Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Миодраг Зарковић
У битку за појмове, коју српска јавна позорница не може да избегне, „грађанска“ страна панично покушава да уђе у повлашћеном положају, што се види и по њиховим преоштрим, увредљивим одговорима на недавне критике.
Још се, тог марта 2003. године, убијени премијер Зоран Ђинђић није био малтене ни охладио, а тадашњи министар културе и информисања у Влади Републике Србије, глумац Бранислав Лечић, потписао је одлуку о забрани недељног часописа „Идентитет“, те убрзо и дневног листа „Национал“. Злогласна „Сабља“ била је ступила на снагу, па су обе одлуке спроведене без икаквог оклевања и са неподношљивом лакоћом извршавања: полиција је и једну и другу редакцију испразнила, запослене истерала на улицу (и у буквалном и у преносном значењу), а уредништво „Идентитета“ је било и приведено, при чему су појединци били задржани иза решетака и више седмица, тј. све до краја „Сабље“.
Као оправдање за предузимање овако бесповратних мера као што је принудно затварање гласила (које, у транзиционим друштвеним приликама, увек и неизоставно исходује трајним гашењем), понуђена су сазнања да иза „Идентитета“ и „Национала“ стоји капитал Земунског клана: у случају „Идентитета“ врло непосредно, пошто је Милорад Улемек Легија словио за власника, док су до „Национала“ те „прљаве паре од дроге и криминала“ наводно стизале некаквим околишним путевима. Тријумвирату умишљених Цезара који је тих дана господарио Србијом (Владимир Беба Поповић, Чедомир Јовановић, Зоран Живковић – поређани по важности и дрскости, а негде и интелигенцији), то је било сасвим довољно да одстрели дотична гласила, као што је најгласнијим поборницима тријумвирата тада постала малтене обавеза да те медије (мада и многе друге) описују искључиво као „мафијашке таблоиде“ или неким сличним једнако „живописним“ изразима.
Та ће тишина деловати још злослутније упоредимо ли је са несносном галамом задиглом минулих месеци, а против „поновних подела на патриоте и издајнике“.
Поделе о којима је реч далеко су старије од садашње власти, али су тек са силаском ДС-а и успоном СНС-а још једном доспеле у жижу јавности, мада из не баш најчистијих побуда: нема ту говора о каквом родољубљу тренутно најјаче странке у Србији, већ је „напредњацима“ просто стало до тога да косметски дебакл уравнотеже експлозивним родољубивим изјавама, док су другосрбијанци, уљуљкани четворогодишњом тиранијом „жутих“, постали преосетљиви и детиње плаховити. Елем, чињеница је да се у јавности све више прича о томе ко доприноси општем националном добру и стога бива посматран као „патриота“, а ко само продубљује српске тегобе и тиме заслужује назив „издајника“.
Као и са свим претходним изливима „патриотизма“ СНС-а, тако и овог пута прети опасност да једину опипљиву корист из ужарене јавне расправе извуче „Друга Србија“, која се надала у својеврсну офанзиву против чак и самог права да се ико сме означавати издајником или, како то воле да кажу у последње време, антипатриотом. Исти људи који већ десет година ни гласа нису пустили против пребројавања „мафијашких таблоида“, наједном се рукама и ногама опиру ма и могућности да ико, а камоли неко од њих, буде означен као „антипатриота“, односно издајник.
Протеклих дана, расправа је свој врхунац доживела у две тачке. Прва је била емисија „Да можда не“ на „Јавном сервису“ у четвртак, 13. јуна, у којој су копља укрстили два оваква и два онаква: Дејан Мијач и Светислав Басара са једне стране, а Живорад Ајдачић и Зоран Аврамовић са супротне. Друга тачка било је саопштење Националног савета за културу, издато у петак 14. јуна, у којем је оштро осуђено „етикетирање“ савремене српске кинематографије као антисрпске. Задржимо се мало на обе тачке.
ТУЂИЦА ДО ТУЂИЦЕ У поменутој емисији водитељке Оливере Ковачевић, можда и најчешће помињана реч била је „антипатриотизам“, у свим падежним и придевским облицима. Већ би сама та реч морала да наговести да нешто озбиљно није у реду са српским друштвом, тачније са српским језиком, као једним од најважнијих ослонаца тог друштва – ако не и најважнијим. На почетку заиста беше реч, па би и сам појам нације могао да буде изведен, а неретко се тако и изводи, као скуп људи који говоре истим језиком. Стога нација која не води рачуна о свом језику неизбежно срља у недаће и искушења, а колико је српска нација немарна према свом језику заиста се очитава у тој гломазној речи „антипатриотизам“. Та реч значи исто што и „противродољубље“, али на овај други, у српском језику укорењен облик, немогуће је наићи у данашњој Србији, док се увезена туђица „антипатриотизам“ среће све чешће.
Наравно, ниједан језик не може без туђица. Чак и енглески, који поједини лингвисти сматрају најбогатијим језиком света, врви од израза преузетих из латинског и старогрчког. Није стога никакво чудо што су Срби, уместо да измишљају своје речи за појмове као што су телевизија, енергија или банка, преузели туђе, али јесте несхватљиво то што се данас, рекло би се, радије одлучују за туђице него за наше уобичајене изразе.
У ствари је схватљиво, нажалост, ако се присетимо, на пример, једне колумне писца Владимира Арсенијевића у „Политици“ од пре седам година, у којој је с одушевљењем описао како су он и пријатељ му изгазили таблу с натписом „Не гази по ћирилици“ из чисте жеље да се наругају позиву за очување српског националног писма. Такав однос многих јавних и културних посленика према писму, а самим тим и према језику, довео је до данашњег стања у којем би се, што се споразумевања тиче, у савременој Србији лакше снашао Енглез који не зна српски, него нечији прадеда „Солунац“ који није знао енглески.
У сваком случају, емисију „Да можда не“ обележио је врло ратоборни наступ Дејана Мијача, позоришног редитеља блиског Демократској странци чију је кампању био подржао на последњим изборима. Мијач је, не бирајући претерано речи, запенушало насртао на Ајдачића, оспоравајући му право да пребира који су то филмови „патриотски“, а који – подсетимо се – „антипатриотски“. Мијачу се придружио и вазда на неравноправну свађу спремни Светислав Басара, митско биће (пола писац, пола амбасадор) које је својевремено поздрављало то што се овај или онај наглашено родољубиви друштвени делатник назива нацистом или клерофашистом. Тада је Басара умео да у својим многобројним и распрострањеним колумнама хвали оне који „попу кажу да је поп, а бобу да је боб“, док данас делује као да је у међувремену скренуо лево код Албукеркија и завршио на сасвим супротном полу. Данас вели да су сви грађани једне државе патриоте, а да то звање може изгубити само онај за кога се судски докаже да је издајник.
ВЕЛИЧАЊЕ СЕБЕ Друга ужарена тачка, саопштење Националног савета за културу, последица је једне изјаве Радослава Лалета Павловића, саветника председника Србије Томислава Николића. Павловић је на конференције за новинаре, одговарајући на питање због чега је држава толико много новца уложила у обележавање Миланског едикта, одговорио да „прослава Миланског едикта кошта мање него што се издвоји за један обичан српски антисрпски филм годишње“. Као убодени у око, чланови Савета сачинили су врло запажено саопштење, у којем су, скромни какве их бог дао, између осталог поредили сопствени нараштај филмских стваралаца са оним ранијим, који је наспрам себе имао сву цензуру, силу и неправду Брозовог режима. Уз то дозу никад узалудног величања себе, стигли су и да поставе наизглед суштинско питање „да ли је антисрпски сваки филм који не одговара одређеним политичким групама, посебно онима блиским властима?“
Из саопштења проистиче да антисрпски филм у ствари и не постоји као врста филмског стваралаштва, већ да је то измишљотина диктатури склоних властодржаца. Што би било сасвим у складу са оним што тврде Мијач и Басара – да нема ни „антипатриотизма“ који се такође само привиђа појединцима завидним на очигледну даровитост овдашњих филмских, књижевних и других стваралаца, који широм планете проносе славу српске културе, а ова им враћа злослутним клеветањем и неутемељним оговарањем.
Та крунска промисао, испољена у две описане тачке, уједно је и најважнији темељ сваког будућег деловања дотичних културних посленика који су је смислили. Нема антисрпске кинематографије! Нема антисрпске културе! Нема, на крају крајева, антисрпства! То је „истина“ у коју нас убеђују Мијач, Басара, Горан Паскаљевић, његов имењак Марковић, те многи други распомамљени „уметници“.
Истовремено, то је и ретко очигледна бесмислица, огољена пред пуким поређењима са познатим и признатим поретком ствари у целом свету. Да ли постоје противарапски филмови, тј. филмска остварења у којима се Арапи приказују на злонамеран и погрдан начин? Наравно да постоје! Холивуд их редовно избацује, најчешће у виду трилера који се баве вајном борбом против тероризма и у којима су Арапи, као дежурни кривци, дехуманизовани до крајњих граница. Сами Американци не поричу чињеницу да је лавовски део њихове филмске делатности, иначе пропагандне силе без премца у историји, заснован на ружењу других народа, по правилу оних са којима званични Вашингтон води дпломатске или оружане сукобе. Скоро да нема озбиљније филмске расправе у Америци која се не дотиче тих слојева холивудског стваралаштва.
Ако постоји противарапски, чему онда толико грчевито опирање чак и идеји да исто тако постоји и противсрпски филм?
Слично Арапима – у неким погледима чак и горе од њих – у америчким филмовима пролазе Руси, за које су најчешће обезбеђене улоге разбојника, плаћених убица, помахниталих војника и осталих негативаца. Може се, дакле, с пуним правом причати и о противруском филму. Блиска филмска историја, од пре пола века, подсетиће нас на тадашње небројене „вестерне“ илити „каубојске филмове“, у којима су северноамерички Индијанци приказивани махом као безочни и безумни дивљаци. Никоме са иоле свести и савести не би на памет пало да пориче оправданост оцене да је цела једна епоха у Холивуду обележена противиндијанским филмовима. Нити да је немачка кинематографија из нацистичког доба била изразито антисемитска.
Зашто је онда толико тешко прихватити и саму могућност да су неки филмови напросто противсрпски, како по замисли, тако још више и по последицама?
ДЕХУМАНИЗОВАНИ НАЦИОНАЛИСТИ Наравно да наводно увређени филмски „ствараоци“ знају или барем предосећају, шта је противсрпско у њиховим филмовима. Оно што им смета, јесте да се о томе јавно прича, због чега избегавају ма какво дубље залажење у значења и исходишта онога што су снимали.
Горан Марковић, на пример, пре два месеца ни часа није часио да назове Живорада Ајдачића хуљом, када се овај усудио да Марковићеву „Турнеју“ уврсти међу противсрпске филмове. Како је Ајдачић дошао до свог закључка, најбоље би Ајдачић могао да објасни, али сваки гледалац иоле упућенији у само Марковићево стваралаштво лако би издвојио појединости у „Турнеји“ које дубоко вређају осећања и понос сваког Србина.
Марковић би вероватно желео да нас увери да је „Турнеја“ васпитно-поправни филм, тј. његов покушај да Србију као друштво примора да се замисли над злочинима почињеним „у њено име“ у ратовима деведесетих. Али, његови филмови из осамдесетих који су се опирали тадашњим друштвеним и политичким заблудама, попут „Вариоле вере“, „Тајванске канасте“ и „Већ виђеног“, били су поприлично другачији не само у занатском смислу („Турнеја“ им ту није ни до колена), већ првенствено у моралној равни. У три ранија остварења нико није дехуманизован, нити искарикиран до изопачености: ни загрижени комунистички каријеристи, ни огорчени, а понижени антикомунисти, ни залудна млада поколења огрезла у будаластој безазлености… Било је тамо негативаца, прегршт њих, али нити један није био толико драматуршки понижен попут књижевника Љубића у „Турнеји“, лика којим се Марковић свирепо наругао нечему што сам намеће као отелотворење српског национализма. Љубић (игра га Воја Брајовић) је осион а глуп, охол а слаб, дрзак а кукавица, наклапа о поштењу иако је грамзив и себичан… Он нема нити једну пристојну особину, некмоли врлину. И зато његова смрт на крају филма не само да не потреса никога од осталих јунака, већ муслимански војник који Љубића осуди на стрељање још бива драматуршки награђен монологом у којем се исказује његова милосрдна страна.
Нити у једном Марковићевом филму који се противио комунистичкој демагогији, напросто нема ниједног лика толико одбојног као што је Љубић у „Турнеји“. Да ли та чињеница заслужује осврт? Свакако. Шта нам говори? Да је Марковић смишљено, са намером, српском националисти подарио најогавније место у свом целокупном опусу. Чак и сама за себе, са својим површним и политички острашћеним дијалозима, „Турнеја“ је безобразлук најниже врсте по томе како приказује српске националисте (не само кроз Љубића, већ и кроз српске војнике на које глумачка трупа налеће). Али, када се упореди са ранијим Марковићевим филмовима, добија се још црња слика, која више него оправдава оцену: „Турнеја“ је противсрпски филм.
ДРСКОСТ БЕЗ ОПРАВДАЊА Слично се може рашчланити много, ако не и већина, ововековних српских филмова. И не ради се ту ни о каквом наметању „патриотских“ вредности. Уметник није дужан да се уопште бави националним питањем, нити се ико залаже за такву обавезу. Али, ако се већ бави, онда то мора радити на примерен и одмерен начин. Уметничка слобода јесте добродошла, као и храброст, као и провокација… Али, ништа од тога не може бити оправдање за непристојност, па и дрскост, приметну у савременом српском филму.
То што је дрскост редовно усмерена против српства, додатни је разлог за запрепашћеност. Због чега се порески обвезници Србије, чији су новци пресудно помогли снимање сваког од тих филмова, не би запитали како нити једном од филмаџија не паде на памет да сними причу о неком од српских јунака?!
Или, да се вратимо на почетак приче: како то да су „проевропски“ делатници онако олако потезали „мафијашки таблоиде“ и сличне описе, а да никоме са супротне стране идеолошке поделе није пало на памет да, рецимо, назове „Блиц“ издајничким таблоидом?! Тај дневни лист врло често, и то нимало прикривено, заступа интересе немачке државе. А немачка држава је на српским просторима само у блиској прошлости побила и унесрећила далеко више људи него све балканске мафије заједно. Па опет, никоме од родољубивих јавних делатника није пало на памет да „Блиц“, а и остале медијске заступнике страних интереса (Б92, ТВ „Прву“, „Данас“, „Време“) вређа онако како овдашњи „европејци“ вређају своје критичаре?!
Битка за појмове, можда и најважнија у данашњој Србији, увелико траје. Па ипак, само једна страна захтева повлашћен положај. Такозвана грађанска страна: она је та која заповеда да се гаврану не сме рећи да је црн.
[/restrictedarea]
