Почетна / Документи / Ћеле кула путује у Цариград

Ћеле кула путује у Цариград

Пише САША ХАЏИ ТАНЧИЋ

Немар и време полако, али сигурно скрнаве историју: још само педесетак лобања глава српских јунака, а било их је двадесетак пута више. Ћуте слепе очи иза застакљених рамова, у редовима преосталих лобања. А и шта би оне виделе!

У дну позорнице, тамо према северозападу где, кажу, расте нека чудновата трава која се у платно увезеним енциклопедијама зове западна култура, налази се непријатељ – записано је у „Јабланику“ из неправедно заборављене књиге „Чудне силуете“ Стевана Галогаже још хиљаду деветсто петнаесте тако да то све заједно изгледа као данас, у сусрет предстојећој годишњици Великог рата и, дубље, као крик векова заривеног до дна суштаственог националног бића Србима. „Тешко је то бити Србин“, вели се такође у Галогажином „Јабланику“, и додаје: „А нашто ти српство ако је лако?“

Све ми је нешто чудно и плашим се такође да је оно једнима прескупо, а другима претесно некако у њему. И овде на југу.

У Нишу.

Крај куле од лобања.

Ћуте слепе очи иза застакљених рамова, у редовима преосталих лобања. А и шта би оне виделе!

КУЛА ОПОМИЊЕ Немар и време полако, али сигурно скрнаве историју: још само педесетак лобања глава српских јунака, а било их је двадесетак пута више.

Да застраши и поколеба, Турци су је подигли 1809. Али посечене главе су пркосиле… народ је пркосио, и вековно ропство је угашено. По ослобођењу Ниша од Османлија 1878. године, Ћеле кула добија кров, да је сачува и заштити од невремена. Тек 1892. године, као трајнији облик заштите подигнута је капела, нетакнута већ дуже од века.

То Србе, ево тако, преваспитавају. Боре се за некакву слободу јуче, боре се данас, а све их је мање и све им је горе. И сабласна кула, опкољена булеварима и зградама, све немоћније одолева времену.

Поглед ту не застаје. Укочен пред слутљивим призором: на негдашњем Градском гробљу, виђенији и за варош и за Србију заслужни грађани сакупили се у гомилу, и између себе договарају. Некаква седница. И клањају се један другоме. Наједном одвојени од земље, сви до једног појуре са Старог гробља, насељивог до 1971. године, па зарасло у коров, најбешњим трком на југозапад града, на Ново гробље, ускрсли.

[restrictedarea]

А били виђени и заслужни. Од око 3. 000 гробова више од 200 изузетне је културно-историјске вредности. И спомен обележја им од посебне вредности. Тако је на породичној гробници индустријалца Мите Ристића, оснивача прве фабрике текстила у Нишу, из које је касније настао „Нитекс“, деценијама стајала позната статуа Антуна Аугустинчића – Жена са преслицом „Преља“. Породичну гробницу познатог нишког лекара др Војислава Стојановића, члана Француске академије хирургије, носиоца ордена француске Легије части и оснивача Друге хируршке клинике у Београду, до 2006. године красио је прелепи „Анђео са лиром“, рад сплитског вајара Мартина Студина. Ово дело је такође украдено. На нишком Старом гробљу је и споменик Љубици Луковић, председници „Кола српских сестара“, познатој по преводу бројних француских књижевних дела на српски језик, као и проти Петру Икономовићу, великом борцу против турског и бугарског угњетавања српског народа у 19. веку, одликованом орденом „Таковског крста“.

 ОД НЕМАРА ДО НЕДРАГА А то је, вероватно, од немара. Нашег. Сасвим нашег. Док непрестано причамо о томе како је непријатељ ту, како би требало да устанемо, како је магла, а кад је магла да је опасно, и све тако некако. Где смо ми? Шта је то, државни строј поремећен, малаксао, као укопан. Тек с времена на време може се разабрати: окупација, мајко моја, предајемо се. Ово „предајемо се“ чује се све чешће и гласније као „продајемо се“. Нашто све то, ако окупатори сами кажу зашто су ту? Чак нападно пристајемо кад нам то кажу!

Дуго разговарамо о извесном и неумитном поразу. Док су многи наши споменици запуштени, други још не подигнути, заборављамо јунаке од мисли и дела. Чини се као да овог часа из сваког потеза, из сваког геста, из сваког покушаја, капљу наша прободена срца. И страшно смо слаби и посустали. Штета што ово не виде познати књижевници академици, носиоци националних пензија, награђени. Све то би они боље описали, све до ситнице. Било би то болно за читање, а осим тога наша литература била би обогаћена драгоценом књигом. Баш је штета!

Само однекуд тихо, сасвим тихо, застајући, српски војник још пева:

„Писаше ме, Стано мори,

У низам да идем,

Да л’ да идем, Стано,

Да ли да не идем…“

Добровољац, ваљда. Случајно се окрену и зачуди се тада невероватно. Спази како Ћеле кула путује у Цариград, а Сурдулица у Софију.

Да ли је то онај Коста у „Државотворцима“ из поменуте књиге „Чудне силуете“ Стевана Галогаже, једног од виђенијих омладинаца, националиста, емиграната из Хрватске у Србију, познатог са загребачког велеиздајничког процеса, који је 1912. под принудом напустивши Аустро-Угарску монархију, побегао у Србију, и као добровољац ступио у српску војску, одликован за храброст у борби и унапређен у чин каплара, касније у Нишу уређивао часопис „Југословенски гласник“, о чему се овде не зна.

НАУЧИМО ПЈЕСАН  Мало је лепших уздарја тихој, сасвим тихој песми српског добровољца, дакако, попут стихова из „Обраћања пријатељу“ класика српског песништва Миодрага Павловића, које ћемо овде дати у прегршти:

„Сањамо неке обале

где још расте прареч,

да тамо будемо изгнани ван изгнанства

и слова да извлачимо као конце,

из матице, из великог вира,

за одору у којој се траје.“

Прочитали смо пажљиво дивне књиге овог нашег савременика које се дају у руке посусталом, поспаном и угроженом народу, да се научи свој мери слушања песама да не би слушао олују.

Сазвежђе жутих звездица на плаветној подлози засветлело је толико да све тамни пред нама, да од тога светла добро не видимо. А не видимо да живимо у Ћеле кули дивљег капитализма, речено у разговору са др Александром Јерковим у недавном „Печату“, јер, све заједно, тужно је колико је човечанство посустало. А тек српство! Па је заиста с оне стране здраве логике и доброг укуса, како мудро пише др Дарко Танасковић, критикујући посредно и нишку општину због могућег неодговорног прихватања материјалне потпоре за обнову артефаката из османлијског доба на свом подручју. Или то Цариград поново путује према Ћеле кули?

Оскрнављена
Народни музеј, који брине о одржавању и презентацији овог значајног споменика, годинама, већ води неравноправну битку са временом. Обезбеђена средства, па и сама заштита, нису његова надлежност. Под неумитним зубом времена, полагано, али извесно, једнога дана, Ћеле кула ће као историјски споменик нестати.
Ограђено
У кругу је и шест породичних и две јавне капеле које су од посебног значаја, кажу у Заводу за заштиту споменика, који је пописао све споменике на Старом гробљу. Такође је изграђена Источна, а потом Западна капија, а постављена је и ограда, будући да је дуже од тридесет година било запуштено.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Turci nisu mogli ništa za 500 godina, ali je zato „naš najveći sin“ za 50 godina sve poništio i uništio.
    Danas ostade samo sjećanje na jedan narod i njegove junake…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *