Златибор у загрљају грађевинске мафије / 1. део /

Пише Маријана Милосављевић

Скупоцене златиборске парцеле постале су легло корупције и криминалне спреге државних органа и сумњивих бизнисмена. Промена власти ту спрегу не мења, већ се зарад интереса корумпираних појединаца, а науштрб државе и њеног интереса, усвајају и закони у Скупштини Србије

Милан Стаматовић, први човек Општине Чајетина којој припада и Златибор, упутио је још пре шест година државним институцијама писмо у којем је тражио да се полиција на овом подручју технички и кадровски ојача због „све већег присуства грађевинске мафије и криминалаца“. „Ма колико се власт бранила да на Златибору не постоји организована грађевинска мафија, одговорно тврдим да је има“, рекао је тада Стаматовић. И устврдио: „Не само овде, већ по целој Србији. Ако држава хоће озбиљно да се обрачуна са мафијом, мора да истражи грађевинске дирекције и заводе за урбанизам. Ту је легло корупције, ту је најчвршћа спрега са инвеститорима.“

[restrictedarea]

ИНВЕСТИТОРСКИ УРБАНИЗАМ Од тада до данас Стаматовић није променио причу. У ствари, непрестано је понавља и освежава актуелностима. Иако у тој борби има успеха колико и они који се боре против ветрењача, грађани Општине Чајетина озбиљно га схватају. Можда и због тога што многе његове колеге широм Србије жмуре или шурују са криминалцима, помажући им тако да оперу свој новац и преко ноћи постану „инвеститори“. Иначе, синтагму „инвеститорски урбанизам“ (која је толико осакатила престоницу) први је лансирао некадашњи градоначелник Београда Ненад Богдановић, тада у функцији председника Извршног одбора Београда, показујући како он и његови стручњаци разумеју механизме тржишта примењене на град. Одмах су је примили и расадили људи из урбанистичке професије, објашњавајући сваку криминалну урбанистичку радњу „инвеститорским урбанизмом“… Девет година касније, наш познати архитекта Бранислав Јовин крајем 2009. године пише отворено писмо Борису Тадићу, обавештавајући га да је „због ‚инвеститорског‘ урбанизма, ‚успешно‘ спровођеног 2000-2008. године (распродаја најјефтинијег опремљеног грађевинског земљишта у Европи) буџет Београда ускраћен за више стотина милиона евра“.
Стаматовић није показао разумевање за ову модерну мантру, и можда је баш зато прошле године по четврти пут изабран за председника мале, али једне од најбогатијих општина у Србији. Он је и председник општинског одбора ДСС-а у Чајетини. Иако је ДСС освојила довољно мандата да је могла сама да влада, четвороструки председник општине формирао је коалицију са социјалистима и напредњацима. „Жеља нам је да што више партија укључимо у функционисање општине. И у прошлом мандату предлагали смо коалиције, али нисмо наишли на разумевање појединих партија. Како су размишљали, тако су прошли и на овим изборима, док ми већ 12 година заредом имамо подршку бирача“, рекао је Стаматовић.
Али коалициона идила кратко је трајала. На последњој седници локалне скупштине, почетком априла, шеф одборничке групе СНС Горан Обрадовић, недавно смењен са места помоћника председника општине, оптужио је Милана Стаматовића да предводи „криминални клан‘ одговоран за „рекетирање и пљачку инвеститора“, који функционише у сарадњи са полицијом, тужилаштвом и судом. Први човек општине и његови најближи сарадници на оптужбе су одговорили отвореним писмом, упућеним првом потпредседнику Владе Александру Вучићу, тражећи да се лично огласи поводом овог случаја. И: „Такође, позивамо Миљка Радисављевића и Тужилаштво за организовани криминал, као и директора полиције Милорада Вељовића, да покрену истраге о случајевима узурпације скупоценог земљишта на Златибору. Исти захтев, међутим, упутили су и из општинског одбора СНС-а, забринути за судбину сиротих, малих инвеститора. Занимљиво је да већ годинама уназад (у ствари, од када ДСС није у републичкој власти), разноразни инспектори тако рећи не престају да прочешљавају општинску власт и до сада озбиљније пропусте нису нашли.“
Стаматовић за „Печат“ објашњава да је општина у процедури враћања узурпираног земљишта, што је побудило велику нервозу јер је реч о парцелама огромне вредности, а СНС се сада појављује као заштитник сумњивих инвеститора, баш као што су им то некада били људи, прво из СПО-а, а потом из ДС-а. Наш саговорник је конкретан у оптужби, и каже да уз Обрадовића из СНС-а стоје и „народни посланик ПУПС Слободан Јеремић, као и његов брат Ратко Јеремић, директор ‚Златибор-туриста‘ који управља ‚Краљевим конацима‘“.
Општина баш од ове фирме потражује језеро и 11 скупоцених хектара „узурпираног земљишта у строгом центру планине“.
Стаматовић наводи: „Јеремић је у Скупштини Србије као посланик ПУПС-а образлагао нови, катастрофалан Закон о катастарској легализацији. Онда смо добили решење Министарства које води Велимир Илић, прво такво у Србији, да се сви поступци у вези са нелегалном градњом у ‚Златибор-туристу‘ враћају на почетак.“

УРБАНИСТИЧКА МАФИЈА Социолог и професор Архитектонског факултета у Београду Ксенија Петовар у тексту „Актери урбане обнове“ (2008) овако види причу о стварању „урбанистичке мафије“: „Процес транзиције у Србији започет је у условима криминализације државне управе и служби (на националном и локалном нивоу) задужених за издавање урбанистичких и грађевинских дозвола и осталих сагласности потребних за изградњу. Поред тога, успостављене су очигледне спреге политичких номенклатура са новом приватном предузетничком класом, која се у оваквим околностима може означити као парадржавна, јер је у протеклих готово двадесет година уживала нескривену заштиту државне, управљачке структуре, сличну старим државним, друштвеним предузећима“.
А сада присуствујемо отвореној захвалности коју власт исказује према тајкунима кроз најновије законе.
У ствари, Стаматовић већ уочава нешто што ће многи спремно прогласити теоријом завере. Он тврди да су у борби против Општине Чајетина, која већ три деценије покушава да држави врати посед вредан преко 30 милиона евра, фронт формирала тројица државних секретара и надлежно министарство – Министарство за грађевинарство и урбанизам на чијем је челу Велимир Илић. Побочни, али не мање важни помоћници су Јанићије Јеремић Јакша, државни секретар у Министарству за рад, социјална питања и запошљавање (син Слободана Јеремића, народног посланика ПУПС-а и бивши општински јавни правобранилац Чајетине), Владимир Божовић, државни секретар МУП-а, и Милош Јефтовић, државни секретар у Министарству здравља.
Како се разбуктао последњи „златиборски рат“?
Стаматовић је почетком фебруара јавно поставио питање зашто се новим Законом о катастарској легализацији инвеститорима са потерница омогућава да дођу у посед земљишта чија се вредност мери милионима евра. „У срцу Златибора, на спорном земљишту има више власника, а међу њима су и Миломир Јоксимовић, познат као Миша Омега, и Сретен Јоцић, чувен као Јоца Амстердам. Има ту и капитала Дарка Шарића и других људи са потерница… Цео проблем са спорних 11 хектара и језером настао је у предузећу ‚Краљеви конаци‘, које је малверзацијама покушавало да се домогне највреднијих парцела“, прича нам Стаматовић.
Засад, најгоре (по државу) је спречено. На основу дописа Општине Чајетина, у којем су предочене малверзације, Републички геодетски завод одбио је недавно да неке од поменутих бизнисмена укњижи као власнике. „Поседујемо комплетну документацију о томе чије је земљиште. Из ње се јасно види да је ‘Златибор турист’ (који управља ‘Краљевим конацима’) узурпирао парцеле.“
Кључно је да се утврди – ко је правни следбеник некадашње ваздушне бање која је газдовала тим простором. Општина је била оснивач, а фирме које сада желе да газдују биле су суоснивачи, а као такви на себе не могу пренети власништво – сигурни су у Општини Чајетина. Ипак, општина и „Златибор турист“ су се због спорног земљишта судили више пута, али земљиште никада није враћено држави.

ЗАКОН ЗА АНАРХИЈУ Када се Стаматовић у фебруару обратио јавности, актуелни закон је био у процедури, а сада је упркос бројним критикама и усвојен. „Агенција за борбу против корупције је већ имала примедбе на овај закон, јер је њиме предвиђено да инвеститор неког објекта може да дође и до власништва над туђим земљиштем. Наводно поправљен, закон сада прописује плаћање за туђе земљиште, као у случајевима експропријације. То је чист криминал. У местима попут Златибора, нови закон омогућиће сумњивим ‚бизнисменима‘ и криминалцима да дођу до још већег богатства, да опљачкају још више“, упозорава Стаматовић.
Законом је, тако, отворено безброј могућности за злоупотребе, он одговара потребама криминалаца и „перача новца“, а велику штету нанеће локалним заједницама – било је мишљење и опозиционих посланика у парламенту. Председник Општине Чајетина сигуран је да је реч о „најгорем закону у нашој историји, у области урбанизма и грађевине“. „Имали смо хаотично стање, а сада добијамо потпуну анархију. Закон се усваја због притиска ЕУ, која је претходним владама дала новац за процес легализације. Пошто ништа није урађено, сада се брже-боље доноси накарадни закон, као оправдање за прокоцкана средства и поверење“, рекао је „Вечерњим новостима“ Стаматовић. „Чим је постало јасно да ће закон бити усвојен, на Златибору смо имали два случаја нелегалне градње на државном земљишту, без иједне дозволе. Ови ‚инвеститори‘ сада могу да рачунају на помоћ државе.“
Како функционише игра жмурки са општинским властима?
Па, као и у сваком добром филму.
„Инвеститори“ обично купују мале квадратуре, руше их и на њиховом месту зидају велелепне виле. Оно што представља додатно „забашуривање“ јесте чињеница да се поменути објекти и даље воде на старе власнике, који су за ту „услугу“ додатно и богато награђени. Једна од планинских легенди каже како је Сретен Јоцић, чувенији као Јоца Амстердам, на Златибору већ постао прави домаћин. Покуповао је оно највредније. Тврдило се да полиција, али и други државни органи, имају податке да је он стварни власник хотела „Зеленкада“, луксузног апартманског насеља „Краљеви конаци“, ресторана „Рујно“ и „Сердарев конак“… Уз објекте, припало му је и десетине хектара земљишта у екстразони…
„Ти велики ‚инвеститори‘ се не експонирају, не воле јавност“, каже Стаматовић. „Најлакше је новац опрати преко апартмана и некретнина. Цена квадратног метра креће се од 1.200 до 3.500 евра, у зависности од локације. Они, међутим, на све начине гледају да избегну плаћање дажбина“, истиче Стаматовић за „Печат“.
Али, понекад ни „инвеститорима“ није лако. Када се ствари искомпликују, кад се уђе у дил са лукавијим играчима него што су се на први поглед учинили, прича која је обећавала доживотну безбрижност може изненада фатално да се заврши. У једној таквој причи учествовао је и један од јунака златиборске приче Ратко Јеремић, брат оног посланика ПУПС-а. Његов партнер није преживео.
Крајем марта прошле године, наиме, у недовршеној згради стамбеног комплекса који је његова компанија „Колинг“ градила у Улици Незнаног јунака број 23 у Београду, пронађено је тело бизнисмена Милана Зукановића. Зукановић је пуцао себи у главу. Спекулисало се да је могући мотив самоубиства првог човека „Колинга“ то што је запао у велике дугове. Али и то што му је претило хапшење.
Медији су годину дана пре Зукановићевог самоубиства известили да је ужичка полиција поднела преткривичну пријаву против директора предузећа „Златибор туриста“ Ратка Јеремића и власника компаније „Колинг“ Зукановића због сумње да су злоупотребом положаја и фалсификовањем службене исправе стекли противправну имовинску корист од 106,4 милиона динара. Директор „Златибор туриста“, наводило се, осумњичен је да је на незаконит начин уступио сувласницима „Колинга” неизграђено градско грађевинско земљиште у државној својини.
Предузеће „Златибор турист“ поседује 23 луксузна апартмана, укупне површине око 1.000 квадратних метара. Осим Ратка Јеремића, који се противио, како је говорио, „брзоплетој приватизацији“ тог предузећа сматрајући да је цена веома ниска, противила се и чајетинска општина, али због нерешених имовинско-правних односа. Међутим, 2008. године Агенција за приватизацију продала је, за 73 милиона динара, 43 одсто власништва „Златибор туриста“ Зорани Јоксимовић, супрузи Миломира Јоксимовића, познатог као Миша Омега. Највећи појединачни власник и даље је Јоксимовићева, а власници остатка предузећа су друга физичка лица.
Али шта је продато?
Иако је Агенција за приватизацију, на споменутој аукцији 19. септембра 2008, званично продала 43,75 одсто капитала „Златибор туриста“ жени Мише Омеге, та трансакција није уведена у државне књиге, па се на сајту АПР-а та фирма води као „друштво са ограниченом одговорношћу“ у којем је удео друштвеног капитала 99,99 одсто. Минимални износи удела у друштву воде се на физичка лица, али међу њима није име Зоране Јоксимовић. Уместо тога, уписано је седам забележби, од којих прва датира још из јануара 2006, а у њима је евидентирано постојање судског спора између „Златибор туриста“ и групе од око 50 оснивача, којима је Трговински суд у Ужицу потврдио право на упис удела. Остаје нејасно како је Агенција продала уделе ПИО и Акцијског фонда, када они нису у власничкој структури „Златибор туриста“.
Не може постојати корупција у урбанистичким службама, а да није повезана са корупцијом у судству и другим ресорима. „Благовремено корумпирање опозиције омогућило је политичкој номенклатури из деведесетих година не само да задржи остварену материјалну добит, него и да избегне судске процесе и казне за кршење закона, јер је очито имала доказе довољне за пацификовање новоустоличене политичке номенклатуре. Тако је уместо једнопартијске, изграђена вишепартијска држава – са странкама које су организоване као интересне групе и корпоративне организације“, истиче Ксенија Петовар са Архитектонског факултета. „Простор за урбанистичку мафију стваран је деценијама. Заблуда је да је то самовоља појединих општинских службеника. Наиме, створен је систем који функционише, који има економску основаност, у којем се само мењају актери, а систем опстаје. Свака нова власт улеће у тај разрађен систем.“
Примена нелегитимних средстава могућа је у држави у којој је јавни сектор прожет високим обимом корупције и криминализације. Како је то било на Златибору, моћи ћете да читате у следећем броју нашег недељника. Бивши општински јавни правобранилац Јанићије Јакша Јеремић је, уместо општинских, заступао породичне интересе – с једне стране је био он, а са друге његова мајка, па је вансудским поравнањем без накнаде пренео земљиште на њено име. Захваљујући његовом потпису, његова породица тврди да је власник језера постала једноставним одрицањем од тужбеног захтева…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *