Тест из „еуросрпског“ језика

Пише Владимир Димитријевић

Да ли и тражени одговори на тесту из Српског језика и књижевности шаљу поруку ученицима да национална књижевност нема вредност јер није неопходно њено познавање.

И ове, 2013. године, упркос свим очевидностима, министар просвете неће поднети оставку, иако су тестови за математику „проваљени“, а испит из овог предмета „прецртан“. И тестови за језик и књижевност су се, кажу, могли купити на улицама. Министар Обрадовић је, као Бата Стојковић у „Ко то тамо пева“, неуништив, и остаје ту где јесте, да се и даље не би мешао у свој посао, којим, из позадине, руководи сорошевска „невидљива рука“. Овај текст није о продаји тестова на улицама (то је само симптом!), него о урушавању система.
Јасно је да Српски језик и књижевност није обичан школски предмет, него једна од кључних области образовног система, битна за идентитет древног европског народа какав су Срби. Оно што се кроз овај предмет учи, и знање које се на завршним тестовима проверава, мора бити усмерено не само на стицање било какве обавештености, већ и на изградњу темељних оријентира културне самосвести (већ много пута је речено да наши основци најмање од свих својих вршњака у Европској унији уче матерњи језик. Случајно?)

ЗА МАЛЕ „ЕУРОСРБЕ“ Ове године, пред нашим основцима на тесту из матерњег језика нашла су се питања на која је требало одговорити на основу текстова о древној индијској војсци, о делфинима који нису  рибе, него сисари из рода малих китова, о Мона Лизи и њеном идентитету, о медицини у древном Котору (са нагласком на куги).  Оно мало примера из домаће књижевности уопште се није тицало њених садржинских, него само формалних одлика. Уместо српске војске и њених хероја добили смо текст о војсци старе Индије; уместо „примитивног“ Његоша постмодерног Ека. Магистар филолошких наука Оливера Крупеж, председница подружнице Друштва за српски језик и књижевност за Моравички округ за читаоце „Печата“ дала је краћу стручну анализу овогодишњег теста из перспективе плана и програма свог предмета:

[restrictedarea] „Наведени текстови и тражени одговори јасно шаљу поруку ученицима да национална књижевност нема вредност, јер није неопходно њено познавање. Национална књижевност ‚нема капацитета‘ да се из ње издвајају коментари, аргументи, приповедачи, битно и небитно, стилска изражајна средства. Ученици нису награђени за своје познавање дела и аутора из школске лектире што је потврда да Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања и Министарство просвете које одобрава овакве збирке и тестове систематски одвикавају ученике од читања и познавања српске књижевне баштине. Разумевање текста често је подложно субјективној процени. То је недопустиво за тест овог ранга.Такође, и даље је на снази напомена да се признају одговори писани латиницом. Чему толика питања из правописа када се крши основно правило да се ћирилични образац попуњава ћирилицом, тј. да се користи службено писмо Републике Србије! Како може да се бодује знање ученика који не познаје службено писмо у толикој мери да њиме попуни завршни тест? Не би требало потезати питање права националних мањина јер ти ученици полажу тест на свом језику.“
Побуна Оливере Крупеж против латинице на тесту ускоро ће бити депласирана. За то се побринуо министар просвете лично, предлажући нови закон.

рат ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ У време аустро-немачке окупације (1915-1918) окупатори су забранили употребу ћирилице, и латиница је била званично писмо. Деца су све предмете, осим православне веронауке, учила латиницом. Тек је ослобођење 1918. ћирилицу вратило Србима; али, несрећно југословенство, наставило је да „беневолентно“ намеће латиницу.
Онда је проглашена усташка НДХ, чија је Законска одредба о забрани ћирилице била кратка; члан 1 је гласио: „На подручју НДХ забрањује се употреба ћирилице.“ Свети Петар Дабробосански, српски митрополит у Сарајеву, убијен је, између осталог, и зато што је одбио да црквену документацију води латиницом. Ћирилица је сметала и у Брозово време због „великосрпства“.    Ратови с краја прошлог века били су, између осталог, ратови против ћирилице.  Хрвати су, у „лијепој њиховој“, уништили на десетине хиљада ћириличних књига у својим јавним библиотекама, што су учинили и Шиптари 1999. године. Савремена црногорска власт пљунула је на ћирилицу и увела латиницу са три „црногорска“ знака.

СТАРО БЕЗАКОЊЕ Члановима 86 и 89 предложеног Закона о основном образовању  омогућава се да се школска евиденција, па и издавање исправа, могу, поред ћириличког, водити и на латиничком писму (Устав Србије прописује да је „у Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“). У саопштењу Српског удружења „Ћирилица“ истакнуто је да „од настанка српске државности и писмености, није у српској просвети издавано сведочанство другачије, него на ћирилици. Другачије је било могуће само кад је Србија била окупирана (…) Да ли  деловањем и предложеним законом актуелни министар хоће да нам потврди да се и данас наша отаџбина налази под својеврсном суптилном, пре свега духовном окупацијом?

[/restrictedarea]