ЧИПОВАЊЕ СРБИЈЕ

Пише Владимир Димитријевић

Захтев за чиповањем личних докумената и стварањем централне базе података  отвара питање: шта ако  подаци о нама дођу у руке нежељеним господарима?

У овом тренутку, државне власти у осиромашеној и скоро потпуно разореној Србији намећу  технологије за масовно праћење становништва: уводе се чиповане здравствене књижице, као што су уведене чиповане возачке дозволе. Тражи се да се од следеће године уведу и нове личне карте са два чипа, иако је преко милион и триста хиљада грађана искористило своје право да узме личне карте без чипа. Све се правда (наравно!) Европском унијом и њеним захтевима. Уместо да овај јадни народ запосле и нахране, тоталитарци га гурају у електронски концлогор. Да је намера коначно стварање полицијске државе, читамо у књизи др Слободана Р. Петровића „Полицијска информатика“ („Полицијска академија“, Београд 2003). Тамо дословно пише: „Неопходна је интеграција података, преко заједничке базе података, следећих субјеката: МУП-а, Републичког завода за статистику, правосудних органа, Републичког геодетског завода, Министарства за рад, борачка и социјална питања, Републичке управе јавних прихода, Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Републичког завода за тржиште рада, Завода за обрачун и плаћања, општине.“

ОПАСНИ ТРАГОВИ САЈЕНТОЛОГИЈЕ Једна од најопаснијих тоталитарних секти данашњег света, сајентологија, уживала је, крајем 20. века, заштиту Владе САД-а. Године 1993. америчка Служба унутрашњих прихода признала је сајентологији, познатој по ставу свог оснивача Рона Хабарда: „Правите паре, паре, још више пара!“ статус религије и ослободила је плаћања пореза. Ова служба је то учинила после 25 година борбе сајентолога за статус религиозне организације. Секта је само 1997. издвојила 725 хиљада долара за лобирање у Сенату и Конгресу. Сајентолози су били повезани са исто тако опасном сектом муноваца, чији газда, „велечасни“ Мун, има огромну имовину: од фабрика (између осталог, и оружја) до новина. Обе ове  организације координирале су своју делатност у Источној Европи.

Сајентологија је крајем прошлог столећа продрла у земље бившег комунистичког Истока и иза себе оставља опасне трагове. У Албанији, за време владе Саљија Берише, низ министара били су у сајентолошкој секти, која је основала систем пирамидалних банака, чији је слом довео до колапса албанске привреде. У Русији су, за време Јељцина, сајентолози поставили мрежу предузећа заснованих на тзв. хабард-технологији, убацили се на Новинарски факултет Московског државног универзитета, продрли у металску индустрију, банке, саветодавне центре – чак 300 руских фирми плаћало је порез од 16 одсто сајентолошком WISE центру у Америци. И у Грчкој је било опасних скандала ове секте. Грчка полиција је у њиховом атинском штабу нашла досије на хиљаде грађана који су, овако или онако, били занимљиви секти, а вођа домаћих сајентолога је ухапшен када је откривен списак људи с којима би се требало обрачунати. Сви су, на челу са познатим сектологом, свештеником Антонијем Алевизопулосом, били проглашени „непријатељима“ секте.

Сајентолози су велику шпијунску аферу имали кад су покушали да продру у америчке тајне службе. Због тога је својевремено Мери Сју, Хабардова жена, била на робији. Али, нагодба је касније ипак постигнута; шпијунажа, једно од главних занимања нашег доба, била је битнија од дотадашњих сукоба.

Челник „Мајкрософта“ Бил Гејтс је тих дана био пословно повезан са сајентолозима. Његов званични биограф Дејвид Ајчбаја је био сајентолог, а  један од главних сарадника „Мајкрософт империје“, „EXECUTIVE SOFTWARE“ је такође био сајентолошког усмерења. Зато су неке  европске државе у администрацији својевремено престале да користе програме „Мајкрософта“. Тако је било деведесетих. Како ли је сада, после Асанжових и Сноудонових открића? Чему се данас можемо надати?

