Почетна / Друштво / Повратак отписаних

Повратак отписаних

Ослобађајуће хашке пресуде Јовици Станишићу и Франку Симатовићу изазвале су негодовање свих који би Србију да представе као злочинца и агресора. И то довољно говори зашто је, за Србију, ова пресуда добра

После 225 дана суђења, скоро 5.000 доказних предмета заведених у судске списе, 62 сведока оптужбе и 33 сведока одбране, трочлано судско веће Хашког трибунала, којим је председавао судија Алфонс Ори, донело је прошлог четвртка одлуку да по свим тачкама оптужнице ослободи Јовицу Станишића, некадашњег шефа Службе државне безбедности Србије, и Франка Симатовића Френкија, бившег начелника Обавештајне управе ДБ-а. Одлука, донета већином гласова, првостепена је. Буде ли се Тужилаштво жалило на њу, Станишићу и Симатовићу следи другостепени поступак пред Апелационим већем Трибунала; одустане ли Тужилаштво од те могућности, двојица некадашњих челника српске тајне полиције остају на слободи и дефинитивно.
[restrictedarea]

ХАШКИ АРШИНИ Тужилаштво Хашког трибунала је Станишића и Симатовића теретило за уобичајени – кад је о оптуженим Србима реч – списак злочина. У првом реду, тврдило је да су (и) они били саучесници у „удруженом злочиначком подухвату који је имао за циљ присилно и трајно уклањање већине несрпског становништва у САО Крајини и САО Славонији, Барањи и Западном Срему“, те у још шест општина у Босни и Херцеговини, на потезу од Санског Моста до Зворника и Бијељине. Уз то, теретили су их и за организовање јединица српског ДБ-а које су убијале несрбе у Хрватској и Босни, да су лично планирали те злочине, подржавали их целим срцем…
Судско веће потврдило је да је злочина било, али је и „утврдило да Станишић и Симатовић не могу бити кривично одговорни за те злочине“, јер „није могло да утврди да су оптужени поседовали намеру да се оствари заједнички злочиначки циљ удруженог злочиначког подухвата“, и уз то „није доказано ван разумне сумње да су Станишић или Симатовић планирали, или наредили те злочине“, а „у приликама када су двојица оптужених пружали подршку специјалним јединицама, та подршка није била конкретно усмерена ка почињењу тих злочина“.
Мерено оваквим аршином, јасно је да би, рецимо, и Слободан Милошевић – да је поживео – морао да буде ослобођен хашких оптужби јер Тужилаштво, као што је познато, никада није прибавило онај smoking gun, наредбу о планирању или извршењу било којег конкретног злочина. Али је сигурно и да би – да је поживео – за њега важио другачији аршин, онај по којем су дугогодишње казне разрезане, на пример, генералу Владимиру Лазаревићу, Небојши Павковићу, Сретену Лукићу…
Да ли су Станишић и Симатовић невини, а Лазаревић, Павковић, Лукић и остали криви?
Али невини су, пред Хагом, и Анте Готовина, Младен Маркач, Рамуш Харадинај… И зато, али и због оне отрежњујуће хашке статистике која показује да су Срби осуђени на преко 1.200 година робије док је за злочине над Србима досуђено тек шездесетак година, при чему су само Срби осуђени за удружени злочиначки подухват, а сви други само због индивидуалних злочина, јасно је да се у случају ослобађања Станишића и Симатовића и не може расправљати у категоријама праведности или неправедности донете пресуде; зато што би и сама таква расправа подразумевала могућност да су, држимо се овог примера, пресуде генералу Лазаревићу и осталима – праведне, а већ и споменута хашка статистика (назвасмо је отрежњујућом) математички прецизно сведочи да Хаг са правдом има везе колико и Млађан Динкић са економским напретком (чуо је да и то постоји).
Стога, уместо питања о (не)праведности донете пресуде, може да се – као и у случају недавно ослобођеног Момчила Перишића – постави питање зашто су Станишић и Симатовић ослобођени оптужби, а Лазаревић и сви остали нису, то јест да ли је реч о покушају успостављања равнотеже после ослобађања Готовине и Харадинаја или неким другим разлозима, али, опет као и у случају Перишића, важније је питање да ли је ова пресуда добра за Србију? Одговор је несумњив; јесте добра, зато што је са државе Србије њоме скинута кривица за ратове у Хрватској и БиХ. Баш као што нам је колективна кривица натурена већ донетим осудама челника војске, полиције и државе због удруженог злочиначког подухвата, сада је део те кривице са нас скинут, а при том је уздрман и сам темељ оних осуђујућих пресуда зато што ни у њима ништа боље није доказана веза осуђених са почињеним злочинима. Уосталом, да ослобађање Јовице Станишића и Франка Симатовића и за Србију, осим за њих лично, јесте добро, сведочи и бес свих који су у Србима и Србији видели кривце за све жртве ратова у бившој Југославији, укључујући ту (њиховом перверзном логиком) и српске жртве, јер су оне, забога, пале у самоодбрани пред српском агресијом и (тек евентуално) као последица, подразумева се, праведне освете…

ОТКРИЋЕ „ЊУЈОРК ТАЈМСА“ С тим што је процес који је у Хагу вођен против Јовице Станишића и Франка Симатовића имао и занимљиву предигру, разоткривену у тексту Марлизе Симонс, објављеном у „Њујорк тајмсу“ 11. јула 2003. године. Вреди је – предигру – овде споменути зато што баца допунско светло на хашки процес против Станишића и Симатовића. Овај „интригантни поглед иза сцене“, како га је назвала Симонсова, показао је, наиме, да су њих двојица у Хаг послати на захтев тадашњих власти у Београду.
Њих двојица су, подсећамо, ухапшени 13. марта 2003. године, дан после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића. Међу оптуженима за то убиство или за било које од убистава које су починили припадници Земунског клана или Јединице за специјалне операције, касније се нису нашли. Како Симатовић пре неки дан рече „Новостима“, „ниједног разлога није било за то (хапшење). Ни дан-данас не знам зашто је то било тако.“ Како год, у изјави УБПОК-у коју је дао после свог хапшења, Јовица Станишић рекао је да му је „мишљење да постоји висок степен вероватноће да је Владимир Поповић Беба на одређени начин имао удела у убиству премијера Ђинђића, јер је за њега био везан само интересно, са високим криминалним аспирацијама, а настојање Ђинђића да организовани криминал доведе под контролу сигурно му је представљало велику препреку…“ Што год мислили о овим сумњама, тек, писао је „Њујорк тајмс“ у споменутом тексту, тадашња главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте изјавила је да су их, „извесно време после мартовског хапшења ове двојице“, „српски званичници ‘позвали у помоћ’“, „зато што нису имали довољно доказа да код куће осуде ова два човека због веза са организованим криминалом. Али ипак нису желели да их ослободе. ‘Рекли су нам, не можемо да држимо ове две особе у притвору, и за нас би било изванредно ако бисте могли да изађете са оптужницама и налозима за хапшење’, испричала је Дел Понте недавно на брифингу…“, писао је „Њујорк тајмс“. И тако и би. Првобитна оптужница осванула је 1. маја 2003. године.
Уследило је оних 225 дана суђења, хиљаде страница доказа и десетине сведока, ослобађајуће пресуде и нови увид у функционисање кривудаве хашке правде.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *