Чиме се издржава нарко-држава?

Пише Наташа Јовановић Фотографије Зоран Влашковић

Косово: поглед у албанску националну странпутицу

Од продаје дроге на Косову живе нарко-босови и њихови скривени заштитници у врху америчких окупационих власти, али не живи народ и не живи привреда. Последице трагикомичног албанског подаништва пред бахатом америчком силом видљиве су на сваком кораку

Албанско Косово без Срба, како је то амерички окупатор замислио, данас је, у ствари, расадник јавних кућа, бензинских пумпи, затроване хране и општег безакоња. Број хотела подигнутих поред аутопута није део богате туристичке понуде, јер туриста нема. Служи, како тврде сами Албанци, за одржавање једног од најразвијених у овом делу Европе – ланаца проституције. То је приметио и један од некадашњих шефова полиције Уједињених нација у Призрену Пол Флешер, назвавши пре неколико година Косово престоницом проституције.

ОД ГОРИВА ДО ДРОГЕ Живот Албанаца на Косову под такозваним међународним протекторатом личи на борбу за преживљавање у џунгли. У потпуној економској беди, где нема ни производње, ни извоза, принуђени су да се сналазе на разне начине, радећи све, од „легалне сиве економије“ до криминала широког спектра, од шверца цигарета и горива до проституције, трговине белим робљем и диловања дроге.
Уласком америчке армије на Косово, Албанци су постали најобичнија потрошна роба. Више од 80 одсто радно способног становништва остало је без икаквог посла, а некадашње велике фабрике и постројења у којима је радило на десетине хиљада људи, уништене су у дивљачком бомбардовању НАТО алијансе 1999. године. Оно што није разорено са небеса, докусурили су добро организовани локални албански криминалци. Све што је имало било какву вредност, постало је њихово власништво.
У градове попут Приштине, Призрена, Ђаковице, Пећи, Гњилана, Урошевца и Косовске Митровице, уселила се маса света без посла и без намере да се врати на село. Били су то, углавном, групе још нерасформиране ОВК, које више никоме нису биле потребне, а понајмање својим бившим командантима и америчким „ослободиоцима“. Чим се ова очајна маса нашла на улици, мафијашки кланови су их „ставили у функцију“: једни су почели да контролишу производњу и продају дроге, други шверц оружја и људи, а трећи проституцију. Тако је, за само неколико година, Косово постало европска Колумбија, у којој због криминалних обрачуна и наркоманије годишње живот изгуби на стотине људи.
Директор федералне службе Руске Федерације за контролу продаје дроге, руски генерал Виктор Петрович Иванов, својевремено је изнео рачуницу коју је његов тим на терену установио: килограм неког опијата који у Приштини кошта 10.000 евра, у земљама Европске уније вреди и до 150.000 евра! А од укупног промета дроге у Европи, 60 одсто стиже са Косова!
Наравно, од продаје те дроге живе нарко-босови и њихови скривени заштитници у врху америчких окупационих власти, али не живи народ и не живи привреда. Последице трагикомичног албанског подаништва пред бахатом америчком силом видљиве су на сваком кораку. Можда тај бедни положај ништа добро не симболизује као проституција! Јер, више од једне деценије траје феномен масовне продаје жена на Косову.

[restrictedarea]

О СРБИЈИ У ПОВЕРЕЊУ У међувремену Албанци умиру као што никада у својој историји нису! И то од последица 112 ваздушних напада током бомбардовања Србије и Косова 1999. године.
Од тада до данас, смрт од карцинома изазваног деловањем осиромашеног уранијума којим је америчка армија пунила бојеве главе, повећана је за више од два пута. Смрт коси највиталнију албанску популацију, у доби између 30 и 40 година. Оболелих је на хиљаде у свим деловима Косова. Болнице из којих су прогнани српски лекари немају ни довољно стручан кадар, нити довољно технике на одељењима онкологије, како би сместили ову умирућу масу. На другој страни, пацијенти немају поверења у своје лекаре и њихове могућности, па масовно одлазе у Ниш или Београд (Клинички центар, ВМА…) како би се подвргли зрачењу или хемотерапији.
Застрашујуће звучи податак да је међу албанском децом узраста до 11 година утврђена и једна врло ретка врста рака костију, са сигурним смртним исходом! Од последица радијације свака трећа трудна жена на Косову носи дете са деформитетом, свака друга има спонтани побачај!
Пре неколико година, један мало либералнији новинар из Приштине усудио се да у локалној телевизијској емисији каже како је за време Југославије на Косову и Метохији на 300.000 становника постојао само један оболели од рака! Ова тема је за албанске медије и даље велики табу. Тешко им је и несхватљиво да их трује и убија онај који им је дао државу (или оно што они верују да је држава!) Ипак, чињенице су натерале албанску сиротињу да друкчије види своју стварност. Нису то само масовни захтеви за издавањем српских пасоша и масовни одлазак код српских лекара.
Међу косовским Албанцима о бившем времену говори се само у поверењу. Бољу прошлост помињу само они који је памте. Нове генерације Албанаца ништа не знају о Србији. Оно што евентуално знају, сведено је на ретке вести које објављују албански медији у Приштини, а тичу се конфликата око такозваних административних линија на северу Косова, те Бриселских преговора и његове имплементације. Недавно је у Београд, уз помоћ неколико овдашњих „мисионара“, стигла и група младих Албанаца из Приштине, њих двадесетак полазника пројекта под именом „Школа младих лидера“. Касније је једна од учесница овог тродневног излета причала са колико је радости и узбуђења дочекала тај тренутак. Још неколико група младих Албанаца које су долазиле до Београда и у њему провеле неколико дана, остале су збуњене и шокиране чињеницом да пропаганда којој су изложени и реалан живот са којим су се суочили, немају никакве везе.
Али, ако се ретки млади Албанци тек сада усуђују да погледају главни град у којем су и њихови преци живели, радили и доприносили заједничкој држави, бројни су они из старијих генерација који и те како добро знају какав је живот био „док је живота било“.

ЦРНА РУПА У Приштини, као главном граду Косова, где је пре рата живело више од 200.000 људи, комунална инфраструктура данас више није довољна за више него дупло повећан број становника. Данас је Приштина састављена од бројне евроамеричке администрације и војске, пребогате, али примитивне елите, малог слоја средње класе и најмасовније сиротиње на Балкану у односу на број становника. Ништа боља није слика Призрена. Како је у извештају Економска моћ косовског становништва за 2011. годину приметио шеф Програма УН за развој у Приштини Фреди Морин сваки десети становник Косова леже и устаје гладан
Наркоманија, проституција и болести, како у разговору за „Печат“ тврди један старији Призренац, у сталном су порасту, рађање и запошљавање у сталном паду.
„У Призрену живи свега седморо Срба. И то није наша победа, него наш пораз. То знам ја који сам диплому доктора стекао у Београду, и који сам као држављанин Југославије живео онако како то живе моје колеге у свету. Данас нема Југославије, нема Срба, али нема ни среће за Албанце. Угледне, беговске фамилије, које су некада биле част Призрена, данас гледају женску децу која по приштинским мотелима иду у сусрет Европи и Западу. Створили смо папирну државу, а изгубили породицу и част. Зар је то цена оних страдања.“
Албанаца на Косову и Метохији нема два милиона како у Приштини хоће да лажно представе. Болести харају, сваке године их је све мање. Али да је реч о једној црној континенталној рупи, у то нема никакве сумње.
Улагања са Запада на Косово од 1999. године прешла су пет милијарди долара, а евроамеричке субвенције на буџет износе два пута више него оне које су дате Грчкој (у односу на број становника), међутим, тај новац је отишао у џепове криминалне албанске елите, а не албанској сиротињи. Група шведских истраживача која се за потребе неколико европских институција бавила савременим Косовом, даје врло прецизну слику стања: „…На Косову нико не зна шта ради. Није јасно ко влада ситуацијом, Европска унија, Уједињене нације, косовска влада, америчка амбасада, мафија, сви заједно или свако за себе. Све одлуке клановски подељеног парламента или нефункционалне владе може да обори представник међународне заједнице…“