БУДУЋНОСТ ЧИПОВАНИХ НОМАДА У Србији се, све време  после 5. октобра 2000, формира техничка основа за тоталитарни режим. Јер, шта је тоталитарни режим? О томе говори руски философ Иван Иљин који каже да се он не састоји у облику, већ у обиму власти. Свака власт која хоће да држи живот својих грађана под контролом јесте тоталитарна… Што се тиче „електронске контроле“, господари света су је давно предвидели и сада је само, под изговором „борбе против тероризма“, и сличних будалаштина, спроводе.  Жак Атали, некадашњи директор „Европске банке за обнову и развој“ и близак човек Ротшилда, писао је, пре више од три деценије, у својој књизи „Линија хоризонта“: „Поредак, заснован на сили, биће замењен поретком заснованим на новцу… Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству које диктира новац… Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ.“

Људи ће бити „нови номади“, који су, по Аталију, „изгубили традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу“, чије ће најважније право бити право да продају и купују. Читав свет ће бити под електронским надзором. Атали вели: „Основа технологије будућности је микрочип, који ће бити уграђен у све предмете, који ће постати нешто попут продужетка наших чулних органа, функција нашег организма“. Средство везе (а самим тим и надзора) постаће свеприсутно: „Човек нигде неће моћи да се сакрије… Први пут ће човек бити без адресе… Да би се идентификовао номад будућности, биће довољно да се наведе или његов број, или његово име“.

[restrictedarea]

Атали јасно каже: „У будућем светском поретку биће поражених земаља. Број поражених ће, наравно, бити већи од броја победника. Они ће покушавати да стекну право на достојан живот, али, изгледа, такву шансу неће добити. Биће избачени из игре, гушиће се од отровне атмосфере, на њих нико неће обраћати пажњу, због свеопште равнодушности“. Сиротињи која неће имати где да путује биће понуђена разна стимулативна средства, пре свега наркотици: „Наркотици су номадска супстанца за побеђене будућег миленијума“. Победници ће имати све „рајске могућности“ генетичког инжењеринга. Елита ће на тржишту куповати нове органе. Атали „прориче“: „Човек ће продавати и куповати своје сопствене двојнике, ‘копије’ вољених људи, хибриде створене на основу нарочитих особина, изабране с тачно одређеним циљевима… Човек ће почети да прави самог себе онако како прави робу“. Знајући да ће бити отпора, Атали сматра да ће сваки отпор бити угушен.

РУСКА ЦРКВА ПРОТИВ ТОТАЛИТАРНЕ КОНТРОЛЕ Ове, 2013, године, почетком фебруара, одржан је Свети архијерејски сабор Руске православне цркве који се, између осталог, бавио и питањем развоја нових технологија за праћење људи. Ево шта су руски епископи, између осталог, саопштили: „У друштву се шири основана брига због тога да коришћење доживотног личног дигиталног идентификатора у виду кода, карте, чипа или нечег сличног, може постати обавезан услов за приступ свих људи свим материјалним и друштвеним добрима од животне важности. Коришћење идентификатора заједно са савременим техничким средствима омогућава вршење тоталне контроле над човеком без његове сагласности – праћење његовог кретања, куповине, плаћања, медицинске прегледе, примање социјалне помоћи, друге правне и друштвено значајне активности, па чак и лични живот. Већ сад изазивају забринутост активности на прикупљању и обради личних података деце, која се школују у општеобразовним установама, јер се често врши неконтролисано прикупљање података који су очигледно сувишни за обезбеђење процеса учења. Многи верујући изражавају принципијелну несагласност с обавезним додељивањем идентификационог кода с његовим претварањем у неизменљиви, доживотни и посмртни атрибут. Осим тога, забринутост изазива све јача тенденција пораста прикупљања биометријских података о човеку, као и појава електронских идентификационих уређаја за имплантацију. Све прикупљене информације могу не само да се користе, већ и да се аутоматски анализирају с циљем доношења управљачких одлука у погледу конкретног човека“.

У задатке Цркве не улази детаљна анализа разлога због којих свака конкретна група људи одбија коришћење сваке конкретне технолошке новине или прихватање сличних новина. Међутим, Црква је убеђена да поменуте технологије не смеју да буду без алтернативе и принуде. Они који одбијају да прихвате дате технологије требало би да имају алтернативу – коришћење традиционалних метода за идентификацију личности које се данас примењују у већини земаља канонске одговорности Московске патријаршије. Црква сматра недопустивим све облике приморавања грађана на коришћење електронских идентификатора, аутоматизованих средстава за прикупљање, обраду и евиденцију личних података и личних поверљивих информација. Због тога што поседовање личних информација омогућава контролу и управљање човеком кроз различите сфере живота (финансије, медицинска помоћ, породица, социјално осигурање, својина и друго), појављује се реална опасност не само од мешања у човеков свакодневни живот, већ и од саблажњавања његове душе. Црква дели бојазан грађана и сматра недопустивим ограничавање њихових права у случају да човек одбије да пристане на обраду личних података. Пристанак грађана на коришћење средстава електронске евиденције требало би да буде праћен обавезним објашњавањем свих последица одлуке која се доноси. Црква о овим питањима води дијалог с органима власти Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Казахстана, државама Средње Азије и другим државама, покушавајући да издејствује узимање у обзир и разумевање позиција верника. Сабор сматра да је од посебне важности поштовање принципа добровољности приликом прихватања било каквих идентификатора, који претпостављају могућност избора традиционалних метода за идентификацију личности. Сабор позива власти држава на канонским просторима наше Цркве да се придржавају овог принципа. При том, требало би поштовати уставна права грађана и не би требало дискриминисати оне који одбијају да прихвате електронска средства идентификације. У случају приморавања грађана на прихватање сличних средстава и дискриминације везане за њихово неприхватање Сабор овим људима предлаже да се обрате суду, као и да информишу епархијско свештеноначалије, а у случају потребе, Синодално одељење за односе између Цркве и друштва.

НЕ ДА НАС ЖИГОШУ Ипак, много тога нас упозорава на то да се можемо наћи пред лицем нових изазова. Уколико сужавање граница слободе, које се између осталог врши и средствима електронске контроле, доведе до немогућности слободног исповедања Христове вере, а законодавна, политичка или идеолошка акта чије је извршење обавезно, постану неспојива са хришћанским животом – наступиће време исповедништва, о којем говори књига „Откровења“.

Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, о орвеловској Србији вели: „У нашој земљи се, по грубој процени, неколико стотина хиљада субјеката јавног и приватног сектора бави обрадом података о личности. Већина располаже и са више база, па се укупан број евиденција процењује на преко милион. Реч је евиденцијама државних служби, војске, полиције, установа пензијског и здравственог осигурања, банкарског система и кредитног бироа, установа социјалне заштите, удружења, бројних кадровских служби послодаваца“ („Вечерње новости“, 22. фебруар 2013). За многе обраде података уопште не постоји сагласност лица о којима је реч, а у питању су чак и веома осетљиви подаци – медицински и они о социјалном статусу. Користе се, често незаконито, биометријски подаци о личности, прате се електронске комуникације, свуда су камере чије киклопско око надзире људе у кретању. Запослени се жале на послодавце који их прате на радном месту, а многима се траже чак и отисци прстију, иако је то противзаконито. Овом темом бави се и свештеник др Оливер Суботић, који је завршио информатику на Факултету организационих наука и теологију на Православном богословском факултету у Београду, где је и магистрирао, да би докторирао на Катедри за социологију Философског факултета са темом „Информационо контролисано друштво и његове импликације“. Аутор је више студија из ове области:„Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе“, „Биометријски системи идентификације: критичка студија“, као и већ поменуте монографије „Информационо контролисано друштво“. Суботић, у својој књизи „Црква и глобализација“, објављеној 2011, истиче да је Велика Британија после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројeкат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезу узимања биометрије од грађе. Ово што раде у Србији, тобож због ЕУ, само је још један доказ да нас третирају као парије Новог европског (и светског) поретка. Али, против тога би се требало борити. Не смемо бити стока коју жигошу!

[/restrictedarea]