„Патрија“, мито и казна

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Пресуда Јанезу Јанши на површину је избацила сву прљавштину тајкунских преузимања некада парадних државних предузећа и раширеност корупције у држави, за коју је чак 96 одсто словеначких менаџера недавно признало да је у Словенији – свакодневна појава.

У тренутку када је Јанез Јанша, донедавни председник словеначке владе, у згради Окружног суда у Љубљани слушао изрицање пресуде у случају „Патрија“, испред здања суда су његови обожаваоци и противници, свако на својој страни улице и раздвојени полицијским кордоном, развијали транспаренте. На једнима су били изрази љубави и оданости, попут „Јанша, са тобом смо настали, са тобом идемо до краја“, док се око другог транспарента, са супротне стране улице, окупио млађи свет и скандирао: „Пресуда у име народа: КРИВ!“ Иако су Јаншини партијски другови, као и он лично, покушали да анимирају јавност и заплаше суд поређењима са процесом који је вођен против Јанше пре 25 година пред војним судом у Љубљани (због објављивања једног документа ЈНА у „Младини“), покушај политизације и анатемисања суда као „антипатриотског“ и „антидржавног“ је пропао. Велики део Словенаца и у анкетама јавног мњења изразио је наду да ће Јанша коначно бити осуђен, јер ако су и застарели сви процеси у вези са питањем препродаје и трговине оружјем током ратова на тлу некадашње Југославије почетком деведесетих година прошлог века – онда бар да га спора рука правде достигне у случају корупције приликом набавке оклопних осмоточкаша од финске „Патрије“, намењених словеначкој војсци.

[restrictedarea] ЗАТВОР И ГЛОБА Док је на улици ситуација била експлозивна, јер су сукобљене стране биле спремне да се „дохвате“ што рукама, што моткама од плаката, у судници је ситуација била сасвим другачија. Владала је гробна тишина, а Јанез Јанша је скамењеног лица саслушао да је осуђен на две године затвора. Затворска казна је досуђена и Ивану Чрнковичу, директору предузећа које је увозило оклопњаке из Финске, као и Тонету Крковичу, некадашњем помоћнику начелника Генералштаба Словеначке војске. Поменута двојица Јаншиних сарадника су због корупције осуђени на по 22 месеца затвора. Јанез Јанша није могао чудом да се начуди што је суд одлучио да је крив због „обећања награде“ (примања мита), док су двојица његових камерада долијала због посредовања у корупцији. Свима је досуђена и „додатна казна“ – глоба тешка 37.000 евра. Уочи изрицања пресуде у Љубљани, после трогодишњег процеса који се одвијао пред очима јавности на рочиштима заказаним сваке седмице, окончан је сличан процес у Бечу. У Аустрији је, тако, осуђен један од чланова у ланцу подмићивања приликом склапања словеначког „посла века“ са финском „Патријом“ – Волфганг Ридл. Ридл је деловао као посредник „Патрије“ из Аустрије, а уз њега је и Валтер Волф, канадско-словеначко-хрватски бизнисмен, учествовао и у пребацивању мита из Аустрије у руке „партнера“ у Словенији.
Јаншини адвокати резигнирано су понављали да је пресуда нејасна, јер је осуђен због деликта који је по наводима тужилаштва починио на „непознатом месту, непознатог дана и часа, на непознат начин“. Судија је, међутим, у изреци пресуде истакла да је током поступка, који је започет још 2007.  полицијском истрагом, непобитно утврђено да су осуђени учествовали у деоби мита, што је доказано како „опсежном документацијом“ тако и „прецизним хронолошким током догађаја“, који су сви „доказани“, као и „начин извршења кажњиве радње“. Оптужница садржи преко 17.000 страна разних доказа који су прикупљени током истраге. Најважнији међу њима је документ о „деоби провизија“ у висини од 8,1 милиона евра који је пронађен код увозника „Патрије“, директора предузећа „Ротис“ Ивана Чрнковича. Та белешка је разоткрила план према којем Јаншиној партији СДС и Јанши лично припада 4,2 одсто провизије, док посредницима (Валтеру Волфу и Волфгангу Ридлу) следује 1,5 одсто. Доказана је исплата провизија у висини од 900.000 евра, које је Ридл из Аустрије својим колима довезао и изручио Јоже Загожену, директору холдинга словеначких хидроцентрала, иначе тесном сараднику Јанеза Јанше.
Можда би цео „послић“ протекао у тишини и далеко од очију јавности и органа гоњења, да примаоци „провизије“ у Словенији нису били нестрпљиви да што пре дођу до обећаног новца, па су приликом распитивања на тему „где су наши новци?“ у Аустрији налетели на једног савесног банкарског службеника…
Све је, заправо, почело још 2002, када је до вођства „Патрије“ (предузећа које је у већинском власништву финске државе и једно од перјаница тамошње војне индустрије) допрла гласина да Словенија намерава да купи нова оклопна возила, по смерницама НАТО-а. „Патрија“ је упрегла све снаге да победи на тендеру преко свог партнера, предузећа „Аутокомерц“, а у то име је ангажовала и своје лобисте за овај део Европе, тачније Балкана – бизнисмене Валтера Волфа и словеначког сликара Јуру Цекуту. Прве вести са терена су, међутим, биле лоше. Финско предузеће није било у игри за посао вредан преко 100 милиона. Када је 2004. председник словеначке владе постао Јанез Јанша, „Патрија“ је од Јоже Загожена, Јаншиног блиског сарадника, добила захтев да уместо „Аутокомерца“ за посао изабере непознати „Ротис“ (Ивана Чрнковича). Група Јаншиних сарадника је тражила исплату мита и провизије, све ђутуре. У компјутеру Ивана Чрнковича, директора „Ротиса“, пронађена је формула, коју је он записао, а према којој би „ТК“ (Тоне Кркович), „ЈЗ“ (Јоже Загожен) и „Иван“ (Чрнкович), те „партија“ (Јаншин СДС) поделили мито.
Уносна „зарада“ је донекле охрабрила саучеснике у овом послу, па су супротно уобичајеној и „општој пракси подмићивања“ затражили чак 30 одсто на име „провизије“ унапред, далеко уочи завршетка послова, због чега су Јаншини емисари упорно притискали „Патријине“ лобисте. Аустријски посредник „Патрије“ Волфганг Ридл је због притисака Валтера Волфа, који је био „одговоран“ за исплате провизија у Словенији – према властитом сведочењу преживљавао прави мобинг. Волф је, на пример, само од 29. јануара до 13. фебруара 2007. звао Ридла чак 16 пута, нервозно захтевајући исплату предујма провизије од 30 одсто. Коначно су Волф, Ридл и Валтер Ајгл (директор једног од Волфових предузећа) 7. фебруара 2007. отишли у село Липница (Аустрија) како би Ридл у филијали „Штајермаркише банк унд шпаркасен АГ“ пребацио Волфу 2,4 милиона евра. Тамо су, међутим, налетели на сумњичавог банкарског службеника Емила Цернеца (на словеначком: Чернец), који је одбио да без прецизирања разлога за трансакцију – исту обави. Свађа је трајала неколико сати. Када је арогантни Волф (познат и по бренду козметике за мушкарце, тренутно се крије у Канади, за њим је у Словенији расписана потерница) уместо уговора или сличног формалног документа, банкарском службенику показао новински чланак о словеначкој куповини „Патрије“, чиновнику банке Чернецу је пукао филм, па је цео случај пријавио надлежним органима. Полиција је посао одрадила савесно и о инциденту одмах обавестила и колеге – полицију у Финској, Словенији, на Тајланду, у Канади и Швајцарској. Покренуте су истраге и клупко је почело да се одмотава; процес у Аустрији је већ окончан, у Финској још траје (у притвору су завршили сви челни људи „Патрије“), у Словенији су нетом изречене прве пресуде (суђења против Волфа и „ситнијих риба“ још нису завршена), а очекује се да ускоро буду подигнуте оптужнице и у Хрватској, где се за сличне работе као у Словенији – терети и некадашњи хрватски председник Стјепан Месић.

ПРОЦЕНАТ КОРУПЦИЈЕ У Словенији је атмосфера око случаја „Патрија“ нарочито наелектрисана не само зато што су у питању дојучерашњи првоборци словеначког осамостаљења 1991, него и зато што је на коцки „углед државе“, ионако срозан економском кризом, која је на површину избацила сву прљавштину тајкунских преузимања некада парадних државних предузећа и раширеност корупције у држави, за коју је чак 96 одсто словеначких менаџера недавно признало да је у Словенији – свакодневна појава. Отуда је истрагу о „Патријином“ давању мита у Словенији пратило и много опструкције, па је, на пример, депеша са ознаком „ургентно“ лежала „загубљена“ у фиоци неког ћате у Министарству унутрашњих послова Словеније, које је од 2004. па до 2008. водио Јаншин партијски друг Драготин Мате. То је било важно, јер је тужилаштво тако остало без кључних доказа, с обзиром на то да од телефонских оператера може да тражи регистар Јаншиних телефонских разговора (као и осталих уплетених) само за две године уназад. То је веома отежало рад тужилаштву, али је оно ипак током истраге успело да дође до података који су инкриминисали Јаншу и његове тесне сараднике.
Омчу је затегао „Патријин“ документ, пронађен код Волфа, у којем је таксативно побројано да 4,2 одсто мита иде за „Орг“, дакле организацију, а уз то је руком дописано „organisation“ и „PM JANZA“, скраћеница од „председник Владе Јанша“. Суд је као неосноване одбацио тврдње одбране да су се „посредници“ у корупцијском послу века само хвалисали пред Финцима да имају везе у словеначкој (Јаншиној) влади, те да је „Патрија“ исплатила „провизије“ напамет и практично без икаквог повода, јер су је посредници – „навукли“. Директор „Ротиса“ Чрнкович је чак пробао да убеди суд да је пронађена формула о подели мита заправо формула о подели профита из „неког другог посла – посла са биомасом“, а не оног са „Патријом“, али потом није знао да објасни зашто је то записао баш поред белешке о 30-милиметарском топу и забелешке о 12,7 милиметарским митраљезима, који је требало да буду монтирани на словеначке „Патрије“. Чрнкович се правдао да је за „збрку“ крив компјутерски програм „Outlook“ јер је компјутер наводно „побркао“ неке записе које је он имао у свом телефону, а које је „синхронизовао са компјутером“. Тужилаштво је исмејало Чрнковичев маневар уз закључак да већ „дуго нису чули нешто тако неверодостојно“, уз подсећање да компјутерски програми „ништа не раде сами“…

КАЗНА И КАРИЈЕРА Суд није био у могућности да Јанши досуди много вишу казну, јер је словеначко законодавство до сада предвиђало релативно благе казне за мито/корупцију, услед чега су све гласнији и бројнији захтеви из цивилног друштва да се то под хитно промени.
За Јанеза Јаншу, у коме многи још увек виде „хероја“ словеначког „пролећа“ и осамостаљења, поменута пресуда може значити и крај његове политичке каријере. Зато је либерални део јавности још више запрепастила Јаншина изјава (по изласку из суднице) да ће се против пресуде борити не само свим правним него и – политичким средствима. Касније је то објаснио „чињеницом“ да је пресуда против њега „била написана у Мурглама“ (предграђе Љубљане у којем живи Милан Кучан, некадашњи председник Словеније). „Од оног дана, када се десила ‚Патрија‘ – када је био објављен фински конструкт ‚Истина о Патрији‘ (документарац финске телевизије који је уперио прстом на Јаншу 2008. године – прим.аут.) словеначки јавни дуг се повећао са осам на 20 милијарди, и сви зато живимо лошије“, поткрепљује Јанша своју теорију завере, коју су, тврди, сковали „фашисоидни левичари“ против њега, диљем Европе. Неки Јаншини политички трабанти отишли су чак тако далеко да су јавност после пресуде тровали изјавама да она (пресуда) угрожава демократију (председница Нове Словеније Људмила Новак), док су коментатори десничарских медија осули паљбу по „још увек црвеном“ домаћем правосуђу. Већина других партијских челника суздржала се од коментара пресуде, а хладан туш за Јаншине присталице је стигао (неочекивано) из аустријских медија, где је водећа (десничарска) коментаторка опоменула васколику публику да Јанша није – Јулија Тимшенко; дакле, није неко ко би невин завршио у казамату.
Већ се дуго спекулише да би Јанша, како би избегао затвор, могао са породицом да се „склони“ у Аустралију, где се налази велика (и Јанши склона) словеначка дијаспора и где је, наводно, он за своју жену, лекарку Уршку Бачовник-Јанша, већ саградио клинику.
Док се чека да пресуда постане правоснажна, нема сумње да ће „афера Патрија“ имати велике финансијске последице не само по Словенију, већ ће после завршетка поступака у Хрватској остати запамћена као једна од највећих „европских“ и „регионалних“ корупционашких афера. Уговор између Словеније и „Патрије“ садржи, наиме, и „антикорупциону“ клаузулу, што значи да би, пошто је сада утврђено постојање корупције, тај уговор могао постати неважећи, па би стога Словенија била присиљена да „Патрији“ врати 30 оклопних вишеточкаша, колико их је до сада „Патрија“ (уз казне због огромних кашњења) успела да испоручи. Онда би могла да уследи и тужба „Системске технике“, словеначког предузећа које је такође конкурисало на тендеру за набавку вишеточкаша за Словеначку војску, а које борбена возила израђује по лиценци аустријског „Штајера“, у власништву америчког „Џенерал моторса“. Ове мултинационалке управо због мита нису прошле на словеначком тендеру, већ је предност добила финска „Патрија“. Таква тужба би у старту била тешка „само“ 275 милиона евра, како су медији већ израчунали. И још осам сличних тужби, због израде једног прототипа. Уз све то, сад се Јанши ставља на терет и колапс словеначке привреде, а последично и прекомерно задужење државе, јер је на месту премијера 2005. тајно продао „Меркатор“ својим партнерима Игору Бавчару („Истрабенц“, пропао 2009) и Бошку Шроту („Пивара Лашко“, сада се спасава продајом „Меркатора“ Ивици Тодорићу из Хрватске, против чега је у Словенији сада чак покренута и петиција); ту су и посрнуле домаће банке на челу са НЛБ („Новом љубљанском банком“), коју је од банкрота спасила поновна докапитализација од пола милијарде евра на рачун пореских обвезника..

[/restrictedarea] займы без отказа займ на яндекс кошелекзайм экспресс москвамилли займ