Почетна / Колумне / ЧИКА ЈОВА И ПРОМЕНА СВЕСТИ

ЧИКА ЈОВА И ПРОМЕНА СВЕСТИ

Пише Драгомир Антонић

Они који траже да променимо свест, да ревидирамо историју, да „мењамо себе, затим Србију“, требало би да знају да не постоји овоземаљска сила која ће из српске душе и куће избацити поезију Јове Јовановића Змаја

Више од стотину година није на овом свету лекар и песник Јован Јовановић – Змај (1833-1904), а његови стихови се умножавају и генерацијама преносе, што писаним, што усменим, а богами и електронским путем. Савремена технологија, које се многи од нас – са разлогом или без разлога – плаше, није нимало нашкодила чика Јови. Напротив, Интернет је вечите стихове о деци, Србији, Србима, Српкињама, родољубљу и националном поносу разаслао по целој Земаљској кугли. Судећи по броју посетилаца сајтова са Змајевим стиховима број уживалаца, то јест читалаца или слушалаца, достигао је незамисливе бројке.

НИЈЕ УКРАС ВЕЋ – ПОТРЕБА Како би сам чика Јова рекао: „Где год нађеш згодно место ту дрво посади, а дрво је благородно па ће да награди.“ Зашто помињем Јована Јовановића кад никаква округла, односно годишњица која се са нулом завршава није у питању, нити су ових дана штампане његове новооткривене песме? Разлог је сасвим другачији. Обилазио сам протеклих дана варошице и села по Србији, залазио у домаћинске куће и свуда је било књига. Негде више, негде мање, али није било ниједне и буквално ниједне кућне библиотеке која није имала макар једну збирку песама чика Јове. Различите су корице, различити су формати, разни издавачи, књиге су илустроване или без илустрација, али све су, без разлике, мање или више похабане, што је доказ да се читају и да не стоје на полицама само као украс. Песме се читају више од сто педесет година, а стихови као да су писани за јуче, данас или сутрашњицу. Читају их или деклемују млади и стари. Унуци и деде. Сви са једнодушним уживањем. Кад се обичан разговор запетља као пиле у кучине са претњом да међу саговорницима изазове раздор, често се у виду спасоносног наравоученија или поенте појави стих који распетља запетљано и разговору да ноту разумљивости и ведрине. Све се одиграва без  подршке власти. Данас, школске власти из суседних држава где живе Срби прво што ураде забране ћирилицу, а из школске лектире избаце Јована Јовановића. Ономад, пре двадесетак година у садашњој држави чланици ЕУ, Хрватској су чика Јовине књиге, заједно са књигама других српских аутора вадили из библиотека и спаљивали. Радили су то ревносни чиновници, борци за културну чистоћу хрватског нараштаја. Није било протеста, ни владиних, ни невладиних активиста.

 

[restrictedarea]

Школске власти га избацују из школских лектира. Они који траже да променимо свест, да ревидирамо прошлост и историју, да „мењамо себе, затим Србију“, требало би да знају колико су у нашој свести и народу укорењени Змајеви стихови, и да не постоји овоземаљска сила која ће из српске душе и куће избацити поезију чика Јове. Стално инсистирање да се промени свест и да променимо себе тера све нас на једноставна питања. У шта би требало да се променимо: у Енглезе или Черкезе? Ко ће сносити трошкове промене? Ми или „Светска банка“? Колика ће бити камата? Да ли ће се промена свести огледати у томе што ћемо бранити суверенитет државе Мали, а не Косово и Метохију или Републику Српску? Шта ако се и променимо, а кредитори не буду задовољни? Ко ће отплаћивати кредит? Да ли у процесу промене свести има корупције или злоупотребе положаја?

ЗАШТО СУ НАРОДИ НА СВЕТУ? Познато је да промена не мора бити позитивна него и негативна. Свака искусна дама која је дуже од деценије у браку може написати, на примеру свог брачног друга, есеј о негативној страни промена. Са непобитним чињеницама доказаће да млади, лепи, даровити, обожавани супруг с почетка, временом мењајући себе, постао је дебели, џангризави чича од кога мало вајде има, а за собом само крш оставља. Плашим се да је код мудраца на власти сазрела идеја да би влада требало да промени народ? Од памтивека је било другачије али… лето је. Уживајмо у песми „Народ“. Претпостављате ко је аутор.

 

Ал бога вам, делије,

Дипломате круте,

Кад се чаша прелије,

Шта вам срца слуте?

Круноноше велије,

Кад сте баш у цвету, –

Шта мислите, зашто су

Народи на свету?

 

А бога вам, господо,

Стара, нова кова,

Што хиљаде гладују

Рад ваших столова;

Што вам силни робови

Златне дане преду, –

Шта мислите, зашто су

Народи на свету?

 

Протуве што лажете

Своме господару,

Да вас мало провоза

На златном батару,

Чанколизи, кад сте већ

Постигнули мету, –

Шта мислите, зашто су

Народи на свету?

 

А дембели, штоно се

Просвете бојите;

На народу крвав зној,

А ви се гојите!

Што под расом кријете

Саможивост клету, –

Шта мислите, зашто су

Народи на свету?

 

Ове недеље је „судија“ Хашког злочиначког удружења Теодор Мерон на РТС-у покушавао нешто да објасни. У матором пркну страх спава. Срам га било.

Мислимо на српске хероје којима поново проширују оптужницу и подмећу лажи не би ли што више оцрнили Србе, Републику Српску и Србију.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Gospodine Antonicu, da vas nema, moralo bi vas se izmisliti. Provo procitam vasu kolumnu i kolumnu gospodina Dmitrovica. Tako mi bude lakse, jer vesti su tako (raz)ocaravajuce, da ih ostavljam za „dezert.“




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *