Србија као НАТО колонија

Пише Владимир Умељић

Документовано је још пре 13, односно 15 година: Запад не жели Србију као равноправну чланицу своје евроатлантске заједнице.

Зашто владајући политичари и бројне политичке странке Србије крију истину од народа? Та истина је једноставна: Запад не жели Србију у ЕУ, осим као резерват или колонију.
САД и ЕУ неуморно понављају – да, ви сте добродошли, врата су вам сад широм отворена… На располагању нам, међутим, стоје два непобитна документа, која су званично ауторизована од стране највиших представника „Нове НАТО доктрине“, то јест „Новог светског поретка“, а која недвосмисленим језиком говоре да то једноставно не одговара истини. Ни САД, ни ЕУ не желе чак ни овако обогаљену Србију, без Косова и Метохије, у оквиру европских/евроатлантских интеграција!
Да ли се може веровати да владајући политичари у Србији, као и бројне српске политичке странке (а пре свега оне које се називају „проевропским“) не познају те документе или пак неће да их познају? Зашто се то крије од народа?

ЕУ-НАТО У Берлину, у седишту председника Немачке је 3. и 4. јула 1998. одржан „International Bertelsmann Forum“, којем су присуствовали сви мајстори, калфе, шегрти, кандидати (као и две потенцијалне жртве – једини српски представници) „Новог светског поретка“: председници и министри НАТО држава и НАТО кандидата, председници и министри ЕУ држава и ЕУ кандидата, лобисти из САД-а (Холбрук, Кисинџер), представници Русије, Пољске, Швајцарске, Румуније, Израела, Чешке, Турске, Словеније, Бугарске.
Основу ове конференције представљао је немачки стратешки концепт „Европа пред доусавршавањем“, један програматски манифест „Светске силе Европе“, чији је аутор Центар за примењену политику (Радна група: „Европа“) Универзитета у Минхену (Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München).
Оно што је за Србе у том папиру релевантно је следеће:
У уводној поставци се јасно наводи: „Две посебне цивилизацијске целине се непосредно граниче са Европом (…) од бивше Југославије (…) преко Русије, Белорусије и Украјине (…) до централне Азије с једне и (…) исламско-арапски свет с друге стране…“

[restrictedarea] Има ли некога, ко у овоме не препознаје геополитичке обрисе хришћанског православља, које се искључује из Европе?
„Неопходна је једна нова конференција на нивоу влада, која ће модернизовати Европу у смислу нове прерасподеле компетенција, у односу на институције и процес одлучивања.“
Има ли некога, ко у овоме не види растућу антидемократску узурпацију вођства ЕУ од стране великих сила, дошлу до изражаја и при недавном признавању арбанашке псеудодржаве Косово?
„Активна политика директног суседства (…) несумњиви доказ способности (Европе) да руководи и успоставља ред у свом непосредном суседству (…) глобално заступање својих интереса (…) улога фактора реда (…) идеја светског поретка (…) Европа се налази на прагу статуса светске силе (…) уколико су Европљани спремни да дозволе активност у смислу светске силе, у својим редовима и у своје име…“
Има ли некога, ко у овоме не види повампирење старе и познате империјалне политике, која убрзано ступа на место једне демократске заједнице равноправних нација?
„Српско питање“ је, наравно, било на дневном реду: „Савезна Република Југославија је далеко удаљена чак и од помисли уласка у Европу. Конфликт на Косову (…) Најважнији изазов за способност Европљана да делују у превентивном смислу ће у следећим годинама бити нестабилна ситуација у данашњој Савезној Републици Југославији… Проблем Косова…“
Потом следи једна врло значајна теза, један невероватно опасан преседан у начину јавног размишљања у историји европских демократија, а односи се на Србију: „ВЕЛИКА ЕВРОПСКА ЗАЈЕДНИЦА МОРА БИТИ СПРЕМНА ДА СЕ СУОЧИ СА СЦЕНАРИЈОМ ЈЕДНЕ ЕНКЛАВЕ УНУТАР ПРОШИРЕНЕ ЕУ…“
Има ли некога ко не види да се Србима већ тада додељивала улога изолованих парија „Светске силе Европе“?
Једини српски представници на овом скупу, Преосвећени Артемије рашко-призренски и косовско-метохијски, као и представник Светског сабора Срба, аутор овог текста, уместо већ одавно планираног и предстојећег НАТО напада на остатак српских земаља предлагали су једну „Интернационалну конференцију о правима Срба у Хрватској и Арбанаса у Србији“. Упркос подршци Виктора Черномирдина, Фелипеа Гонзалеса, Хенрија Кисинџера… предлог је скинут с дневног реда када је тадашњи немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел хитро преузео реч и свој говор почео речима: „Срби су највећи губитници догађаја и они ће и даље губити…“

САД-НАТО Однос „светског полицајца“, САД, према Србима може свако да схвати (а српски владајући политичари и све политичке партије то и морају) из извештаја који је немачки парламентарац Хришћанско-демократске уније Вили Вимер, 2. маја 2000. упутио тадашњем шефу немачке Владе Герхарду Шредеру:
„Веома цењени господине канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем конференцији, коју су заједнички организовали америчко Министарство иностраних дела и American Enterprise Institut (Спољнополитички институт Републиканске странке).
Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.
Конференцији су присуствовали веома високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:

1. Организатори конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су изјавили да се Савезна Република Југославија налази ван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу знатно је погоднији амерички правни поредак за примену и у Европи.
4. Рат против Савезне Републике Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије да би, de facto, превазишли препреку и дилему која је настала после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе у априлу 1999. године, односно настојање Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД-а) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске требало би да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петерсбурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу праву народа на самоопредељење требало би дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа у укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, требало би га уклонити.
Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

С пријатељским
поздравима,

Вили Вимер, члан немачког парламента, потпредседник парламентарне ОЕБС-групе“

Има ли некога, ко не види да је НАТО империја, у међувремену, сложна око питања српских „интеграција“ – обогаљена и ослабљена Србија је у овом тренутку добродошла само као колонија или као резерват?
Владајућим политичарима и политичким странкама у Србији постављају се следећа питања:
Зашто се ове чињенице не обзнањују народу?
Зашто не схватате и зашто не обзнањујуте свом народу да ће нас ЕУ тек тада заиста прихватити и тражити, када буде почела да нас (поново) поштује, а то ће бити тек онда, када останемо чврсто и принципијелно на бранику права и демократије, правде и истине, те сходно томе бранимо и територијални интегритет државе; када изградимо развијене економске и политичке везе са нама наклоњеним државама и нацијама, и оснажимо сопствену нацију и државу; када престанемо да клецамо пред увек новим уценам?
Зар заиста мислите да сте на правом путу, ка ЕУ-САД-НАТО, чији је својевремени први човек, тадашњи председник САД-а Бил Клинтон, изјавио не само да су „Срби криви за Први светски рат, већ и да се без Срба никада не би био догодио ни холокауст“?
Или сте, штавише, спремни да подржите, то јест да спроведете у дело и овај најновији, буквално орвеловски немачки захтев, да Срби коначно „морају да промене своју свест“? Јер и то ће вам бити услов за ваш „безалтернативни ЕУ пут“.

[/restrictedarea]