ГДЕ МИ ДА СЕ ИСЕЛИМО? Но, чим је Србија увела биометријске пасоше са којима су српски држављани могли да путују без виза у земље ЕУ, Албанци са Косова су масовно кренули преким путем, плаћајући за овај документ и до 4.000 евра! Само у Грачаници, представници српских власти су издале Албанцима (који су се позвали на Устав Србије и своје право на српско држављанство) више хиљада пасоша Србије!
Што се лечења тиче, због недостатка стручног кадра, стање је најгоре могуће. Слика стања у Дому здравља у јужној Косовској Митровици све говори: поред оскудне технике не располаже се ни адекватном опремом за лекарске интервенције. Није боље стање ни у приштинском Здравственом центру, нити другим градовима Косова. Зато Албанци масовно одлазе на болничке прегледе у Врање и Ниш, а најчешће у Београд, код најугледнијих лекара. Са чекањем на ред немају проблема, јер су спремни да плате колико је потребно. Годишње се само на Војномедицинској академији у Београду лечи у просеку по неколико стотина косовских Албанаца. Све београдске болнице су им широм отворене и они то радо користе.
Косовски пензионери примају пензију у износу од само 80 евра месечно! Србија још увек није регулисала свој однос када су косовски пензионери у питању, па је ова сума практично једини приход који они имају. Уколико немају децу која би могла финансијски да их помогне, косовски пензионери живе у претешким условима. Косово под америчко-албанском администрацијом има још један феномен: њихове апотеке не издају лекове на рецепт! Ко има новца може да се лечи, ко не, лагано умире!
У којем правцу иде албански народ на Косову, то ни њима самима није јасно, али је једно сигурно – данас Албанци немају ни близу онолико права и слобода које су имали у некадашњој Југославији, док су их братски субвенционисали из Београда, Загреба и Љубљане, правећи им државу у држави. Њихове садашње вође су окренуте својим криминалним пословима и немају времена да се баве социјалном политиком. Нове генерације Албанаца расту у најгорој културној изолацији. Једно скорашње истраживање је показало да само један од хиљаду младих Албанаца зна нешто о животу са Србима у време Југославије. Више од 90 одсто њих би сутра напустило Косово, само кад би нашли било какав посао у иностранству. О каквом је феномену реч, најбоље говори један новинар, косовски Албанац старије генерације: „…Ајде што сте се ви иселили, него, и ми бисмо да се одселимо, али немамо где!“

НА СРПСКОЈ ОРАНИЦИ, АЛБАНСКИ ОБЈЕКТИ

Оно о чему се ћути на Космету јесте нелегална приватизација маскирана у „закуп земљишта од 99 година“. Готово на свакој седници Општине Грачаница пољопривредно земљиште се претвара у грађевинско, земљу купују Албанци и на њој граде, а процес мајоризације тече тако да постоји могућност, страхују тамошњи Срби, да на следећим изборима градоначелник буде Албанац, а не Србин.
Ово су само делови извештаја са седница општине у којима се види како су претварали пољопривредно земљиште у грађевинско. У извештајима нигде не наводе о којој површини земље се ради:
31.05.2013. Друга ванредна седница. Одборници су усвојили и седам захтева странака за претварање пољопривредног у грађевинско земљиште. Парцеле се налазе у дозвољеној зони изградње, односно у индустријској зони поред магистралног пута Приштина-Скопље.
18.04.2013. Трећа редовна седница. Разговарано о захтевима за претварање земљишта из пољопривредног у грађевинско, усвојени су захтеви Дургути Жермина (Невруз) КЗ Преоце и Н.Т.П. „КРЕАТИВ“ КЗ Преоце.
31.01.2013. Прва редовна седница. Једна од тачака била је и расправа претварања пољопривредног у грађевинско земљиште, где су три захтева странака усвојена чије се парцеле налазе у дозвољеној зони градње, док је један захтев у катастарској зони Лапље Село добио дозволу за претварање земљишта до границе дозвољене зоне изградње.
26.11.2012. Осма редовна седница. Усвојена четири захтева за претварање пољопривредног у грађевинско земљиште у дозвољеној зони изградње.
15.10.2012. Пета ванредна седница. Усвојен захтев за претварање пољопривредног у грађевинско земљиште на катастарској зони Чаглавица, у дозвољеној зони градње, за изградњу индивидуалног објекта за становање.
27.09.2012. Седма редовна седница. Усвојени су захтеви странака за претварање пољопривредног земљишта у грађевинско, али и захтев за израду урбано регулационог плана у Доњој Гуштерици.
7.08.2012. Четврта ванредна седница. Усвојена је одлука којом се овлашћује градоначелник Општине Грачаница Бојан Стојановић да убудуће може извршавати пренос општинског власништва над непокретном имовином са Косовске агенције за приватизацију.
19.07. 2012. Шеста редовна седница. Усвојена су и два захтева грађана за претварање пољопривредног у грађевинско земљиште за изградњу „Фама универзитета“ у дозвољеној зони изградње у Лапљем Селу, као и захтев мештанина Сушице Халима Краснићија, за израду урбанорегулационог плана за изградњу стамбеног објекта.

[/restrictedarea]