Почетна / Култура / Скица за роман о дису

Скица за роман о дису

Како је песник Владислав Петковић, већ одавно покојни, плаћао цену ратног ангажмана свог сина

Као и његов отац, Владислав, тако је и Мутимир Петковић остао без гроба и мрамора

Ова, 2013. година, јесте Његошева и Милоша Црњанског, али и Дисова. Наиме, прошло је сто лета од када је Владислав Петковић објавио своју збирку родољубивих стихова „Ми чекамо Цара“, насталу на искуству Првог балканског рата; такође, навршило се пет деценија од када је у Чачку почела песничка манифестација највишег реда „Дисово пролеће“. Ове године није, као што је уобичајено, било лауерата; Дисов завичај је посетила и публици се обратила пробрана песничка господа, досадашњи, а међу нама присутни, добитници награде.
[restrictedarea]

МИ ЧЕКАМО ЦАРА Године 1910. Дис је написао песму „Наши дани“, манифест очајања у друштву које је изгледало труло до сржи. Само три године касније, у књизи песама о ослобођењу, Дис као да кори себе, песимисту: „Ја нисам слутио испод ноћи сиве,/Да су већ ту руке спасоносне, здраве,/И груди где топло сва предања живе,/ Да су нам пристигли носиоци славе“.
Шта се, у међувремену, десило? Десила се освета Косова. Дис је био ослобођен војне обавезе због малог обима груди. Жалио се хрватском песнику Владимиру Черини, док су седели у београдској кафани „Москва“: „Слаб сам ја… слаб сам ја… ех, што даде Бог те дочеках и освећено Косово! А што и ја не допринесох ништа, боли ево овде, боли до суза, до ридања без краја… И сунце је сада лепше и звезде су сада сјајније, а мени је теже но икада, верујте. Тешко је овако остати уз жену, остати ко и жена. Мој ми живот не изгледаше никад жалоснији и сувишнији“. Његов допринос била је књига родољубивих песама о ослобођењу Старе Србије. Милослав Тешић тврди да неколике Дисове родољубиве песме не заостају иза творевина Бојића, Ракића, Дучића и Пандуровића, и да Дучићево „Колевко и гробе, у одежди сунца“ из „Аве Сербиа“ није ништа узвишеније од Дисовог „Дан пун гробова као звезда вече“ из „Простог имена“.

ДИС У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Када је избио Први светски рат, Дис се нашао на фронту, али као ратни дописник Браничевског одреда. Његов брат Радослав истакао се као храбар официр, са мноштвом похвала и одликовања (војну каријеру завршио је као пуковник). И други брат, Милош, био је у униформи. Станислав Краков, коме је Радослав Петковић био командант батаљона, у „Животу човека на Балкану“, описује једну Дисову посету фронту, који је песник називао „завичајем смрти“. Рекао је Кракову да воли рат јер ту смрт није „ни хладна, ни мрачна“, него „долази у апотеози“. Када су Срби испалили топове према Аустријанцима, Краков бележи: „Заблештали су пламенови из топовских цеви и њихов рефлекс пао је на стакла Дисових наочара. Тада сам изненада угледао да његове увек тужне и грозничаве очи блистају као звезде.“
Дис се повлачио са јединицом свог брата, Радослава. Видео је слике страве, које касније описује у једном свом говору пред Србима и Французима у Пти Далу, француском градићу који му је пружио уточиште у избеглиштву: момчиће које, док иду да траже хлеб, гута река Лаб; дечаке који своју мајку, мртву, држе на коњу, да би нашли место где ће да је сахране; војника, који, већ мртав, у руци има парче чоколаде; војнике који у Скадру љубе топао хлеб… Стално брине о својима код куће, распитујући се да ли су живи. Једном пријатељу каже да је у Паризу само његова сенка, а да је он непрестано са супругом Тинком и децом Мутимиром и Горданом. Покушава да породици шаље помоћ, јер зна да претешко живе. Помоћ стиже нередовно. Дис је кренуо из Француске, бродом „Италија“, да би нашао начина да проблем реши. Било је то његово последње путовање. По сведочењима преживелих, није се плашио док је торпедована лађа тонула.

ДИСОВО ПИСМО ЗАРИЈИ ПОПОВИЋУ: САН О МУТИМИРУ Из Пти Дала, 10. јуна 1916, Дис је писао свом пријатељу Зарији Р. Поповићу: „Ето, на пример, ја сам данас сасвим утучен. Ваљда због ове осеке (вода опада до пет метара) и плиме (за пет метара вода расте), ноћас сањам Београд, госпа Тинку, неку тепсију са питом од меса. Ко ја носим ту тепсију, а наједном вода, мутна вода, изађе преда ме и поче да расте. Тепсију ми изврну, а мене таласи повукоше собом. Ја се почех борити са таласима и из све снаге запињати да идем кући да спасем мог Мутимира. Дођем тамо, али унутра не смем да уђем, јер би и вода са мном. И из тих мука се пробудим. Сигурно ми је Мутка болестан или још горе“.
У трећој песми из циклуса „Недовршене песме“ Дис слути: „/…/И све је тако. Долази он,/Долази у сну мој синчић мали./Онако мио, ал нешто бон:/Однекуд га носе узбуркани вали./Кад му видех лице, ја осетих сузе:/Пружих њему руке, дубина га узе.//Ја опет сањам. Дошла ми кћи,/И дан велики: сунце је греје./Али и с њом мати. Срећни смо сви./Њу игра одне. Ал се слатко смеје!/Више моје главе кликће чудно јато:/ „Беше тако срећна, умрла је зато“… Песма се завршава сујеверном утехом неког чичице који каже Дису да су они који у сну умиру на јави живи.
Десило се, ипак, оно што је слућено: мала Гордана изгорела је у пожару, док јој је мајка била ван куће. Мутимир је нестао у таласима крваве историје свог народа. Дис, на своју срећу, није дочекао да то види.

РАТНА СУДБИНА ДИСОВОГ ЈЕДИНЦА Мутимир Петковић је 1940. завршио права у Београду, а кад је избио рат, годину дана касније, обрео се као резервни поручник у Југословенској војсци у отаџбини, под командом Драгољуба Михаиловића. Крајем 1941. послат је, као официр за везу, подређен мајору Бошку Тодоровићу, да ступи у додир са италијанским трупама у Херцеговини ради заштите српског живља од чудовишних усташких покоља. Италијани су искрено симпатисали Србе и гнушали се усташких злочина над невиним становништвом, па су Србима пружали разне врсте помоћи у борби за опстанак.
Мутимир Петковић био је ађутант Бошка Тодоровића. Тодоровић га је упутио да са Италијанима договори повлачење њихових трупа из Автовца, Гацка, Невесиња и Калиновика. Поручник Петковић је 11. јануара 1942. команди италијанског Шестог армијског корпуса упутио текст прелиминарног споразума, у којем, између осталог, стоји да је циљ да се са војском Краљевине Италије успостави споразум „у интересу српског живља, за које италијанска команда показује велике симпатије“. Речено је и ово: „У крајевима, који би евентуално требало да буду окупирани од италијанских војних снага, треба разоружати све усташе, ма под којим видом они били наоружани, као што је усташка бојница, помоћна жандармерија, грађанска и сеоска милиција“. Петковић је тражио, у име својих претпостављених, „да се реши најболније питање српског народа у овим крајевима, а то је питање интернираних Срба, који умиру у хрватским логорима“.
Резервним поручницима Милану Шантићу и Мутимиру Петковићу, који су били делегати у преговорима са италијанском командом, мајор Тодоровић је поручио: „Одређени сте да у име босанскохерцеговачких четничких одреда постижете главни циљ тих одреда – заштиту српског живља. Споразум који ћете у том циљу потписати са италијанским војним представницима не ангажује нашу владу и нашу војску, које су у име наше Краљевине, и поред тога што је окупирана, и даље у рату са Краљевином Италијом“. Петковић је Тодоровића известио о тешкоћама преговора са Италијанима писмом од 28. јануара 1942, истакавши да се Италијани колебају јер се налазе „пред притиском Немаца којих се ужасно плаше“, и који траже да се сви српски одреди разоружају.

МУТИМИРОВА СМРТ Као и његов отац, Владислав, тако је и Мутимир Петковић остао без гроба и мрамора. Нестао је у Београду, крајем 1944. или почетком 1945. године, кад је, уверен да му се ништа не може десити, јер ни због чега није крив, пошао на сахрану свог пријатеља. Тиме је, без суда и пресуде, платио своје ангажовање у спасавању Срба од усташког ножа. Изгледа да није читао наступ младог, али перспективног, титоисте, ужичког студента Добривоја Видића, који је на Првом конгресу АСНОС-а у Београду, у јесен 1944, рекао да је петсто хиљада Срба побијених у Босни за време рата цена која је плаћена због предратних недела „великосрпске буржоазије“.
И Дис је, већ одавно покојни, плаћао цену ратног ангажмана свог сина. Постхумно. Бранко В. Радичевић, песник из Чачка, који је и покренуо иницијативу да се утемељи манифестација поетске речи, „Дисово пролеће“, у једном тексту писаном почетком шездесетих година прошлог века, наводи разговор који је имао са локалним моћницима: „Зашто не подигнете споменик песнику? – Нисмо сигурни. – Како нисте сигурни? – Треба прво испитати његову прошлост… – Сумњате, значи, у његову исправност… можда је био квислинг… четници… и тако даље… – Наравно, треба проверавати… – Али он је погинуо 1917. године. – Е,то је друга ствар. Али, опет… ко зна…“
Ипак, „Пролеће“ је кренуло. И споменик Дису је подигнут. Али Мутимира, до слома Титовог режима, нико није смео да помиње. Сада је пролеће. И њему и оцу.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *