Почетна / Свет / Вечна слава заборава

Вечна слава заборава

За  „Печат“  из Будимпеште ВЛАСТИМИР ВУЈИЋ

Како је сиромашна руска пензионерка из Москве Марија Волкова спасила од уништења последње почивалиште 200 совјетских војника у Киштелеку, у мађарској жупанији Чонград

Ово је прича о дугогодишњој неуништивој вољи и упорности којом се 82-годишња Рускиња Марија Волкова изборила да се не затре вечно почивалиште њеног рођеног брата, и 200 његових сабораца који су страдали у обрачуну са остацима фашизма у Мађарској крајем Другог светског рата. Све је почело 1945. године, када је Марија Волкова сазнала да јој је брат погинуо негде на европском фронту. Очајна жена, која је имала још три сестре, тада се зарекла да ће по сваку цену пронаћи гроб свог погинулог брата Мамзурина Сергејевича (22) – и од тога није одустајала. Пуне 33 године она је обилазила разне војне установе у Москви, посећивала генерале Црвене армије, али и Црвени крст – само да би сазнала његову судбину.

ГРОБ ПОРЕД ГРОБЉА Дугогодишње истраживање довело ју је тачно пре три и по деценије, 1978. године, у мали градић на југу Мађарске, Киштелек код Сегедина, у жупанији Чонград. Ту је сазнала да су земни остаци њеног брата (погинулог 20. децембра 1944), заједно са другим његовим саборцима, покопани у колективну гробницу, не на месном гробљу – већ поред њега!? Од тада, ова времешна московска старица у потпуној црнини и са штапом у руци два пута годишње преваљује возом по 2.000 километара, и долази у Киштелек да би се поклонила сенима погинулог брата Мамзурина и 200 његових сабораца.
„Обично долази за Дан победе и уочи Дана мртвих. Дубоко је осећајна и верујућа особа, врло је постојаног карактера и веома упорна. Плени већ на првом кораку! Када данас долази из Русије, пољупцем је поздрављају у хотелу у Киштелеку где одседа“, открила је за „Печат“ њен преводилац Хорватне Етелка Вираг, некадашња професорка руског језика.
Међутим, 2001. године Волкова је била ужаснута када је сазнала да је жупанијска управа у Чонграду (и тада је у Мађарској на власти био актуелни премијер Виктор Орбан) дозволила једном од локалних бизнисмена у Киштелеку, иначе главном финансијеру Орбанове странке у јужној Мађарској, да откупи земљиште заједно са гробљем палих совјетских војника! Револтирана, Марија је започела нову борбу, овога пута с намером да заштити и спасе последње братово почивалиште.

[restrictedarea] Своју одлучност показала је тиме што се директно обратила тадашњем (и садашњем) шефу руске државе. Послала је телеграм Владимиру Путину, са објашњењем да нема новца за пут у Мађарску да заштити гроб свога брата Мамзурина Сергејевича и његових сабораца. Путин јој је одмах одговорио и – послао новац за пут. Финансијски су јој тада помогли и градоначелник Москве, а сада јој, превасходно око путних трошкова, помаже Министарство иностраних послова и амбасада Русије у Будимпешти.

ЦЕНА УСПОМЕНЕ Сами трошкови и цена возне карте, међутим, нису били довољни да спрече уништавање гробља. Локалне власти у Киштелеку су одлучиле да би за обнављање и одржавање војних хумки Совјета Марија Волкова требало да плати ни мање, ни више него – 30.000 евра! Њих ова пензионерка, увек у црнини и с црном марамом на глави, није имала. Али није ни помишљала на предају.
Иако с врло малом пензијом, наставила је лавовски да се бори. Обраћала се установама државе и Руске православне цркве, али нико није био у могућности да јој обезбеди готов новац. Њен парохијски свештеник, отац Леонид, дозволио јој је да у ту сврху сакупља добровољне прилоге и изван храма. Тако је, уз помоћ неколико већих донација, успела да сакупи новац потребан да се обнове сви гробови и изгради једна мања капела.
И бела капела од мермера, висока и широка три и по метра, са бакарном куполом и крстом на крову, украшена православним иконама и канделабрима, 4. децембра 2008. године званично је отворена. Натпис на капели – ВЕЧНА СЛАВА ХЕРОЈИМА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ, КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА И МАЂАРСКЕ – не оцењују сви на исти начин, а поготово се с њим не слажу у овом тренутку двотрећински владајући Фидес Виктора Орбана, и његове присталице не само у чонградској жупанији. „Ово није политика. Совјетска војна команда наредила је једном двадесетогодишњем младићу да са својом јединицом мора да се бори на овом делу фронта против зла званог фашизам. Мој брат Мамзурин Сергејевич чврсто је веровао да долази да би мађарском народу помогао да му буде боље. Зато је и погинуо, да би донео добро“, присећа се у сузама своје породичне трагедије Марија Волкова.
Волкова, која у овом тренутку у Мађарској има и пријатеље који јој указују пуно поштовање и поручују да њен непоколебљиви дух може да буде поука за многе друге људе који су суочени с наизглед непремостивим проблемима – и данас сакупља донације за одржавање гробља зато што трошкови расту. Сматра да њена мисија за очување гробља још није завршена. Јер, требало би знати да је пет милиона совјетских војника изгубило живот у борби с фашистима у Европи, и да њихови посмртни остаци почивају на 22.000 меморијалних гробаља, од којих се већина налази у Пољској и Немачкој. Добар део њих је, међутим, данас запуштен и осуђен на нестајање, чему у великој мери кумују и неке нове идеологије које настоје да минимизирају улогу антифашистичког покрета у новијој историји Европе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *