Почетна / Регион / Забавни парк Jасеновац

Забавни парк Jасеновац

Већ сад је јасно да постоји и један прилично хомоген и гласан сегмент хрватског друштва који се новоевропске будућности панично плаши и у последње време испољава видљиву нервозу. Реч је о крајњој шовинистичкој десници и оним деловима Католичке цркве која јој пружа духовну и ину потпору

Иако Хрватска има добре разлоге да као држава буде политички задовољна предстојећим придруживањем Европској унији, сва озбиљна и репрезентативна новија истраживања јавног мњења показују да нису баш сви грађани и сви слојеви друштва подједнако одушевљени тим великим успехом. Много је разлога који чине неспокојним пореске обвезнике и пореске утајиваче, привреднике, раднике, пензионере, туристичке посленике, алкохоличаре, страсне пушаче, домаћице које су навикле да купују сир и врхње код својих „кумица“… Ипак, и код оних који страхују од новонаметнутог реда, од удара на дубоко уврежене навике и од цене која ће за званично европство морати бити плаћена, раширено је и осећање националног поноса и неодређено очекивање да ће неке опипљиве користи од стицања новог статуса ипак бити. Нарочито је пријатно осећање да се улажењем у ЕУ испредњачило испред Србије и да је, како се верује, овим признањем доказано да Хрватска не припада „бизантском Балкану“.

УПЛАШЕНА ДЕСНИЦА Све је то разумљиво, очекивано, па и схватљиво. Ма колико се ово некоме могло учинити парадоксално, схватљива су и, у извесном смислу рационална, чак и очекивања Срба у Хрватској да им неће бити горе него до сада, а да би им можда могло бити и нешто боље. Требало би сачекати и видети, а неће се предуго чекати, шта Хрватској и њеним грађанима стварно доноси улажење у породицу чије се државе чланице сматрају привилегованим, па се стога они који још нису ушли и даље гурају у предсобљу. Већ сад је, међутим, јасно да постоји један прилично хомоген и гласан сегмент хрватског друштва који се новоевропске будућности панично плаши и у последње време испољава видљиву нервозу. Реч је о крајњој шовинистичкој десници и оним деловима Католичке цркве која јој пружа духовну и ину потпору.
Неће, наравно, нико из те препознатљиве дружине отворено устати против Европске уније, па ни Католичка црква. Напротив, настоји се показати да актуално хрватско политичко вођство, дискриминаторским односом према правом хрватству и домољубљу, заслужним за слободу и независност хрватске државе, изневерава управо највише вредности и демократска начела на којима почива ЕУ, а јамачно и (католичко) хришћанство. Успостављена током тзв. Домовинског рата и борбе за државну независност, као и за њено међународно признавање, раних деведесетих година прошлог века, идила између власти и Цркве, поготово после изборног пораза ХДЗ-а, уступила је место све отворенијем сукобљавању интереса. На миси поводом недавне прославе дана заштитнице града Загреба, Мајке Божије од Каменитих врата, почасни гост, надбискуп Келна кардинал Мајснер, уз пљесак окупљених у првостолници (коју су Хрвати донедавно називали катедралом), изразио је велика очекивања Европе од „кршћанске Хрватске“. Рекао је, поред осталог, да „Еуропа од хрватског народа, који је у одважности и стрпљивости тијеком протеклих стољећа очувао своју вјеру и идентитет, очекује да он – као кршћански народ – мјеродавно и тако да га се чује судјелује у великоме дијалогу еуропске обитељи народа“ (цитирано према „Гласу Концила“ од 9. јуна). Е, тај „велики дијалог еуропске обитељи народа“ и јесте ноћна мора оних за које је права „кршћанска Хрватска“ могућа једино као „крижарска“ Хрватска, а таквих је у Католичкој цркви и у хрватском пучанству поприличан број. Довољно је прелистати неколико бројева „Гласа Концила“, па се у то неопозиво уверити.
[restrictedarea]

РУШЕЊЕ „ПОМИРБЕНОГ МОСТА“? Можда Хрватска на коју рачуна кардинал Мајснер и није тако далеко од идеја уредништва главног католичког тједника, јер је овај високи ватикански дужносник био присутан на великом и далекосежном хрватском Националном евхаристијском конгресу (1984) у Марији Бистрици, као и на проглашењу блаженог кардинала Алојзија Степинца (1998), именован је кардиналом кад и покојни Фрањо Кухарић, на чијој је сахрани (2002) такође био папин изасланик. Укратко, ватикански повереник за хрватско „предзиђе кршћанства“. Ако Каптол и може бити спокојан пред Мајснеровим очекивањима, има подоста разлога за сумњу да ће се „велики дијалог еуропске обитељи народа“ баш у свему одвијати у складу с идеолошким засадима „домољубне и бранитељске кршћанске Хрватске“, уз великодушни попуст у којем је миљеница Немачке и Ватикана, па и САД-а, досад уживала. И у најнекритичнијем одбранашком уму у Хрватској подсвесно је склупчана свест о томе да јој се при одлучивању о пријему у ЕУ политички, правно и морално, из више разлога, добрано прогледало кроз прсте. Разумни и одговорни људи хрватске политике знају да ће управо најусрднији ментори и промотори Хрватске у ЕУ сад почети и да јој хладно и систематски заврћу руку, утерујући у ред и препеглавајући и оне валере хрватског националног менталитета који ексцесно одударају од формалних правила „великог дијалога еуропске обитељи народа“. Отуд и зазирање на хрватској клерошовинистичкој десници и оптуживање садашње власти у Загребу као југоносталгичарских „насљедника СУБНОР-а и ‚лакираних‘ титоиста“, како се, на пример, у „Гласу Концила“ изразио др Златко Хасанбеговић из загребачког Института друштвених знаности „Др Иво Пилар“ (о заслугама Иве Пилара најбоље је распитати се код професора Милорада Екмечића). Прозивајући председника Јосиповића због присуства и речи на антифашистичком уранку у Србу, овај дични изданак Павелићевог „цвијећа хрватског народа“ квазинаучно захтева доследност у обрачуну и с успоменом на „највећег сина хрватског народа“ Јосипа Броза Тита и преименовање улица и тргова који још носе његово име. Знаковити су и коментари хашке пресуде „шесторици хрватских родољуба и витезова“ из Херцег Босне, као и „срамне шутње“ званичног Загреба поводом тога, из пера „правника, одвјетника, повјесничара, публициста, дипломата, новинара и политичког аналитичара“ Томислава Јоњића. Смера којим би могло кренути, а изгледа да је већ стидљиво и кренуло, хрватско укључивање у „велики дијалог еуропске обитељи народа“ гнуша се и „еурокро“ дијаспора у свету, па тако извесни Винко Ђотло из Швајцарске констатује да се „револуционарно-идеологијски та нова, заправо стара повратничка власт, усмјерила у рушење те прекрасне Туђманове политичке грађевине, помирбеног моста домовинске и исељене Хрватске (…) Изграђен државничком мудрошћу, и еуропским домољубљем и родољубљем, на хрватској повијесно диобеној провалији, као знак поновног и трајног заједништва те двије Хрватске, највећег сина новије хрватске повијести, прво се нашао на рушилачком удару повратничке комунистичке издајничке власти, владине и предсједникове“. Другим речима, прононсирано усташки задојеној, „за дом спремној“ емиграцији као да је сад нешто теже да се врати и интегрише у домовини, што би могло имати везе и с чланством у ЕУ. То, уосталом, резигнирано закључује и Ђотло: „Засигурно, хрватски улазак у ЕУ неће отворити исељеној Хрватској затворена повратничка врата што их је актуална хрватска власт закључала.“

ЛОГИКА МОНСТРУОЗНА Речитије од свега досад наведеног, међутим, пртљаг с којим би она „кршћанска Хрватска“, чије је гласило „Глас Концила“, желела по сваку цену да се прошверцује у „велики дијалог еуропске обитељи народа“ зорно подастире невероватни фељтон Игора Вукића, новинара „Привредног вјесника“, који, под насловом „Занемарене чињенице о јасеновачком логору“, овај католички тједник објављује, уз прекорну редакцијску напомену да га је „Јутарњи лист“ одбио да штампа, јер није био позитивно оцењен од Славка Голдштајна, „особнога савјетника предсједника Владе РХ Зорана Милановића“. Какав недемократски цензорски атак на слободу мишљења и изражавања! Основна теза Вукићеве, „знанствене“, економистичке анализе званичне усташке документације у вези с логором смрти, „какав ни Немачка није имала“ (Ј. Алмули) и на њој базиране ревизије створене представе о овом „радном логору“, састоји се у томе да је попис жртава који се наводи за поједине године неуверљив с обзиром на разуђене привредне активности и њихове укупне учинке у тим годинама. Тако се, на пример, доводи у питање одрживост поименичног пописа жртава са 55.196 имена само у 1942. години. Логика је једноставна, и монструозна: ако је заиста толико заточеника убијено, ко је онда обавио замашне радове у аутомеханичарској групи задуженој за возни парк од десетак кола, затим у изради делова за разна цивилна и борбена возила и авионе, на одржавању „моторних црпки, на малом и великом глинокопу, на рибњаку, на црпкама за натапање вртова, на генератору електричне централе, на моторима вршалица“ итд, итд. Тече тако безосећајно, педантно набрајање, преко циглане, кожаре, „сликоказа“ (биоскопа) у месту Јасеновац, радионице за израду паркета, пекаре, до сточне фарме и млекаре, с податком, саопштеним с нескривеним ликовањем, да су логорски производи били излагани на Загребачком велесајму!? Ипак, оно што душевно уравнотеженог и нормалног читаоца ставља пред несавладиво искушење тек следи. Наводи се да је логорска управа 1942. године одлучила „организирати казалишне и глазбене секције, за разоноду након рада“, што се документује фотографијама под насловима „Након рада мало забаве“ и „Забавиште у логору Јасеновац“! Оркестар, који је стално „подизан на још бољу разину“, поред химне, на повременим свечаностима изводио је, наводно, „складбе Хендла, Бетовена и Фрање Вилхара“. Толико смо издржали да читамо… Можда ће се у некој сличној „знанственој радњи“ ускоро утврдити и да је у Јастребарском био „дјечији вртић“, где је Божић Бата раздраганој дечици редовно доносио поклоне…
Папа Фрања се на једном од последњих Ангелуса заложио за помирење народа и за то да „наше заједница, цела Црква, увек буду све истинскије породице које живе и доносе Божију топлину“. Посебно је истакао нужност унапређивања екуменског дијалога, јер се целокупно хришћанство налази пред великим заједничким изазовима модерног доба. Нема, засад, разлога да му се не верује. Ако жели да и на Балкану оде даље од охрабрујућих изјава и лепих жеља, ваљало би да му неко преведе по коју страницу из „Гласа Концила“, католичког тједника у којем се велича један други, атеиста Фрањо, онај због кога су многи православни Срби спонтано осетили одбојност према нашем облику имена које је кардинал Бергољо као папа одабрао по узору на једног од највећих и најблагороднијих светитеља Католичке цркве. Упркос лошим искуствима, надајмо се да ће се страховања екстремне хрватске клерошовинистичке деснице од „великог дијалога еуропске обитељи народа“ ипак показати оправдана.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *