиђено за 2014. годину поводом сто година од почетка Првог светског рата. Несумњиво је да ће, како на научним конференцијама тако и у пропагандно-политичким, публицистичким и историографским радовима централно место међу бројним темама заузимати питање узрока Првог светског рата, односно одговорности за рат који је свет увео у до тада незапамћену катастрофу. Тема није нова. По завршетку Првог светског рата, у међуратном периоду, за време Другог светског рата, а у појединим круговима и после завршетка Другог светског рата никада ова тема није ни престајала да политиком мотивисана буде актуелна.

ТЕМА КРИВИЦЕ Тема кривице за Први светски рат, дакле, има своју историју. Они који су рат планирали истовремено су у подужем низу година које су претходиле рату унапред припремали и стратегију пребацивања одговорности за почетак рата, а почео је нападом Аустроугарске на Србију. После завршетка Првог светског рата и познатог исхода, с посебном жестином у току 20-их и 30-их година 20. века, упркос чињеници да је то питање било скинуто с дневног реда Версајским уговором (члан 231) и признањем Немачке да је са савезницима одговорна за рат који је наметнула, започела је ревизионистичка кампања у виду политичких, научних, псеудонаучних и расправа међу савременицима о кривици. Каснији немачки извори из периода Другог светског рата, сведоче да су национални кругови Рајха и Аустрије у доба Вајмарске Републике (1919-1933) интензивно радили на ревизији историје Првог светског рата и у том циљу ангажовали велики број стручњака са задатком да докажу да је Немачки Рајх „стално спроводио мирољубиву политику“ (писмо др Лудвига Битнера –генералу команде и заповеднику у Србији, 13. априла 1943, објављено у књизи др Војислава Јовановића Марамбоа, Потрага за украденом историјом, стр.423). Уследила је изјава Фирера 30. јануара 1937. године да он повлачи потпис Немачког Рајха на признању кривице за рат. Од стране истих кругова питање кривице за Први светски рат добило је у току Другог светског рата још једну димензију, овог пута у виду проширеног императива – скидања сопствене и пребацивање одговорности на непријатељске земље и за Први и за Други светски рат. О томе, такође сведоче немачки извори. У наведеном писму Битнера налазимо следећи став: „Немачка наука има за дужност да пружи доказе да су непријатељске силе биле те које су започеле и Први и Други светски рат“. Из једног другог немачког документа, писаног 1944. године, који је потписао др Ернст Ципфел, генерални директор државних архива, директор Рајхсархива – Потсдам и комесар за архивску заштиту, може се уочити колико се опсежно у току Другог светског рата посредством пљачкања архивских докумената и њиховим манипулисањем, са немачке стране приступало конструисању историје: „У лето 1940, када су победе наших трупа на Западу отвориле нов лист немачке историје, ја сам одмах, да би се и блага која почивају у архивама заложила за борбу за преобличење Европе, у договору са ‘Западнонемачком заједницом за истраживања’ и појединим личностима које раде на истраживањима Запада, поставио један научни програм немачких архива који, кратко назван ‘Западним програмом’, има да у низу публикација извора, инвентара и регеста, али и у испитивањима и приказима, пружи политици и науци скеле за изворно обезбеђено идејно подзиђивање немачког првенственог положаја“.

[restrictedarea]

ПЉАЧКАШКИ ПОХОД НА ДОКУМЕНТА Циљ је био ревизија историје и скидање одговорности са доказаног кривца за људске жртве и материјална разарања а пребацивање кривице у првом реду на Србију и Русију. То није било могуће без материјалних доказа, односно архивских докумената због чега се у току Другог светског рата кренуло у потрагу за документима у српским архивима који би садржали било какав писани траг који би Србију и њене савезнике у првом реду Русију учинили одговорним за Први светски рат. Пљачка српских архива веома озбиљно припремана као део ратног плана била је поверена бечком Рајхсархиву и његовом директору др Лудвигу Битнеру који је за непосредног извршиоца пљачке српских архива одредио архивског асесора Кућног, дворског и државног архива у Бечу др Роберта Шванкеа. О његовој нечасној делатности у Србији, а потом и у Бечу где је заједно са читавом машинеријом бечких архивиста и историчара интервенисао на самим документима остао је траг у његовим извештајима, а о његовом пљачкашком походу на српска архивска документа и првом уласку у тадашњу Државну Архиву (данашњи Архив Србије), сачувани су извештаји ондашњег управника Архива Србије Милана Јовановића Стоимировића и секретара Михаила Дамјановића. Један од тих извештаја гласи: „Јуче у среду 3. децембра 1941. г. у осам и по часова дошли су у Државну архиву један немачки подофицир са немачким војницима и неколико радника, позвали командира немачке страже у згради Државне архиве, и после тога ушли у депо који је под кључем немачких власти (Фелдкомандатуре 599). Ускоро после тога радници су почели да износе кутије са архивским депозитом. Изишао сам у ходник и видео да се износе стара акта Министарства иностраних послова. Нешто после тога дошао је у моју канцеларију, где је телефон, г. подофицир, који је дошао са немачким војницима и радницима и разговарао телефоном са г. др Робертом Шванкеом, немачким капетаном у Управном штабу Војног заповедника у Србији, из чега се могло закључити да је то урађено по упутству и налогу г. Шванкеа, који је референт за архиве у Управном штабу. Из депоа Државне Архиве однето је 519 кутија старих аката са одговарајућим регистрима и деловодним протоколима и одвезено камионом. Немачки војници нису дали никакав реверс за подигнуту архиву, нити су хтели о томе да разговарају“.
У једном другом извештају из јула 1942, такође сачуваном у Архиву Србије, наведено је да је 2. јула 1942, године у 14.30 часова по наређењу Шванкеа из депоа Државне архиве однето 688 кутија докумената Министарства унутрашњих дела, 140 кутија докумената Народне скупштине, 29 кутија докумената Сената Краљевине Србије, 52 деловодна протокола Министарства унутрашњих дела, 30 регистара Министарства унутрашњих дела, 18 књига кондуит листа чиновника и практиканата, 2 експедиционе књиге и 1 књига регистра дућана и механа.

УКРАДЕНА ИСТОРИЈА Пљачка српских архива у току Другог светског рата од стране окупационих власти била је далеко замашнија од онога што је наведено у ових неколико сачуваних извештаја из тих година. Архивска грађа осим из Архива Србије одношена је и из архива у Банату, Петроварадину, Земуну, Бачкој, или је, пак у њима уништавана. Специјална мисија немачког тумача Фраја о којој је Управни штаб – Групу IV редовно извештавао извесни Целтнер имала је задатак да у Чачку пронађе део склоњене архивске грађе. Захваљујући преданом раду др Војислава Јовановића Марамбоа на истраживању и пописивању архивске грађе однете за време Другог светског рата у Беч могуће је сагледати димензије и циљеве пљачке српских архива. У својој књизи Потрага за украденом историјом, за коју је предговор написао академик Василије Крестић, ушао је у траг да је у Беч из Србије у току Другог светског рата однето око 214 до 255 тона или, најмање 21 до 25 вагона архивског материјала. Реституциона комисија формирана после Другог светског рата успела је да издејствује повратак дела однете архивске грађе, али не и све, јер је по сведочењу чланова комисије она прекинула рад 1989. године после чега њен рад до данас није обновљен иако је то питање у најужем државном интересу Републике Србије, зашта, верујемо, не постоје ни препреке с аустријске стране.
Праве разлоге и циљеве тако замашног, беспрекорно организованог и немилосрдно реализованог посла какав је био пљачка српских архива и значај који је српским архивима придаван од стране Берлина и Беча најверније разоткривају извештаји, упутства и преписке самих организатора и извршилаца тог нечасног задатка до којих је у својим истраживањима дошао Марамбо непосредно по завршетку Другог светског рата. Један од учесника у послу ревизије историје Првог светског рата, професор Ханс Иберсбергер писао је, јула 1942. године, професору Фридриху Берберу, директору Немачког института за спољнополитичке студије при Министарству спољних послова у Берлину: „Морам вам се обратити за помоћ по једној ствари која је из стварних и личних разлога подједнако увредљива за издаваче публикације аустријских докумената, која је међутим, у своје време припремљена и издана за [немачко] Министарство спољних послова уз залагање свих снага до крајњих граница физичких и духовних способности. Тадашњи руководилац реферата о [ратној] кривици, посланик др Штиве, зна с коликом се журбом и каквим ризиком морало радити[…]. Стога можете себи представити каква су осећања обузела нас издаваче кад смо од Рајхсминистра финансија преко Рајхсминистра унутрашњих послова, под 6. јулом, обавештени да Министарство спољних послова према једном акту рајхсминистру финансија од 19. јуна, сада поново испитује да ли може поверити бечком Рајхсархиву да архивалије у Београду пронађене и секвестроване, искористи за једну публикацију предисторије Светског рата 1914-1918, или из позитивних разлога, оно само мора то да изврши. Ми међутим радимо већ више месеци на овој публикацији и Министарство спољних послова, актом од 11. априла 1942. Рајхсминистарству унутрашњих послова сагласило се да српска акта о предисторији Првог светског рата буду издата од стране бечког Рајхсархива. Министарство спољних послова је, осим тога, још у септембру 1941, дало своју сагласност Комесару за архивску заштиту, Генералном директору др Ципфелу и у јануару 1942. послало је бечком Рајхсархиву важна српска акта из времена 1908-1918, која су била приспела у Берлин, на употребу за пројектовану публикацију аката. Бечки Рајхсархив је, са своје стране, послао Министарству спољних послова саопштења из српских архива, а осим тога и превод Реперторијума српског директора архива Јовановића. Ми, обрађивачи ове публикације, радимо дакле ослањајући се на ово држање Министарства спољних послова и већ смо одабрали више стотина важних аката. Створен је велики организациони апарат довођењем искусних преводилаца. Без уображења може се рећи да се са професором Битнером, са мном и професором историје Југоисточне Европе на бечком Универзитету др Алојзом Хајеком тешко може мерити неко ко би испуњавао битне услове за овај посао. Такође, једва се може наћи установа која би као бечки Рајхсархив, још из времена припремања публикације аустријских докумената, имала школовано особље и услове за стварање потребног организационог апарата који, с обзиром на мноштво архивског материјала, омогућује брзо извршење публикације“.

УЛОГА ПОЛИТИКЕ Да је стварни циљ потраге за документима у српским архивима био објављивање публикација политичке, а не научне природе уверљиво сведочи писмо Улриха, високог чиновника Министарства спољних послова упућеног 28. фебруара 1943. године Рајхсминистарству унутрашњих послова у Берлин: „Према схватању Министарства спољних послова, радове на издавању једне службене публикације докумената о предисторији светског рата 1914-1918. на основу заплењених српских докумената треба безусловно квалификовати важним за рат. Ови радови нису само од научног интереса, они су поврх тога још и данас од политичко-пропагандистичког значаја (подв. М.П.), као што је то недавно доказало откриће нарочито важних докумената за разјашњавање сарајевског убиства од 28. јуна 1914. Искоришћење београдских архива је за Министарство спољних послова од толико великог интереса да је оно само узело на себе да у вези са Рајхсминистарством унутрашњих послова изда једну службену публикацију тих докумената. Овим радовима придаје се извесна хитност још и стога што се не може предвидети колико ће дуго бечки Рајхсархив моћи да задржи на чувању та документа“.
Имајући у виду наведене чињенице, а оне су само мањи део свега оног што би спадало у историју покушаја ревизије историје и историју начина и мотива бављења темом кривице за Први светски рат, није тешко претпоставити да ће средишња тема научних, историјско-фактографских, уметничких, симболичких и других представа о Првом светском рату бити обнављање питања кривице. Није тешко претпоставити и да ће доминантну улогу имати политика. Готово да је могуће препознати и позиције са којих ће се на разне начине обележавати стогодишњица почетка Првог светског рата. У науци постоји јасна линија која раздваја историчаре од интегритета од оних који одустају од научности, стављајући се у службу политичко-пропагандистичких циљева. Такви историчари се лако препознају и они трајно остају пример злоупотребе и кварења науке.
Биће 2014. а све и до 2018. године тестирани и истраживачки домети историографије о Првом светском рату. Научна тумачења, уметничка виђења, велики наративи имају своју снагу, али пут до историјске истине ипак води преко докумената. Овога пута можда више него икада раније научна битка ће се добијати на нивоу докумената, по личном уверењу аутора овог текста, она може имати далеко већи значај од оног који има ниво тумачења. Стогодишњица Првог светског рата биће озбиљан тест и за државе, њихову моћ да изграде научну и културну стратегију, уваже идеје и знање, анимирају најзначајније стручњаке из света да учествују на научним конференцијама, уложе у преводе књига, преведу на стране језике књиге својих аутора и збирке докумената и искористе прилику да пошаљу поруку о себи у свет. Србија има највише разлога да том важном државном послу приступи с највишим амбицијама. Први светски рат је почео нападом на Србију, она је најснажнији симбол жртве у Првом светском рату и истовремено симбол хуманости, с обзиром да су у Ваљевској болници заједно са њеним војницима лечени и непријатељски војници, што вредном пажње чини идеју о подизању споменика хуманости, јединственог у свету. Данас постоје живи потомци страних болничарки које су добровољно неговале и лечиле српске војнике и цивиле које је смртно косио тифус у чувеној Ваљевској болници. Италија је пружила изузетно велику помоћ рањеним српским војницима о чему, такође, постоје документи. Најзад, архиви у Србији су у једном другом рату похарани са циљем да се докаже да она све то није била у претходном рату.

Факсимил оригиналног телеграма

Влада Аустроугарске монархије је у 11.10 часова 28. јула 1914. године упутила влади Србије обичном поштом телеграм следећег садржаја:
„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914, коју је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато Царско-Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустро-Угарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом“.
(Оригинални телеграм аустроугарске објаве рата Србији чува се у Архиву Србије)
Сутрадан, 29. јула, објављен је ратни проглас суверена Аустроугарске, цара и краља Фрање Јосифа I, народима своје државе у којем је наведено да „смутње једног мржњом испуњеног непријатеља“ тј. Србије приморавају Монархију да се лати оружја у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга силе.
Истог дана је регент Србије, принц Александар Карађорђевић објавио свој ратни проглас којим је позвао Србе да бране своје огњиште и српско племе.
Црна Гора је стала уз Србију, а њен краљ Никола I Петровић Његош обратио се прогласом 6. августа у којем се, између осталог, објављује:
„Аустрија је објавила нашој драгој Србији рат, објавила га нама, објавила га је Српству и цијелом Словенству. Тко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединство и слободу златну. Ми смо хтјели мир, а наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки“.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Зачуђујуће је да директов Архива Србије, мада у тексту помиње др. Ханса Иберсбергера не зна (или бар не помиње) његов обиман рад објављен у Берлину, 1943 г., у коме Иберсбергер на основу фалсификованог превода Аписовог писма (безобразно чак и датог у факсимилу у том раду) председнику војног суда у Солуну (за време процеса) тврди да је руска обавештајна служба (у лику руског војног аташеа пуковника Артамонова) била обавештена (и – бар прећутно) одобрила и финансирала припреме за Сарајевски атентат! Српски историчари су о том фалсификату (осим Марамбоа) мање-више ћутали. Бар сада је тренутак да се то исправи! И руски историчари блажено дремкају.




    0



    0
  2. Odavno ste trebali ! Pitajte za savet Dr. Jovana I. Deretica!!!




    0



    0
  3. Nažalost,istoričari su postali-Soroševe sluge,Kandićkini humanitarci,Dereta,Lihtova,Izlapeli ljudi kao Perovićka,donekle i Pešićka,Domaće izdajice i stranci.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *