Почетна / Интервју / Ударничко претварање Србије у беживотно ругло

Ударничко претварање Србије у беживотно ругло

Жељко Стојковић /председник Српског еколошког центра/

„Клизање јаловине у површинском копу ‚Поља Д’ последица је немара, неодговорности и бахатог понашања менаџмента и одговорних у ПДРБ ‚Колубара’, који – заједно са нашим политичарима – делују у савршеној синхронизацији са плановима Светске владе о претварању наше земље у суморну пустињу“

Један од изванредних примера орвелијанске употребе медија јесу пракса и развојни пројекти ПДРБ „Колубара“ који свој незаустављиви поход на огроман простор плодне земље, људске домове, српску традицију, природу, па дакле и сам живот, спроводе у знаку медијске презентације као успешног остварења „српског супербренда“. Бесомучна, неконтролисана експлоатација угља у Србији, добија ових дана свој нови медијски замах ове врсте, па се тако клизиште које се покренуло изнад села Јунковац, на северном крилу површинског копа, у медијима назива ни мање, ни више него благодатним за мештане. Ради се о клизању у површинском копу „Поља Д“, на којем су последњих 20 година одлагани глина, песак и друге отпадне масе мимо свих пројектних планова и пројектне документације.
О покретању клизишта у површинском копу „Поља Д“ и апсолутној еколошкој и друштвеној неодговорности руководилаца „Колубаре“ и политичара који делују у савршеној синхронизацији са плановима Светске владе о претварању Србије у беживотно ругло и пустињу, разговарамо са Жељком Стојковићем, еколошким активистом, председником Српског центра екологије и највећим борцем за разобличавање свеопштег бешчашћа које континуирано уништава на хиљаде и хиљаде хектара плодне шумадијске земље, раскопава гробља, сече столетна стабла,  на хектаре шума, орахових стабала, њива и кућа, претварајући рајску башту у стравичан призор према којем пустиње делују као пешчане оазе.

Клизиште у површинском копу „Поља Д“ које се недавно покренуло, угрозивши егзистенцију мештана села Јунковац, у медијима је представљено као последица деловања киша, неконтролисаног прилива површинских и подземних вода?
Клизиште се јавило на спољашњем одлагалишту површинског копа „Поље Б“, које се мимо пројектне документације и без пројектних планова закопавало у зони другог површинског копа „Поље Д“, у чијем подножју се налази село Јунковац. Од 27. маја почело је да клиза неколико милиона кубних метара земље према домаћинствима, проузроковавши геомеханичку нестабилоност тла. Одлагалиште откопане земље – јаловине, супротно свим техничким прописима и технологији рударских радова подигнуто је на висинску коту од 200 метара у односу на почетну позицију на почетку депоновања, угрозивши тиме део насеља Јунковац који је најближи одлагалишту. Да зло буде веће, угрожен је и сам површински коп „Поље Д“, с обзиром на то да клизају и делови технолошких система површинске експлоатације (трачни транспортери, трафо станице).
Ово је све резултат вишегодишњег немара, неодговорног и бахатог понашања менаџмента и одговорних техничких лица ПДРБ „Колубара“, који технологију експлоатације угља своде на методе самовоље и импровизације, супротно законима о рударству и заштити животне средине, док за то време у медијима себе представљају као друштвено одговорне и успешне, а у ствари се ради о класичном примеру кршења људских, имовинских, социјалних и права на здраву животну средину.
[restrictedarea]
Ви сте као председник Еколошког покрета „Српски центар екологије“ одмах отишли на лице места. Са чиме сте се суочили на терену?

Размере катастрофе су неописиве. Куће су оштећене и небезбедне за живот. Ради се убрзана евакуација становништва. Све ово је веома изненадно и болно, с обзиром на то да је реч о присилном расељавању. Људи су затечени, очајни и изгубљени, и не предочава им се јасан и свеобухватан план за решење настале ситуације. Све ово је последица недостатка дугорочног планирања и решавања проблема стихијски, када се већ десе, а не онако како правила струке налажу.

Шта је Српски центар екологије предузео у овој тешкој ситуацији?

Пошто се ради о акцидентној ситуацији, одмах смо се обратили Републичкој рударској инспекцији са захтевом да изврши хитан инспекцијски надзор ПДРБ „Колубара“ и у складу са законом и својим овлашћењима изрекне мере санкција и санације у циљу заштите угроженог становништва и самог површинског копа „Поље Д“.
После поступања инспекције, Српски центар екологије ће предузети неопходне активности, како би напокон они који су одговорни за овакве и сличне ситуације били идентификовани и онемогућени да својом нестручношћу и неодговорним понашањем и убудуће угрожавају општу друштвену безбедност, јер више је него очигледно да се овде не ради ни о каквој елементарној непогоди, како се читава ствар медијски представља, већ се ради о још једном у низу недопустивих пропуста и људском фактору.

Енергетски пројекти који се реализују у оквиру ПДРБ „Колубара“ и ЕПС-а кредитирани су од стране међународних финансијских институција, између осталих и „Европске банке за обнову и развој“. Шта се заправо финансира у пројекту под називом „Унапређење животне средине  у колубарском угљеном басену“ медијски промовисаном као изузетан пробој „српског супербренда“?

Назив тренутно актуелног пројекта „Унапређење животне средине  у колубарском угљеном басену“, представља класичну обману јавности: Средства која се траже у оквиру овог аранжмана намењена су за куповину рударске механизације потребне за хиперпродукцију угља, чиме  се заправо ослобађају огромне количине угљен диоксида и производе дугорочни кумулативни негативни утицаји. Савршено је јасно да је наслов пројекта само маска за прикривање многих неправилности како у самој фирми, тако и у области енергетике.

Шта подразумевате под хиперпродукцијом угља?

Узимајући у обзир да је „Колубара“ у време СФРЈ, у доба највеће индустријске експанзије, откопавала око 25 милиона тона угља, што је било сасвим довољно за производњу задовољавајуће количине електричне енергије, као и да су у Србији остали највећи и најважнији производни ресурси (ТЕ „Никола Тесла“ у Обреновцу и највећи хидрогеолошки потенцијал на Балкану – „Ђердап“), при чему је наша индустрија у међувремену десеткована, поставља се питање из којег разлога се производни планови подижу на 36 милиона тона годишње, ако је у време знатно веће потрошње, за време веће државе и мања производња била довољна. Јануара текуће године, на пример, захваљујући повољним метеоролошким условима, по речима генералног директора „Колубаре“, господина Милорада Грчића, „остварена је рекордна производња од када постоји ‚Колубара‘, и то од преко три милиона тона ископаног угља“. Пошто је тог месеца због благе зиме потрошња електричне енергије била знатно мања него иначе, а  хидрогеолошка ситуација  била веома повољна, намеће се закључак да форсирање оволике производње није било у служби реалних потреба, већ у функцији необуздане експлоатације стратешки важног ресурса.

Огроман простор једног од најлепших делова Србије се ископавањем угља претвара у џиновске кратере у којима више нема живота. Невероватно је да се под „Пројектом унапређења животне средине“, према плану који су направили ЕПС и „Колубара“ за који се тражи кредит од EBRD и немачке „Развојне KfW банке“, подразумева заправо куповина опреме којом ће се ефикасност експлоатације повећати и тиме уништити нове хиљаде хектара плодних шумадијских ораница.

Реч је болесној орвелијанској замени теза пошто се нигде у свету под појмом „унапређења животне средине“ не подразумева њено ефикасније уништавање. Свуда, где год се копа угаљ као енергент, заступљене су три технолошке фазе: 1. припремна, која подразумева експропријацију непокретности; 2. оперативна, која подразумева експлоатацију и 3. завршна, која подразумева рекултивацију земљишта. Код нас је рекултивација рађена само у траговима, а често се због непостојања или непоштовања планске документације дешава да се затрпавају рекултивисане површине или да се секу шуме које су на рекултивисаним површинама посађене. Однедавно имамо примере да се тако рећи не ради ни експропријација, односно  да се не поштује динамика предвиђеног пресељења становништва, тако да у Вреоцима имамо ситуацију изградње енергетских далековода буквално изнад глава људи. С друге стране, у оквиру пословне политике EBRD банке постоји десет веома јасних и прецизних услова за реализацију кредита који се од стране ПДРБ „Колубара“ не поштују. Под овим подразумевамо кршење људских, имовинских и еколошких права становништва обухваћеног невољним расељавањем ради ширења површинских копова. О уништењу духовног и културног наслеђа староседелачког становништва излишно је и говорити у ситуацији када је највеће и најстарије православно гробље у долини шумадијске Колубаре прекопано на силу уз помоћ полиције, у великом броју случајева мимо воље и сагласности породица потомака.
С обзиром на то да се локације за изградњу нових насеља ради очувања идентитета и континуитета у постојању, не изграђују, становништво обухваћено расељавањем принуђено је да остане без завичаја што је супротно међународним стандардима и пракси.
За насиље над правом и произвољно тумачење права од стране правне службе ПД РБ „Колубара“, не постоје речи којима се таква самовоља може описати. Најновији пример за то је покушај ускраћивања надокнаде за инфраструктурно опремање плаца на новом месту становања породицама које се пресељавају, а што је иначе јасна обавеза на коју планска документација обавезује „Колубару“ као корисника експропријације.

Који простор је предвиђен за тотално уништење како би експлоатацијом угља у Србији интересне групе и појединци континуирано задовољавали своје незајажљиве апетите за профитом?

Сем Вреоца (највећег и најстаријег насеља у Општини Лазаревац о којем први писани трагови датирају из 1528. године и које са црквом брвнаром старом неколико векова представља посебан споменик српске традиције и духовности) који обухватају око 1.800 хектара површине, предвиђено је да се површински копови шире на простор насеља Радљево које је највеће и најстарије насеље у долини Тамнаве и Општину Уб. Ради се о површини од 3.000 хектара земљишта на којем егзистира преко 900 домаћинстава . О односу менаџмента „Колубаре“ и актуелног директора, господина Милорада Грчића према локалном становништву најбоље говори чињеница  да на састанак који је 22. маја, у вези са отварањем новог површинског копа, одржан на Убу, представници месних заједница Радљева и Каленића, нису уопште ни позвани.

Oбишли сте многе земље ЕУ у којима се експлоатише угаљ. Да ли сте се било где суочили са оваквом праксом?

Искуства из технолошки развијенијих друштава као што су Немачка и Пољска говоре не само о томе да је овакав немар према човеку и животном окружењу у савременом свету, када говоримо о негативним аспектима производње и прераде угља, не само невиђен, већ и незамислив, јер се свуда, за разлику од наше праксе стриктно поштују закони, пројектна документација и прописане техничко-технолошке норме. Довољно је рећи да на површинским коповима у Немачкој постоје техничка решења која у највећој могућој мери своде негативне последице на најмањи могући ниво. Свуда се поштује законска обавеза рекултивисања девастираног тла, јер је то део целокупног процеса. Када се ово питање постави код нас добијају се небулозни одговори да за то нема новца, да је крива светска финансијска криза, док грађани са правом постављају питање: „Како је то могуће поред толике хиперпродукције и производње угља и струје?“
За нове инвестиционе циклусе узимају се кредити које ће генерације враћати. Шта је са новцем од прихода заснованог на експлоатацији? Често се помиње ниска цена електричне енергије по киловат часу као изговор за даље задуживање. Наш одговор на то је да је и просечна плата радника „Колубаре“ и „Електропривреде Србије“ за толико процентуално нижа у односу на колеге из европских земаља који раде исте послове у оквиру делатности. При томе, рударски басен „Колубара“ се проглашава за „српски супер бренд“, што на најбољи начин представља парадигму пропасти Србије.

О проблемима становника колубарског угљеног басена, као и потпуном уништењу подручја предвиђеног за проширење површинских копова, направљено је неколико страних документарних филмова. Како је дошло до интересовања страних документариста за ову проблематику ?

Ако узмемо у обзир чињеницу да се узимање кредита и задуживање представљају као највећа достигнућа, а да при томе грађани Вреоца већ више од две деценије, због исушивања бунара проузрукованог близином површинског копа, буквално немају воде за пиће, уз све остале негативне последице као што су густина индустријског саобраћаја, огромно аеро загађење, бука, прашина, вибрације, живот у константном стресу услед неизвесности око пресељења, било је природно да се за овакве проблеме, јединствене у Европи, заинтересује међународна јавност. У претходној години снимљена су три филма: у америчкој, пољској и британској продукцији, тако да ћемо ускоро организовати Фестивал документарног еколошког филма у Лазаревцу који ће у целини бити посвећен изношењу истине која се вешто скрива и прећуткује од српске јавности. Осим филмских продуцената, важност ове теме одлично су разумели и водећи светски листови, попут бриселског „Обсервера“, лондонског „Гардијана“ и немачког „Шпигла“ који су ова дешавања пренели аутентично.

__________________________________________________________________________________

„НЕМАЈУ РАЗЛОГА ЗА БРИГУ“

У медијима нема ни говора о непрофесионалном и безобзирном понашању одговорних у ПДРБ „Колубара“, већ се тврди да је „део старог одлагалишта почео да клиза, највероватније услед киша, неконтролисаног прилива површинских и подземних вода“. По писању штампе, мештани, очајни због расељавања „немају разлога за бригу… и више ће им се исплатити да их уклонимо“ – (веровали или не ово је цитат неименованог извора из ПДРБ „Колубара“, „Новости“, 31. мај 2013). Клизиште у површинском копу „Поља Д“ само је мали део трагедије са којом се Србија суочава и у контексту енергетске политике која се одвија у бермудском троуглу: профит-корпорације-моћ, у којем читава Србија непрекидно клизи и тоне, претварајући се од најплодније земље и океана зеленила у најружнију пустињу…
__________________________________________________________________________________

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *