Чија је Војводина – одискона

Пише Јован Пејин

Због чега је у Мађарској активан покрет за ревизију Тријанонског мировног уговора – значајаног документа који је према многим експертским и другим виђењима најправеднији мировни уговор у 20. веку, и која то питања о присуству Мађара у севереној српској покрајини овај покрет данас актуелизује?

Аутономија Војводине наметнута је Србији и завичајним Србима Баната, Бачке, Барање и Срема пропагандом и политиком хрватских грађанских партија 1918-1941, и политиком КПЈ/СКЈ од 1924. до разбијања Југославије 1992. године и, по инерцији, траје до савремених дана. Она је представљала и представља средство за мешање странаца у унутрашње послове Срба и Србије. Носиоци ове политике мешања у српске послове федерализацијом Србије – вође Хрватске сељачке странке, франковци и на крају кроатокомунистички врх КПЈ/СКЈ- заснивали су своје ставове на „легитимитету“ тезе да су до 1918. године Банат, Бачка, Барања и Срем били у оквиру „хрватско-угарског краљевства“!? Таква држава није међутим постојала, постојала је Краљевина Угарска, а „хрватско-угарско краљевство“ је плод великохрватске фантазије.

Федералистички програм (Хрвата) о преуређењу Југославије подржао је британски историчар Р.В. Ситон-Ватсон 1936. године Меморандумом у којем се залагао да се Југославија федерализује у пет јединица: Словенија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија и Војводина. Политички одјек овог Меморандума осетио се међу фолксдојчерима и мађарском мањином нарочито после формирања Бановине Хрватске 1939. године, када се у Дунавској бановини, поред Срба, у већој мери појављују Хрвати као полицајци, жандари и чиновници. Циљ хрватских политичара био је да се Дунавска бановина, као Војводина, другачије уреди, појача хрватско присуство и њена територија подели између Срба и Хрвата. Другим речима, идеја је била да Срби дају своје територије, практично ни за шта.

„МУКЕ“ И АМАНДМАНИ После 1944. године Војводина је разним политичким смицалицама кроатокомунистичког врха КПЈ извучена из Србије. Поништена је одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих јужних Словена: „Одлучили смо да једно будемо са Србијом без услова, без преговора и без поговора“, и учињен је други корак федерализовања Србије септембра 1945. Први корак била је (октобра 1944. године) одлука Броза о формирању Војне управе за Банат, Бачку и Барању, без Срема. Гарант Војне управе за Банат, Бачку и Барању био је 4. хрватски корпус под командом генерала Ивана Рукавине, (Хрвата) и присуство Црвене армије.

После геноцида над Србима, 1941-1944. године, извршеног од Хрвата, Мађара и Немаца (као народа и држава), КПЈ је, према својој партијској организацији, даровала Србији Аутономну Покрајину Војводину која је пак „одлучила“ да буде у саставу Србије. Затим је 1948. године следио Статут покрајине, у којем је написано да је АПВ у Народној Републици Србији. Следећи статут 1963. године је већ сложенији. АПВ је као аутономна јединица успостављена 1945. године Одлуком Народне скупштине НРС сагласно са особеностима њеног историјског и културно-просветног развоја, и тамошњој националној структури становништва, а на основу изражене воље њених становника. Додуше 1945. године није било никаквог изјашњавања воље становништва и живот се одвијао према програму и одлукама КПЈ. Зато је правничким партијским мућкањем амандманима АПВ постала „одлучујући конститутивни елеменат федерације“, а 1974. године дарован јој је Устав у чијој преамбули је наведено „народи и народности Војводине су у Народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији у процесу стварања СФРЈ, равноправне заједнице народа и народности, изражавајући своје историјске, економске, националне и културне вредности САПВ…“

Овим Уставом поништени су сви напори српског народа Баната, Бачке, Барање и Срема за ослобођење и уједињење до 1918. године. Одбачене су све идеје и покрети Срба за ослобођење и уједињење од најранијег модерног времена – грофа Ђорђа Бранковића, који је дао први свеобухватни српски програм обнове српске државе у 17. веку, митрополита Стевана Стратимировића, првог грађанског политичара Светозара Милетића, добровољачког покрета 1912-1918. године међу Србима Баната, Бачке, Барање и Срема, као и круне – политичара Јаше Томића, оца отаџбине. Направљен је празан ход националне политике Срба фалсификатом о борби у НОБ-и свих народа и народности. Осим Срба који су учествовали у одбрани земље 1941, и били жртве геноцида Хрвата, Немаца и Мађара, после рата натегнуто су извлачени појединци чланови КПЈ, припадници националних мањина и представљени као борци НОР-а. Ово силовање историје остављало је и оставило мучан утисак на Србе, јер су схватили у диктаторском режиму Броза и КПЈ/СКЈ да је овакво решење положаја Србије у служби разарања Југославије.

[restrictedarea]

ДРЖАВА НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА Уставом 1974. дата је подлога за „Основни закон“, како би се АПВ претворила у државу националних мањина. Учињен је и први корак у правцу претварања Покрајине у ову вештачку творевину вредним радом под покровитељством Демократске странке и њених прегалаца – професора Александра Фире (сада покојног), Милорада Гашића, др Тамаша Корхеца, Драгослава Петровића, Бојана Пајтића и Светозара Чиплића. Овај последњи, када је поменут као један од аутора овог ремек-дела уставне теорије и праксе, оградио се од ове работе. Еминентни правници др Ратко Марковић, проф. др Коста Чавошки, др Војислав Коштуница и други указали су на малициозност Статута Војводине, а затим је то учинио Уставни суд Србије, али све је остало по старом. Државни органи заправо не обављају свој посао. Аутономаши су наставили антисрпску политику и по неуставном статуту формирали парадржавне органе. Другим речима неформално су формално федерализовали Србију, а према Закону о формирању савета националних мањина увели су националне мањине не као грађане него као партнере у политику Србије. Формирани су национални савети за све, али (само) Срби немају никакво тело у овом смислу, тако да су они „нешто“ између народа и националне мањине! Ови национални савети могу да прогласе било коју тему као тему од интереса за одређену националну заједницу, као и да преузму вођење и уређење институције културе као своје. Управо у складу са овом чињеницом на делу је мађаризација покрајине постављањем симбола Угарске и Мађарске, подизањем споменика и спомен-плоча чак и ратним злочинцима.

РЕВИЗИЈА ТРИЈАНОНА? Поред неуставног Статута не би требало заборавити да је у Мађарској активан покрет за ревизију Тријанонског мировног уговора, најправеднијег мировног уговора у 20. веку. Овај уговор (који је потврдио народну побуну у јесен 1918. године којом су ослобођени делови народа и читави народи), ужива подршку вођа мађарске мањине у Србији (они се понашају нелојално према држави у којој живе) и сународника који гласају за њих. Такође не би требало заборавити да је око 70 хиљада грађана Србије прихватило држављанство Мађарске и тиме омогућили њеној влади да се меша у унутрашње послове Србије. Међу новим грађанима Мађарске из Србије приметни су тзв. Угросрби, то су они збркани појединци углавном војвођанерске пече аутономашког опредељења којима је зинула ала да буду Европљани. Можда грешимо, можда је у питању ново оптирање у правцу Мађарске, Мађара припадника националне мањине који ово право нису искористили 1920-1941. године по одредбама Тријанонског уговора о миру. Ко зна!

Овим поводом подсетићемо на изјаву Ричарда Холбрука из 1995. године, Американца пореклом из Будимпеште, који је наговестио укидање мировних уговора сачињених у Букурешту и Лондону 1913, и Тријанону 1920. године, и најавио промене граница и уништење Србије као државе.

Статут 2010, а затим Декларација о уставном положају Војводине 2013. године представљају политичку смицалицу у циљу лакшег одузимања српском народу права на живот у националној држави, у циљу угрожавања његовог физичког опстанка, а уз то и његовог понижавања.

Декларација о уставном положају Војводине само је допуна неуставног Статута и додатни притисак на владу и Народну скупштину Србије. Овим притисцима покушава Демократска странка да методом „да се власи не досете“ обнови октроисани кроатокомунистички Устав 1974, што је покрет ка назадовању Покрајине у Србији и саме Србије као државе.

Изјава Веље Илића о два милиона Срба у Београду и два милиона Срба у Војводини, односно тврдња да се они не налазе под управом Београда нема никакве везе са националним мањинама, већ је уперена против политике Демократске странке у Београду и покрајини. Реаговање националних савета мањина из Новог Сада је политикантски израз изјаве лојалности према ДС и изјава нелојалности према држави Србији. Отворени акт сепаратизма. С правом можемо да поставимо питање у којој европској земљи мањине имају већу заштиту? Овај испад националних савета заједно са претњом да ће се обратити Европи за заштиту показао је да је оснивање таквих тела промашило сврху.

ДВА КОНФЕСИОНАЛНА КРУГА Разлог за овај помало крут став према Саветима је чињеница да у Војводини постоје два конфесионално-цивилизацијска круга: православни и римокатоличко-протестантски. Остала два су јеврејски и муслимански, али су по броју припадника занемарљиви. Ови цивилизацијски кругови су равноправни и припадници живе, свако на свој начин, своје особености исказују језиком и културом. Срби су хендикепирани будући да се од 1954. године врши њихова декултурализација потискивањем ћирилице из јавне употребе. С једне стране то је намерно потискивање због наводног обзира према националним мањинама, те су они „равноправнији“, а са друге стране разумевање овог „обзира“ показује метод како се, на примитивни политикантски начин, на одређеном простору потискује спољна ознака присуства једног народа и његове културе. Ако нема српских спољних ознака – заставе, грба, писма и натписа, нема мултикултурности и мултиетничности! Срби немају комплексе од туђег, али „туђи“ имају комплекс од српског културног наслеђа према којем показују нетрпељивост, а често отворено мржњу.

Српски националисти који прихватају мултиетничност и мултикултурност су у стању да воде Војводину за разлику од оних који имају комплекс од Српства, па били то Срби идеолошки острашћени титоизмом под којим именом се крије кроатокомунизам или припадници националних мањина који користе титоизам да би одбацили српску државност, а при томе важе за лојалне грађане.

ОТКУД МАЂАРИ У ВОЈВОДИНИ Покретање питање мањина у Србији је осетљиво и скопчано са претњом да се схвати погрешно, те се ретко ко усуђује да расправља о њему. Експерти одустају због страха да истраживачки посао буде повод за разне оптужбе и њихову дисквалификацију као научних радника.

Проблем мањина националних и конфесионалних у европским државама стар је колико и оне саме. Постојала је тенденција у ратној дипломатији да се проблем решава на најповољнији начин за заинтересоване приликом утврђивања нових међудржавних граница бивших зараћених страна. На конференцији мира са побеђеним државама у Првом светском рату 1918-1920. године силе победнице су питање мањина сматрале једним од најважнијих, нарочито питање мањина у бившој Угарској.

Жеља сила победница била је да нове државе које су проширене или створене на европском средњем југоистоку буду национално што хомогеније будући да је простор Угарске био национално измешан онако како је вршена колонизација страног елемента и његова мађаризација међу Србе, Словаке, Румуне, Русине и Шокце који у ово време нису били Хрвати.

Први одговор на питање националних мањина у бившој Угарској је – сваки народ узео је од Угарске оно што је његово, и рођена је нова држава Мађарска, држава мађарског народа!

Значајан одговор дао је мађарски политичар и публициста Густав Бекшич четрдесет година пре Тријанона у брошури (објављене у Будимпешти 1883. године) „Мађаризација и помађаривање са посебним освртом на наше градове“.

Брошура је објављена десет година после оснивања и рада Друштва за помађаривање, основано такође у Будимпешти 1872. године са јединим циљем да се сви народи у Угарској помађаре, па тако и Срби, а вишенационална Угарска потпуно идентификује са Мађарском.

Друштво за помађаривање и брошура Густава Бекшича тесно су повезани са идејом грофа Иштвана Сечењија, оснивача Мађарске академије наука који је овај процес надовезао на започет почетком 18. века после великих ратова Аустрије против Турске 1683-1699. Године, у којима Мађари нису учествовали на страни Европе. Када се проучава ратна историја хабзбуршког Вермахта упадљиво је приметно изостанак мађарских батаљона. Приметне су јединице француских, баварских, чак и ирских војних команданата, као и српска милиција.

Густав Бекшич се није позабавио средњим веком, преверавањем православних Словена од стране бенедиктинаца и фрањеваца, нити колонизацијом Мађара и других туркијских племена. Затим колонизацијом угарског племства у пратњи војничких дружина на разне просторе Угарске од времена изумирања династије Арпадовића у 12. веку и доласка западноевропских династија на угарски престо, које су укинуле постојећу словенску самоуправу и завеле западноевропски феудализам који је трајао до мохачке катастрофе 1526.године, када је Угарска престала да постоји, а њене територије подељене између Хабзбурга и Турске.

Градове Густав Бекшич сматра за центре које би прво требало помађарити помађаривањем локалног живља, развојем заната, мануфактура, школа, позоришта и монументалним грађевинама, а поред реченог преко војске, односно стварања мреже касарни јер мислећи на Римљане каже: „Тамо где су се појавиле римске легије, одмах је започео процес асимилације.“

Подвукао је чињенице да су у Панонији били најбројнији Словени када су се појавили угарска племена и Мађари, да се они нису сукобљавали.

МАЂАРИ НИСУ СТАРОСЕДЕОЦИ Поред прегледа како је вршено помађаривање, односно савремним речима речено, како је држава спроводила геноцид над немађарима, Густав Бекшич упознао нас је са мађаризацијом градова појединачним примерима и подвукао да ће судбину мађарског народа решити градови. Тежиште мађарског народа помера се из жупанија које су све до новог века биле у рукама сељачког племства, у грађански елеменат, у градове.

Ово је важна чињеница пошто је у Угарској 1847. године живело 14,5 милиона становника, од којих су само 2/5 били Мађари, остало су били Румуни, Словаци, Срби и Хрвати. Тридесет година касније према попису из 1880. године Мађари чине око 45 одсто становништва Угарске. Густав Бекшич осебно напомиње да је мађарство доживело успон у градовима, док је на селу језичка граница остала непромењена.

Говорећи о српском националном простору Густав Бекшич помиње слободне краљевске градове – Суботицу, Нови Сад и Сомбор – и каже да у Суботици Срби чине 2/3 становништва (у Србе убраја Буњевце), док су 1/3 остали, у Новом Саду живело је 9.000 Срба, док су остали до 21 хиљаде Немци и Мађари. За Сомбор каже да су најбројнији Срби, затим Немци, а најмање има Мађара, док у Сенти су доминантни Мађари. За Темишвар пише да је тридестих година 19. века био искључиво немачко-српско-румунски град, а 1880. године румунско-мађарско-српски.

Наставља даље разраду програма геноцида над немађарима, уз напомену да је важан инструмент помађаривања правосуђе, образовање и јавна управа.

Уочили смо у овом програму сличност са ставом посланика Мађара у српској скупштини, тојест чињеницу да често помињу употебу мађарског језика у судовима, иако се исти употребљава у случајевима када се сучељавају мађарске странке. Као да инсистирањем на употреби мађарског језика желе да створе језички федерализам ради потискивања српске државности из судова. Ови захтеви представљају смишљену политику представника мађарске мањине, са циљем мађаризације покрајине. Уосталом покојни Пал Шандор често је помињао увођење мађарског језика у целој покрајини, као други језик администрације.

Густав Бекшич разрађујући свој геноцидни програм према немађарима даље сматра да би градови требало да се помађаре у крајевима где села користе други језик и да је важано средство мађаризације централизација власти у Будимпешти, и закључује да када једном Угарска буде имала 12 градова са преко сто хиљада становника са развијеном привредом и трговином питање народности неће постојати.

Као метод мађаризације није навео колонизацију Мађара дуж река Тисе и Дунава да би се прекинуле везе Срба са леве и десне обале, и пресекло етничко јединство територија и ослонац Срба једних на друге.

Током регулисања водотокова Дунава и Тисе и мањих река извршена је мелиорација водоплавних терена и добијене су нове обрадиве површеине. Ове нове површине искоришћене су за насељавање Мађара поред српских, а често и немачких насеља. Поред Мађара насељавани су Словаци којима су ускраћене школе, те су брзо мађаризовани.

МАЂАРСКО „ОСВАЈАЊЕ ОТАЏБИНЕ“

Митологизација Тријанона као трагедије у Мађарској има одјек у Србији и Словачкој, али и другим земљама. Словаци су нарочито огорчени на ову митологизацију зато што у савременој Мађарској има око 3,5 милиона људи са словачким презименом од границе са Мађарском до границе Мађарске са Србијом, што је последица насилне мађаризације. Ова митологизација се обнавља као „Дан свих Мађара“ са обе стране границе, а то није обично оглашавање. Обележавање овог дана значи да савремени мађарски политичари одбацују катарзу због помађаривања у целини. Ово обележавање представља обнову агресивне политике према суседима.

Тријанонски мировни уговор од 4. јуна 1920. године спада међу најправедније, а одговор Срба и Словака за време прославе хиљадугодишњице досељавања Мађара у Панонију 1896. године и „освајања отаџбине“, на питање Мађара: „Када ћете ви славити овако нешто?“, био је: „Никад! Ми смо овде одискона!“

„МИ МОРАМО ДА ИХ ПОТЧИНИМО“

Мађаризација у Војводини је вршена на све могуће начине од промене личних имена немађара до промене топонима.

Приметан плод ове колонизације на новим земљама ради мађаризације територије је та што су Мађари имали најгоре земље, слатињаве и подбарљиве, будући да су виши терени и боље оцедне површине биле заузете и у власништву Срба, а затим Немаца.

Мађарски писац Геза Костолањи осионо је у раду „Национална политика“ написао да је лаж да Мађари неће да униште немађаре. Напротив: „Ми хоћемо да их потчинимо и морамо да их потчинимо.“ Костолањијев став подржао је песник Ади Ендре речима да је патриотски поштовање само мађарског језика.

Успостављањем границе између Краљевине СХС/Југославије и нове државе Мађарске 1918-1920. године престала је хунгаризација Срба, Буњеваца, Словака, Русина, Немаца и Румуна у Банату, Бачкој, Барањи и Срему. Уосталом мађарско становништво у покрајини су потомци колониста највише мађаризованих Словака, део шокачко-буњевачког, али има немачког, јеврејског, румунског и српског. У питању је резултат геноцидног помађаривања и „нови Мађари“ за разлику од „стародревних“, како се овај народ дели међу собом.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Ako ovo sto mi u srbiji sada trenutno imamo potraje ne da ce da ode vojvodina vec ce i beograd izgubiti svoj smisao postojanja. Pasaluk sa tako velikim gradon ne ide…

  2. Avatar

    зар није жалосно, да се у 21. веку наставља политика – 19. века ?
    Индикативно је то зазирање експерата да се озбиљније и темељније позабаве овом проблематиком, јер су `гардови` унапред увежбани и припремљени – до детаља ?! Лукава политика, до танчина испреда мрежу нечега, што би се могло назвати и кућни, малограђански тоталитаризам, испланиран на `култури` и `пристојности` (`нормално`), па како ће онда неко да критикује тако `дотерану` сподобу, која скрива `ноге` попут најопасније гује ??! Али, ако ценимо према делима, а не по `шминки` и ПР понашању, онда је ситуација, сасвим другачија ?! Политика, коју Мађарска у `карпатском базену` спроводи, била је наговештена још – 1989.г, када је `падао` – Берлински зид ?! Иако су Немци пре уједињења обећавали, да се неће мешати у ствари других земаља, убрзо су то, делима, у погледу бивше СФРЈ и Србије – очигледно – `демантовали` ?! А заједнички именитељ све те `западне` политике јесте грабеж територија и утицаја под префидним и `племенитим` образложењима, – тобоже `великим` идејама ?! Попут ненаучених лекција из прошлости, велико-мађарска политика, максимално настоји да се `угради` у такве – `нарације` ?! Велико је питање, колико су народи, који грчевито настоје да угњетавају друге, истински, и сами – слободни ?! А најпожељнији `саговорници` на другој страни јесу наивни, неискусни и/или – корумпирани политичари, који ни близу нису да назру једну дугорочну, лукаву политичку игру, у коју су уплетени ?! Тако је и формирање савета националних мањина, у склопу великомађарске политике… Друге националне мањине су прихватиле овај изненадни `поклон`, не схватајући, да у `процесу` играју само улогу `декора` – као `држачи свећа` ?! Истина је, да су националне мањине, од 1918.г. одржавале и развијале своју културу и језик и без бирократских `институција`, а формирање нових `тела`, са становишта рационалности државног уређења, без преке потребе јесте лоша ствар, јер изискује додатна средства за рад, самих тих институција, које имају тенденцију раста – повећања администрације и трошкова, са растућим пристиском, опет за – `средствима` ?! И данас ти `савети`, зарад `новаца` – прихватају- водећу улогу мађарског `савета` !? А ту смо онда стигли до – политике и питања, колико такву, припадници других националних мањина заиста разумеју и – прихватају ?! / Има и оних, који се жале да су им насилно бивала `наденута` мађарска презимена, али, `враћање` имена и не траже, за ралику од `права` ?! / … Велика тема, и боље да се не заоибилази, јер те `старе стазе` -проверено, воде ка дестабилизацији, коликогод да су им `нормална` оправдања ?! Реституција имовине се тражи, а шта је са `реституцијом` отетих – душа ???

  3. Avatar

    Нжалост, сведоци смо свих пошасти коминтерне која је пожутела и одлетела у Брисел. А ако би смо мало само загребали по нашем србском језику све би нам било јасније. Ето на пример име реке Драве носи име из Инђије или Индије која се некад звала Дравидија. Панон и Панонска низија носе име старе србске државе у Инђији која се звала Пановска. Име града Сирмијума из римске окупације који се вероватно звао Србијум па римски окупатори задржали то име преличено као Сирмијум. Па и стари и нови окупатори неумеју да изговоре минимум Срб тако догурасмо до ових коминтрниних лизогиуза олочених у србомрсцима. Мало по мало тако је и настао Рим али се по Божијој милости распао а онда су разапели Божијег човека и од тада до сада влада покушај да цео свет буде понизан и послушан између клања а све због лажи и похлепе. Сачувај нас Свевишњи од подпуне пропасти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *