Почетна / Култура / Живот и знаци тајне

Живот и знаци тајне

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Поводом доделе награде  „Жичка хрисовуља“  Петру Цветковићу

Жири за доделу „Жичке хрисовуље“ донео је одлуку, на Спасовдан, славу жичког манастира, да „Жичка хрисовуља“ за 2013. припадне Петру Цветковићу, песнику из Београда, „за поезију што спреже незнатне појаве из живота са слојевитим знаковима културе“. Признање, које садржи уникатну златопечатну повељу и икону Преображења, биће уручено добитнику у Жичи, на Дан Преображења Господњег, 19. августа 2013. године. Делу добитника посвећује се зборник радова са скупа који се одржава на манифестацији Жички духовни сабор, Преображење 2013.

Српска поезија је у двадесетом веку, пре свега у његовој другој половини, задобила песнике дугог трајања, ауторе поступне еволуције, који мање певају, а више пишу или још тачније, помно истражују своје изражајне могућности и стрпљивост развијања и очувања посматрачког умећа, до издвајања знаковитих појединости из пренасељене стварности коју може видети, чути, опипати, али и читањем студирати, па онда те садржаје националног и општег памћења културе посвојити као елементе личног искуства. Није сувише написао од половине шездесетих година века који је за нама – што у ово брбљиво и расписано доба може бити залога поверења – нити је пак тежио лаким изливима и спољним ефектима. Објављивао је књиге песама у вишегодишњим размацима, неретко их садржински допуњујући: Позориште (1965), Песме и бајке (1971), Вага (1978), Једнина (1981), Мала светлост (1982), Грчка лоза (1989), Песме (1992), Песме из аутобуса (1997, 2005), Божићне песме (1998), као и три књиге изабраних и нових песама, од којих се последња, под насловом Капија, појавила ове године.
И када опажа јато гусака у зимском лету, и када говори о гашењу креча, и кад призива живе гласове српског средњовековља или збивања из повесница других народа, када региструје призоре са туристичких ходочашћа по местима прошлости или духовних подвига – Цветковићево тежиште је на прецизности необично и вишестрано сачињеног описа, мале приче или нечије исповести, увек искоса захваћене. Мрежа бираних конкретности унетих у причу песме, али и множина отворених, тек наговештених значењских путања – ето једног од одређења уобичајене песничке стратегије Петра Цветковића. Мада, по правилу, никада не творе неку прозирнију, засведену метафоричку схему, свет описаних видљивих реалија почива на разносмерној асоцијативној подлози и дискретном призивању других текстова, као и сазнања разне врсте, и тако усложњавају смисаоно деловање песама. Најбоље песме Петра Цветковића представљају сажете лирске студије, у њих су положена разна подразумевана знања, као и филигрански језички рад. И када читалац, у први мах, до краја не разабира одређујуће значењске аспекте неке песме, ипак разуме да је реч о озбиљном, посвећеном напору именовања и градње смисла, изазовном за продуктивно читалачко раскривање.

[restrictedarea]

Већина српских песника, после Миљковићеве силовите „патетике ума“, одустаје од повишеног тона, смирује се и повлачи у себе. Тако и Цветковић патосу редовно противставља иронију, оруђе песничке позиције са које би требало да хладније главе осмотри и искаже оно што мора да каже. Али иронија овде неутралише површински патос, који је обично и најгласнији, а помаже да базични ступњеви језика дају од себе гласа. Неутрални, утаначени опис испосничког боравишта монаха Гаврила у песми „Ластавичје гнездо“, рецимо, знатнији је лирски духовни искорак него много чије, макар колико искрено, декларативно потврђивање вере: „Човек пожели да с таквим старцем што прозбори, / док се не удаљи сасвим од света, / пред ћелијом коју сагради други монах, / укорењујући је ко црвени глог у стени, / да се од службе држави одмори, / зурећи пут жуте земље и пут високих литица / с гомилом спремљених дашчица / и другом: од прикуцаних крстова, као дете / које их склања од црних облака.“
Цветковић је, сасвим сигурно, делатни приврженик језгровите Лалићеве песничке подуке: „Сачувати неизговорено, као срж.“ Мистично језгро властите стварности, речима уобличене, овај песник обавија непобитним чињеницама селектованим из тврде свакидашњице. Тако је у песми „Грчка лоза“, где изабрани призор говори више од онога што се оку приказује, а описивач пажљиво води тежиште смисла ка сфери изван сваког описа: „Али ево њих код Савине куле, вршљају / око лозе, уз питонску жилу, изувијану / уз јужни зид цркве. Скидају неродни ластар и / намештају онај други према сунцу. / Ко би рекао да ће и ове године родити / поклон из села Јерисоса?“ И шта је, напокон, та лоза око које послују, дискретно ће упутити песник: „Веза између земље и неба, старија од капије и зида, / смирила је сунце и честице воде у кондир / чији род поново засеца.“ Тајну песник проосети, другим речима, у свему што је доступно погледу и чулном апарату. И тајна, жуђена оностраност, осваја тако нов прилив уверљивости, јер је опитована у доживљају и језичком творењу. Из низа малих лирских прича изнова помаља велика спасоносна прича. У томе је, сматрамо, главно исходиште упорне, полувековне песничке аскезе Петра Цветковића.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *