Без сигурне куће за Тачија

Пише Миодраг Зарковић

Косовска Митровица и север Космета јесу презасићени и уморни од судбинске улоге коју јуначки носе већ 14 година, али још нису спремни на предају, као што се види из одлучног одбијања на које је тамо наишла Канцеларија Владе Косова

Постоји на северу Косова и Метохије једна једина установа која у потпуности припада властима у Приштини, тј. ономе што крвожедни Запад и његови слепи послушници одавде називају државом. Та установа зове се Kанцеларија Владе Косова, чије се просторије налазе у северном, српском делу Косовске Митровице, где у њих залазе малтене искључиво полицајци и војници задужени за безбедност просторија.
Делује на Северу и полиција, такозвана Косовска полицијска служба, која званично одговара приштинским властима, али у збиљи то је добрано самосталан ред, с обзиром на то да је полиција сачињена искључиво од српских кадрова, тј. етнички српских полицајаца. За разлику од полиције на Северу, међутим, Канцеларија Владе Косова понаша се искључиво у складу са потребама, законима и наређењима Приштине. Односно, у овом тренутку, Хашима Тачија, као премијера косовске владе.
А шта је Канцеларија радила протеклих неколико седмица? Е, то је занимљиво питање, са још занимљивијим одговором. Канцеларија је, наиме, позивала неколике угоститељске објекте на северу покрајине, и распитивала се да ли би они били расположени да приме високу делегацију приштинских власти. Према изворима „Печата“, угоститељима је – махом власницима објеката – било предочавано да би до доласка високе делегације дошло врло ускоро, што се слаже и са недавним полузваничним најавама приштинских власти да се спремају пут Севера. Између редова је било наговештено да ће то заиста бити највиша делегација, са све Тачијем.
Исти извори тврде да је Канцеларија наишла на саме одречне одговоре. Нико од позваних угоститеља није желео чак ни да разматра могућност да му у објекту одседне крволок попут Тачија, без обзира на то што крволок има (разбојничку) премијерску функцију, или на то што је званични Београд колико јуче договорио са тим истим крволоком „споразум“ којим смо добили мање него од неких отворених капитулација из прошлости.
Међу разлозима за овакво одбијање, објаснио је један од угоститеља који су били контактирани, налази се и крајње основана претпоставка да би било какав долазак приштинских представника на подручје четири северне општине довео до великих нереда. Пре десетак година, када се Бајрам Реџепи обрео у северном делу Митровице зарад каквих преговора, све се завршило низом попаљених Унмикових џипова и уличним окршајима. Долазак Тачија званог Змија, и то међу људе који се већ 14 година опиру томе да им такви као он управљају животима, свакако да би изазвао још жешћу реакцију Србији оданог становништва.

МУЧЕЊЕ СЕВЕРА ЖЕЂУ Оваква очекивања нису нимало неразумна, ако се има у виду да туда куда би Тачи прошао – преко Ибра – углавном не пролази основна људска потреба: вода. Изузев Лепосавића, остале три северне општине, а Косовска Митровица као градско подручје нарочито, трпе незапамћен зулум у виду ускраћивања воде, којим се служе Шиптари из јужног, њиховог дела Косовске Митровице, где се налазе постројења за прераду пијаће воде.
„Као и са свиме осталим, тако је и водовод изгледа био део давних намера и планова, не само Шиптара, већ и ових који им данас помажу“, каже за „Печат“ Владимир Ракић, директор митровачког водовода још од 1990. године, што ће рећи, човек који је са највишег места и у најразличитијим околностима испратио изазивање и злоупотребу овог проблема. „Вода се црпе из језера Газиводе, које се налази северно од реке Ибар, на подручју које је у нашим, српским рукама. Али, одатле се спроводи десном обалом реке, која се налази на јужној, шиптарској страни града, и пролази кроз фабрику за пречишћавање, која је такође у јужном делу града. Као да је неко још тада, а водовод је у Митровици завршен 1979. године, водио рачуна о томе да што више моћи буде сконцентрисано у оном делу града у којем шиптарско становништво надмоћно преовлађује.“
То што газдују снабдевањем водом, Шиптарима је пружило прилику да се иживљавају, коју већ 14 година не пропуштају да искористе.
„То са водом је такође један од видова притисака на нас који смо у северном делу града. Један дан нам пусте воду, па нам онда један заврну, и тако стално. Замислите како је људима да се носе са тиме све ово време“, каже Ракић.
Свако кога је пут од 1999. наовамо нанео у Косовску Митровицу, зна и каквим мукама Ракић прича. Поподневне или вечерње несташице воде представљају неизбежан део митровачке свакодневице. И тако већ безмало деценију и по, у граду који, да истакнемо оне које то са водом највише погађа, има веома висок природни прираштај. Само родитељи оне силне митровачке деце знају како им је свих ових година, док подижу своје потомке у толико нељудским условима. Као што само врли невладин сектор из Београда и других српских градова зна због чега хорски ћути о овом иживљавању над становништвом три општине са севера Космета. Нити једном дежурни душебрижници и преиспитивачи колективне савести, окупљени око „Друге Србије“, не подигоше глас против злостављања Србији оданог становништва од стране приштинских власти: укидање воде за преко 60.000 људи изгледа не дотиче ове „хуманитарце“, иначе спремне да у свако доба дана и ноћи наклапају о терору који је Србија наводно спроводила над Шиптарима деведесетих, иако је чак и у тадашњим, ратним годинама, немогуће пронаћи сличан пример да је неко подручје било систематски ускраћивано за основну потребу као што је вода.

[restrictedarea]

ПРЕСЕЛА ПОЛИТИКА Не би, дакле, огорчење и жестина којима би на северу био дочекан Хашим Тачи били несхватљиви. Напротив. Што можда значи да стање у окупираној српској покрајини и није много измењено у протекла три месеца, колико је већ прошло од како су Ивица Дачић и Александар Вучић управо са Тачијем у Бриселу договорили најсрамнији споразум у целокупној српској повести.
Истина, можда се и није много тога преобратило на површини, видљивој на увек узаврелим улицама Косовске Митровице, додатно подгрејаним јулским таласом врућина (додатно подгрејаним оним описаним несташицама воде). Али, испод површинског слоја, овај град који је израстао у стуб српске државности – не само на подручју Косова и Метохије, већ можда и целе Србије – кључа чак и више него раније.
То кључање прети да исходује све већим и све дубљим, мада злослутно тихим, поделама унутар друштвеног бића Косовске Митровице. Тако то бива када на челу државе имате бестиднике који се, чим потпишу слом земље у којој су приграбили власт, почну заклињати у некакво јединство које је преко потребно целој нацији: што се они више позивају на слогу, од исте смо све даље. Управо су суманути потези званичног Београда у последњих пет и по година, а у последњих годину и по нарочито, нарушили гранитно јединство које је Косовску Митровицу одржавало пред свим искушењима и изазовима који су је салетали са супротне стране Ибра. Од како је званични Београд почео најгрубље да тргује њиховим главама и душама, Митровчани и остали Србији одани становници четири северне општине немају куд него да сумњају у саму сврху своје борбе, а та сумња води и до најсуморнијих закључака, или до повлачења у себе.
„Мука ми је више до политике. Ко шта ради, ја по цео дан расправљам о политици са свима живима. Расправљам се и са децом од десет година, и са старцима од 70 година. И више нам је свима преко главе тога“, прича Макса, конобар у једном од популарнијих митровачких кафића.
Висок и кошчат, Макса има 20 година. Студира економију у родној Митровици. Боља времена и не памти, јер му је било тек шест лета када је КФОР заузео Косово и Метохију, а Митровица отпочела јуначку, дивовску борбу за голи опстанак. Зато му је и мука од разматрања те борбе.
Сама борба му се, међутим, није смучила:
„Шта год да се деси, ми нећемо да попустимо. Макар сви овде изгинули, да не чује зло“, прича, док руком показује преко реке, ка јужном делу града, одакле непрестано вреба смртоносна опасност – однос према Шиптарима одавно је овде ушао у рефлексе и основне нагоне људи. „Ја одавде, из Митровице, не мрдам. Исто важи и за све моје пријатеље. То се неће променити, шта год да Београд потпише или уради. После свега, нас више и не занима шта ради Београд. Ко неће да нам помогне, нека му је на савести.“

БОМБЕ СУ ПОКАЗАЛЕ Тешко је испратити овакве речи без помешаних осећања. Са једне стране, застрашујуће је сазнање да је двадесетогодишњи младић решен и живот да положи зарад идеала због којег би га многи његови вршњаци из остатка државе, будаласто загледани у „европску будућност“, вероватно исмевали. То сазнање је, међутим, исто тако и задивљујуће. У овим временима, када се више ни не назире смисао друштвеног устројства у којем се на власти смењују странке, али не и погубна политика, свест о томе да двадесетогодишњи студент, здрав и прав, пристаје на жртву – и те речи свакодневно поткрепљује самим останком у завичају – може да буде драгоцена, па и спасоносна.
Биљана је две године старија од Максе и није из Косовске Митровице већ из оближњег, мада мање изложеног Звечана, али такође студира економију. Као женско, унеколико је удаљенија од пуке борбе за опстанак која у Митровици, где је затичемо у проводу са колегама, првенствено и логично пада на мушка плећа.
„Има нас овде свакаквих, наравно. Као и свугде. Ево, када погледате све ове крупне, снажне младиће, сваки од њих ће вам рећи да је родољуб, да је велики српски националиста. Али, била сам ја у овом кафићу и када су праштале бомбе, које су бацали Шиптари из ових солитера, ту одмах испод. Падале су бомбе малтене испред кафића. И могу да вам кажем, нису баш сви ти националисти истрчавали да виде шта се дешава и да спрече могуће нападе. Један велики део јесте, и тим момцима свака част. Због њих таквих се и ја и многе друге жене овде осећамо сигурно. Колико уопште можемо, разуме се, јер овде неке превелике сигурности једноставно нема. Како да се осећате сигурно, када знате да сваког часа преко моста или са неке друге стране може да нагрне руља која хоће да вас убије, или силује, да вам отме кућу?! Ипак, поред таквих младића, који су спремни да скоче на сваки наговештај напада и да се супротставе свакој најезди, не можете да не осећате неку врсту захвалности према њима, па самим тим и да се осећате сигурније. Али, морам да кажем, има и оних који су се у тим запаљивим ситуацијама правили као да се ништа необично не дешава. Не могу да кажем да ли је то био страх или нешто друго, можда нека врста презасићености, али лагала бих када бих рекла да то не постоји.“

ЛОГИКА „ИНСАЈДЕРА“ Та уздржаност, проистекла можда баш из презасићености, јесте она линија која све више дели Косовску Митровицу. Последњи потези званичног Београда бацили су Косовску Митровицу, као најистуренију тачку српске државности на Космету, у стање очаја. Тим потезима је, слуте Митровчани, у Србији победила политика „Инсајдера“ и Б92, клеветника који су цело ово подручје оцрнили као царство криминала.
„Управо сам се вратио са одмора, водили смо жена и ја децу у једну бању у Србији, небитно коју“, прича Славиша, још један Митровчанин који у разговору са „Печатом“ покушава да пронађе, понуди или препозна смисао даље борбе. „Тамо смо упознали једну госпођу из Београда, која нас је, малтене тек што смо се представили и рекли јој одакле смо, упитала да ли је тачно да су на северу Космета покрадене толике милијарде колико се прича. Женско је, па нисам плануо, већ сам је смирено питао на шта мисли. Када ми је одговорила, видео сам да је то све покупила из `Инсајдера` и сличних емисија које су се на злочиначки пристрасан начин бавиле темом пара које се издвајају за Космет. Онда сам тој госпођи објаснио да сав тај новац, који њој можда изгледа огроман, у ствари не задовољава ни основне потребе овог становништва овде, а да у исто време представља кап у мору свеопште корупције и пљачке која се спроводи у целој Србији, и то много више него на северу Космета. Да ли из пристојности, или заиста из стеченог убеђења, тек, на крају ми се извињавала због тога како је наступила.“
Знајући какву црну пропаганду су против њих спровела режимска гласила, и колико се у остатку Србије примила та пропаганда, поједини Срби са севера Космета све чешће се повлаче у ону наизглед незаинтересованост, коју је Биљана малочас описала. Политика заиста престаје да буде тема над темама у Косовској Митровици, чије улице одишу животном енергијом на каквој би позавидели и много већи градови из остатка Србије. То „повлачење“ политике би негде другде још било и добродошло, али у граду који се непрестано налази у стањи непосредне опасности, то може да буде врло забрињавајуће.
Поготово због тога што се приближавају локални избори на Космету, заказани Бриселским споразумом за 3. новембар.
„Нажалост, имам утисак да многи не схватају да су ти избори река без повратка“, каже Марко Јакшић, чувени лекар из Косовске Митровице и посланик у Народној скупштини Србије. „Људи као да не виде да су ти избори бити или не бити за нас овде. Изгледа да сматрају да је могуће изаћи на гласање, а да се после ништа не промени и да све остане као што је сада. Е па, то не може тако. Од када је локалних избора, њих организује држава. Ко пристане да гласа на овим предстојећим изборима које организује Приштина, признаће независно Косово, хтео он то или не. А ако ти избори успеју на северу, у ове четири општине, онда ће то бити крај српске државности на Косову и Метохији.“

НАС И РУСА 200 МИЛИОНА Српску државност може да сачува и одржи само српски дух, а он је, срећом, и даље обилато присутан у Косовској Митровици. Чак је, на овим врућинама, можда и додатно ојачао, судећи по пркосној младости, те пратећој, као извајаној, женској и мушкој лепоти, која се овде среће на сваком кораку. Тргови, паркови, улице, баште, све је у Косовској Митровици пуно заносних лепотица на вртоглавим штиклама, као и рмпалија набреклих мишића. И сви они, сведочи искуство једне младе скупине страних студената, располажу издашним количинама националне привржености и људскости.
Поменуту скупину чине студенти из руског града Белогорода, којима се прикључио још један њихов колега из Пољске и једна колегиница из Бугарске. Има их двадесетак укупно, а у Митровици су се обрели на позив тамошњег Универзитета. С обзиром на то да Руси надмоћно преовлађују по бројности, сви их у Митровици доживљавају као руске студенте. И то носи са собом следеће последице:
„Потпуно смо затечени невероватном срдачношћу на коју смо овде наишли“, причају руски студенти углас. „Чим чују одакле смо, људи нас поздрављају, грле, сликају се са нама. Штавише, деле нам поклоне! Не можемо да понесемо све што нам дарују! У коју год продавницу смо ушли, људи нас часте нечим. Џаба нам је да се бунимо или противимо, једноставно нам не дозвољавају да изађемо без поклона. Заиста, то гостопримство на које смо наишли је потпуно нестваран доживљај за све нас.“
Сходно овим утисцима, било би добро да „Инсајдер“ и слично злокобни медијски пројекти убудуће у све те надуване „крађе“ и „расипништво“ на северу Космета, урачунају и дипломатску мисију коју Косовска Митровица обавља. С обзиром на то колико предано званични Београд већ пет година ради на погоршању односа са традиционално пријатељским државама, међу којима Русија заузима свакако прво место, ово како Митровчани реагују на Русе јесте непроцењиво корисно за целу државу. Само то би, ако ћемо искрено, било довољно да оправда сваку пару која је од бомбардовања наовамо отишла на Косово и Метохију, јединствено оазу земље Србије у којој се пријатељи дочекују онако како доликује, и где непријатељи наилазе на отпор, уместо на саговорнике.

Чудно решење

Према уговора о изградњи водовода који би требало да реши питање снабдевања водом три општине на северу Космета, који је недавно потписан у Зубином Потоку, радови на овом подухвату требало би да започну у августу, и да буду завршени за 18 месеци. Владимир Ракић, међутим, није одушевљен тим решењем:
„Свако решење ће бити боље од овог мучења, то ваљда не треба ни говорити. Али, прилично ме чуди то што у припреми тог договора и у изради нацрта није учествовао нико од овдашњих стручњака. А имамо их. Има овде свакојаких учених људи, али некако се свака одлука у вези са Косметом заврши без њих. Дакле, мислим да је то могло и брже и јефтиније да се реши. У ствари, не да мислим, него знам, зато што сам до танчина упознат са једним ранијим предлогом како да општине на северу реше снабдевање водом. Тај подухват би коштао два до три пута мање него овај који је сада уговорен за десетак милиона евра, а био би и брже завршен. Да не говорим о томе што не видим неку сјајну будућност овог подухвата који су они уговорили. Та постројења ће бити скупа за одржавање, прилично скупља него постројења која је предвиђао онај ранији нацрт који помињем. Да би ова њихова постројења била одржива, мораће значајно да повисе цену воде, што ће се ужасно лоше одразити на иначе незавидну платежну способност становништва, или ће та постројења постати још један од оних вечитих губиташа који оптерећују буџет заједнице. Зато ми и није најјасније због чега су Славиша Ристић и Драгиша Миловић пристали на тај предлог. Али, да поновим, чак и такво решење, са свим недостацима, биће боље него ово што имамо данас, када смо потпуно зависни од шиптарских власти са југа.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Draga braco, ne delite se, ne pokleknite. Znamo koliko je tesko, ali ima i onih koji su uz vas. Vi ste nam jedina nada, da ce Srbija opstati.
    Na zalost, ogromna vecina Srba (mislim na Srbe bez vas) gleda i slusa ove bljutave lazi i podvale, pa cak i pohvale pljuste ovoj vladi. Kako to izgleda, evo vam konkretnog primera, dozivljenog od bracnog para, Cacani, koji se svake nedelje klanja Hristu u crkvi do poda:”Mislis li ti, da cela Srbija treba da pati zbog te sacise Srba na Kosovu.” Licno mi je zastao dah, ali, kao i vi, snadjoh smirenja da ih upitam: “Da li ce vam zaista biti bolje, ako prepustite svoju bracu ubilackom rezimu?” Nismo dobili odgovor, ali kratko vreme posle toga, taj covek skoro poginu na traktoru, a zena lupi licem u neka vrata i razbi nos. Nadamo se, da im je to opomena dosta. Ne mozete verovati sa koliko zavisti i besa taj isti covek rece:”Prodao je imanje Siptarima, pa je sad najbogatiji u cacanskoj regiji.” Mi, koji smo proterani Natom i ustasama sa svoji ognjista, znamo kako je nestati. A znamo i kako su nas braca u Srbiji prihvatili, u Srbiji, koja je za nas Krajisnike uvek bila san i majka.
    Zato braco, ne pokleknite, nikada, ne delite se, ne cinite nista sto bi ojacalo tu mafijasku drzavu. Jos kako znamo koliko vam je tesko, mi pobegulje.
    I kao sto bese opomena, tako ce ove kucine ugusiti svoje prelje, pre nego sto uspeju bilo sta uciniti, sto su naumili.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *