Почетна / Колумне / СЕЉАК ЖИКА ИЗ КНИЋА

СЕЉАК ЖИКА ИЗ КНИЋА

Пише Драгомир Антонић

Док злонамерни питају зашто Срби воле да славе пораз, сетимо се речи Жике Милутиновића коме је олуја уништила летину и тешко оштетила кућу: „Преболећемо ми ову несрећу. Знамо ми да пружимо отпор.“ Ми данас славимо отпор који су 1389. пружили Срби на Косову пољу. Док год се не дамо ми смо победници

На Тројице сам био у Книћу. У смирај дана ме је затекло невреме. Почело је ситним градом, који је убрзо престао. Десетак минута је владала тишина, као да је све замрло. Без дашка ветра, цвркута птица, блејања оваца. Облаци изнад Гледићских планина и Котленика гоњени ветром направише заокрет и кренуше уз некадашњу реку Гружу. „Ово ништа не ваља“ – рече Миша, домаћин код кога сам био. Бежимо у кућу. За два минута се све замрачи; поче град да бије из све снаге, олујни ветар ломи гране са столетних дрвећа, млађе чупа из корена. Поломи бандеру испред куће и нестаде струје. Ко зна шта се све у шуми и планини срушило. Што ветар не почупа, то град поломи. Крену киша са плафона. Потрчасмо на горњи спрат, вода лије иако је кућа темељно и зналачки саграђена. Олуја подигла цреп. Главни удар се заврши за петнаестак минута, олуја оде својим путем, киша лије као из кабла, муње шибају, громови тутње. Мушкарци истрчаше из куће, и док сам се окренуо видех себе како држим дугачке мердевине прислоњене уз кров куће, на којем је већ Миша слагао цреп и постављао најлон да спречи сливање воде у кућу. Поред њега син Никола намешта изваљен олук. Погледах према комшијама, тамо иста слика. Жика Милутиновић трчи ка јендеку. Чисти пропусне канале да вода која тече путем као поток не уђе у двориште и шталу. Син Драган на крову ради исто што и Миша. Гордана трчи око разваљеног пластеника гледајући са тугом уништен вишемесечни труд. Нема бораније, грашка, парадајза, краставаца, тиквица… нема зимнице. Киша је лила неколико сати. Ником у Горњој мали није била потребна. Није била потребна ни варошици, али ко да нас неко нешто пита.

[restrictedarea]

 

НЕМА КУКЊАВЕ На друге Тројице чим је свануло сви су били на ногама. Дворишта препуна поломљених стабала. Плодови кајсија, крушака, јабука прекрили земљу. Између грања и зеленог воћа разбијени црепови. Синоћ се пружала прва помоћ да се несрећа умањи. Данас се сагледава причињена штета. Штета велика: баште уништене, воћке поломљене, пластеници оштећени. Жики уништена сазрела пшеница. За први четвртак уговорио комбајн да жње. Сад за тим нема потребе. Штета три хиљаде евра. Кад се дода штета у воћњаку, две баште, пластенику, укупан губитак изађе на седам хиљада. С тим што се мора знати да кад град изубија воћку, велико је питање да ли ће она моћи и идуће године да роди, а унука Марина би требало ове године да пође у први разред средње школе. Школовање ће платити родитељи и деда Жика. Од чега? Сем пшенице уништен је и овас, кукуруз убијен леденом тучом. Полегао. Иструлиће. Рају Мијатовићу уништен сав род шљива и кајсија. Верку Зарићу уништена веранда и део крова. Вишње које су биле спремне за брање нетрагом нестале. Кад се све сабере у Мијатовићима, Зарићима, Милутиновићима, Терзићима и другим у Горњој мали направљена је штета од стотинак хиљада евра не рачунајући уложен свакодневни рад. Једна олуја све поништи.
Кад је штета сагледана одмах се кренуло са чишћењем дворишта, темељним прекривањем крова, вађењем поврћа из башти и требљењем оног што се још може искористити. Сви су радили. Стари, млади, деца. Солидарност на делу. Узајамна помоћ и свак је свој део посла обавио. У пет поподне ко је Горњом малом прошао видео је чиста дворишта. Као да олује и катаклизме није ни било. Тад се село да се нешто презалогаји и ракија попије. Гледам их. Забринути, али смирени. Нема кукњаве. Ти људи који су остали без летине ћуте и трпе. Онда отвориш новине и прочиташ да држава одваја 27 милиона евра из буџета за финансирање невладиних активисткиња које без имало срама пљују по свему што је српско. Град Београд њима поклони зграду од 500 квадратних метара за њихове активности: исмејавање свега што је српско. Тобож Наташа Кандић, Бисерко, Соња Лихт шире демократију и брину о Србији.

МНОГО БРИГЕ – ЗА СРБИЈУ Да ли о Србији брину радници у култури, самозвани „уметници“ који без имало срама изађу на улицу, траже новац од Министарства културе, да би „уметничка“ дела стварали. Кад су им дела вредна нека их продају и од тога живе. Набеђени пунолетни уметници од четрдесет и кусур година па навише морали би да схвате да се живи од сопственог рада. То влада каже сељацима, радницима, адвокатима, занатлијама… Да ли се радници у култури икад упитају ко ће Жики и другима сељацима платити штету која им је нанета без њихове кривице? „Уметници“ који не могу да живе од свог рада нека промене занимање. Држава је дужна само да помаже слепим, глувим, и на други начин хендикепираним лицима. Онај ко нема талента, а жели да се бави уметношћу за коју му Бог није дао дара, може то да ради о свом трошку. Сигурно је хендикепиран, али се по евроунијатским законима не може сматрати хендикепираном особом. Зато нека се угледају на Жику из Кнића, који кад се посао завршио рече: „ Преболећемо ми ову несрећу. Знамо ми да пружимо отпор.“ Попи ракију и оде да се окупа, у ново одело обуче, да би стигао на преславу у другу Малу. Данас док славимо Видовдан, а злонамерни питају што Срби воле да славе пораз, нека се сете речи сељака Жике Милутиновића да би увек требало пружити отпор. Ми данас славимо отпор који су 1389. пружили Срби на Косову пољу. Док год се не дамо ми смо победници. Чувајмо наше празнике. Чувајмо Видовдан. Окупимо се данас у четири сата поподне испред Философског факултета у Београду и шетњом покажимо да у нама има снаге и воље да поносно живимо. Не заборавимо српске хероје: Војислава Шешеља, Радована Караџића, Ратка Младића који се боре за част Србије у Хашком казамату.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *