Страст и елан неокрзнути кризом

Пише Рашко В. Јовановић

На овој успелој театарској смотри виђена тематска, стилска и жанровска разноврсност

Овогодишњи, 55. фестивал аматерских позоришних трупа, приређен у организацији Савеза аматера Србије и Културно-просветне заједнице општине Кула јасно је потврдио својим програмом да наши позоришни аматери желе да и на сцени буду у свом или себи блиском времену, што се може само подржати. Дабоме, тематска, стилска и жанровска разноврсност фестивалског програма свакако је допринела да позоришна дворана Културнога центра у Кули буде сваке вечери попуњена до последњега места, што говори не само о великој традицији позоришног аматеризма у тој средини, него и о поприличној заинтересованости младих гледалаца за готово све приказане представе.

ОДУШЕВЉЕЊЕ НА СТАРТУ Већ прву фестивалску представу гледаоци су прихватили са одушевљењем – мјузикл „Неки то воле вруће“ Питера Стоуна у извођењу студија „Бис“ из Београда и режији Зорана Ракића пропраћен је великим аплаузом, као и позитивним оценама већине учесника у разговору после представе. Најпре се мора констатовати да је редитељ Ракић спретно адаптирао дело прилагодивши га могућностима извођача аматера, изоставивши солистичке певачке нумере. Иако смо таквим поступком лишени читаве једне компоненте овог дела, које наши гледаоци познају не само по представи Позоришта на Теразијама, већ и по истоименом филму, београдски аматери потрудили су се да одлично увежбаним плесним сценама то надокнаде, баш као и сјајном интерпретацијом појединих улога. Заиста, ова духовита сценска прича о џез-музици, потрази за срећом у љубави, прерушавању двојице музичара у жене, гангстерским обрачунима и другим махинацијама била је добар повод редитељу и адаптатору текста Зорану Ракићу да поведе и разигра младе аматере Студија „Бис“, како глумце – тумаче ликова у оквиру занимљиве драмске конструкције, тако и глумачко-плесни ансамбл састављен искључиво од младих девојака и – резултат није изостао. Била је то блистава представа која нас је запахнула младалачком свежином и неслућеним ентузијазмом присутним у свим ситуацијама и епизодама. Но, свакако остају у сећању четири сјајно реализоване улоге што су их бриљантно остварили Лидија Савић (Пуслица), Петар Кораћ (Џери-Дафна), Немања Мједењак (Џо-Џозефина) и Ђорђе Накић (Бизгов). Представа која се издигла до једног разиграног спектакла на најлепши начин обележила је почетак овогодишњега фестивалскога програма у Кули.
Друге вечери наступило је Позориште Словачког културно-уметничког друштва „Херој Јанко Чмелик“ које је приказало невербалан спектакл „Вавилон“. Реч је о ауторском пројекту Мирослава Кожика за који је музику компоновао Мирослав Бако. Као што је из Библије познато, у Вавилону су Нојеви синови хтели да саграде велику кулу да би досегли небо. Бог је њихове бесмислене напоре спречио пометеношћу језика. Ту историјску епизоду у којој је Мардок вавилонски Бог и представља оличење узвишености, заправо синоним људске тежње за достизање божанске висине потрудили су се да прикажу аутори ове представе, иначе не увек јасне симболике, коју су извели аматери из Старе Пазове у режији аутора. Ансамбл од девет извођача глумаца плесача одиграо је ову представу у костимима Иване Бако, који се нису много разликовали од уобичајене балетске радне одеће. Сви глумци плесачи испољили су завидан играчко-технички ниво и лепу уиграност. Зденко Кожик (Мардук), Мирослав Кожик (Време) и Милан Мутић (Механизам) већ самим својим појавама, али и укупним сценским деловањем били су довољно експресивни.
Према познатом делу „Стилске вежбе“ Рејмона Кеноа чланови Сцене „Маска“ Културнога центра у Шапцу извели су представу „Импровизације варијација“, коју је режирао Иван Томашевић. Он је и аутор сценографије и избора музике. Сви глумци – извођачи ове представе испољили су аутентичан младалачки елан и непосредност у појавама и дејствовању на позорници, као и одличан сценски говор. Редитељ Томашевић демонстрирао је инвентивност, заправо сјајно домишљање у творби сценских варијација и импровизација на безмерно духовитом тексту Рејмона Кеноа, чије дело умногоме одражава поглед на стање у друштву и култури, па и у обичном животу, што га чини и данас актуелним. Сви учесници представе то су осетили и наступили су веома ангажовано и са пажњом су оживљавали и по више личности. Посебно се истакао Душан Симић као Математичар, Дедица, Лала и Италијан, испољивши велики смисао да пажљиво одабраним појединостима средстава спољне глуме (мимика, позе тела и укупно понашање при појављивању на сцени итд.) оживи карактеристичне фигуре, односно личности.
Аматерско позориште „Ђорђе Дамјанов Ђекша“ из Јаше Томића приказало је драму Маје Пелевић „Деца у формалину“. У принципу може се само поздравити репертоарски избор овог комада, јер увек је добро кад млади аматерски састави играју дела домаћих младих писаца. У овом, као и у другим својим комадима, Маја Пелевић обрађује веома актуелну проблематику из живота омладине. Редитељ Богдан Јанковић, са екипом глумаца, понекад недовољно јасно рашчлањавао је односе међу главним актерима. Од глумаца истакли су се Дејана Ђукић (Миа) и Вук Радошевић (Икар).

[restrictedarea]


И БЕЗ ПРЕВОДА ДОБРА КОМУНИКАЦИЈА У драми „Кучка“ савремене бугарске списатељице Теодоре Димов приказује се сукоб кћерке и мајке. Наиме, мајка се ненадано појављује у животу Александре, младе жене, која води удобан живот, будући да је у браку са једним богаташем и да при томе има и ванбрачну везу са младићем за кога ће се испоставити да је њен брат – близанац! Ово дело приказали су у режији Слободана Алексића чланови Позоришта „Христо Ботев“ Центра за културу у Димитровграду. Теодора Димов своје сценско дело вешто је написала, применивши принципе фрагментарне драматургије. Редитељ Алексић је доследно реалистички режирао представу, успевши да прецизно води линије заплета, али и да при том протагонистима омогући јасне сценске исказе. Од глумица посебно се истакла Бојана Лазаров – како лепом појавом и култивисаним кретњама, тако и мимиком и сценским говором. Представи су се истакли Соња Виденов (Мајка Веса) и Борис Лазаров (Иван). Упркос језичкој баријери и непостојању дисплеја са преводом, представа је остварила добру комуникацију са публиком.
Драму „Кућа на граници“ Славомира Мрожека извели су глумци Центра за културу „Масука“ из Велике Плане, у режији Дејана Цицмиловића. Познато је да овај знаменити пољски писац као драматичар у својим сценским делима обично прожетим гротеском и апсурдом, подразумева пародичан и симболистички приказ појединих ликова. То је присутно и у његовом комаду „Кућа на граници“, иначе актуелном данас на подручју западнога Балкана што је осетио редитељ Дејан Цицмиловић и са планањским аматерима остварио веома успелу пародичну представу, која је у пуној мери освојила пажњу публике. Глумци су успели не само да сугестивно представе Мрожекове ликове, него и да избегну сваку једностраност у њиховом приказу, што би их сводило само на комику, односно комичну гротеску. У таквом поступку нарочито су се истакли Владимир Станић (Ја), Јелена Стојадиновић (Жена), Златко Илић (Таст), Живослава Бајић (Ташта-Пали анђео), а не мање значајне су и епизоде Славише Марјановића (Дипломата 1) и Живорада Тодоровића (Шверцер). Представа која је пробудила многе асоцијације на појаве и дешавања наше данашњице.
„Чудо у Шаргану“ Љубомира Симовића гледали смо у извођењу Аматерског позоришта Центра за културу из Ковина, у режији Јована Грујића. Реч је о потресној драми о Србији између ратова. Редитељ је са правом обазриво приступио раду при припреми овог текста и успео да изрежира једну прилично уједначену представу са јасним акцентом на поетским елементима драме без напуштања скоро натуралистичких детаља у приказу међу односима главних актера. Из глумачкога ансамбла издвајали су се ангажованим креацијама Милица Ђерић (Цмиља), Јадранка Булатовић (Иконија), Илија Марковић (Анђелко) и Дејан Младеновић (Вилотијевић).
Такмичарски програм закључило је извођење сатиричнога кабареа Бране Црнчевића „Кафаница, судница, лудница“, у режији Мирослава Ћише Трифуновића. Невоља ове представе је у томе што оно што је било сатирично пре неких четрдесетак година, данас тешко може тако изгледати. Зато је овај сатирични кабаре био више мјузикл него прави кабаре, иако је редитељ, коришћењем великога екрана хтео да буде модеран. Из глумачког ансамбла истицали су се Бранко Антонић (Мото), Горанка Калембер Лучић (Љиља), Маријана Ђурић (Тања) и Љубивоје Бубе Марковић (Ото).
Последње фестивалске вечери, у част награђених, чланови Културне сцене „Мале ствари“ и Градског позоришта из Требиња извели су „Лаки комад“ Небојше Ромчевића у адаптацији и режији Жељка Милошевића, који је са успехом наступио и у једној од главних улога. Тако је овим ведрим сценским галиматијасом окончан Фестивал аматерских позоришта у Кули, који је недвосмислено доказао да аматери и у условима економске кризе успешно истрајавају на позоришној сцени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *