„Паметни“ град или претећа будућност?

На самиту који се одржава у енглеском хотелу „Гроув“, Билдерберг клуб ће разматрати идеју „паметних градова“ – у циљу побољшања контроле становништва

Свет се суочио са неквалитетним животом људи у пренасељеним и лоше уређених градовима, што изазива различите трауме и болести. Према подацима Уједињених нација, више од половине становника Земље живи у градовима. Они троше око 75 одсто светских ресурса и производе адекватну количину смећа. Власти у градовима суочавају се са низом изазова: градски ресурси су ограничени и имају тенденцију смањења, а по правилу, раст броја становника у градовима поред старих отвара и нове проблеме, од којих су горући безбедносни, истиче Татјана Толмачева у чланку „Градови се боре за ум, о концепцији ‘паметног града’ и проблему његове реализације“ који је објавио портал „www.relga.ru.“
Према најновијим подацима ОУН, велики градови месечно добију на стотине хиљада нових становника који крећу у потрагу за бољим животом (на нивоу планете градови се месечно увећају за пет милиона нових становника). Истовремено, инфраструктура не прати прилив људи. То рађа проблем пребивалишта и адекватног стана досељеника (што укључује и проблем здравља и безбедности, како за досељенике, тако и за староседеоце), градског превоза, водоснабдевања… У неким градовима јавља се и проблем дисбаланса на тржишту некретнина, које драстично поскупљују, што онемогућава решавања питања стана досељеника. На другој страни, државе умањују средства за финансирање социјалне сфере и приклањају се политици „мање, али квалитетније“, при чему развијају нове обрасце управљања (владања) становницима града, у оквиру којег се издваја подршка приватно-државном партнерству, посебно у сфери безбедности, односно контроле становника града.
[restrictedarea]

БИЛДЕРБЕРГ ИНИЦИЈАТИВА Иницијатива за изградњу паметних градова долази од заговорника Новог светског поретка, док експерти и хуманистички усмерени интелектуалци предлажу концепцију „живог града“. У вези са питањем прве идеје највише таквих предлога долази од незваничне светске владе – Билдерберг клуба. Управо на самиту који се одржава од 6. до 9. јуна 2013. у енглеском хотелу „Гроув“, Билдерберг клуб ће разматрати идеју „паметних градова“ ради побољшања контроле становништва. Предлози, од радикалних до умеренијих, садрже различит ниво контроле, али сви подразумевају мониторинг, централизовану контролу становника, важније технике, јавних места, аутомобила, новца, ресурса и банака… Иницијативе „одоздо“, међутим, имају у виду слободу као први принцип градње „живих градова“, али доминација је у рукама оних „одозго“. Другим речима, имамо сукоб две концепције градова: Билдерберг клуба – „Паметни град“, и стручњака и интелектуалаца – „Живи град“. О чему се ради?
Заговорници Новог светског поретка, који оличава и Билдерберг клуб, имају иницијативу у изградњи „паметних градова“, а у том смислу постоје програми које координира Брисел (Европска унија) на укључивању грађана у изградњу „паметних градова“. Пример оваквог пројекта је SMARTiP (Smart Metropolitan Areas Realized Through Innovation and People), који координира Манчестерска агенција за чипизацију (Manchester Digital Development Agency). „Паметни градови“ имају ограничен број становника; на пример, већ изграђени „паметни“ град Масдар у Уједињеним Арапским Емиратима пројектован је на 50.000 становника, а људи без чипа не могу да уђу на територију; предвиђају се посетиоци и гости, али њихови чипови имају ограничен рок важења, а после тога им се онемогућава приступ води, храни, банкама, хотелима, тоалету… а чип ће полицији показати где се дотични гост скрива.
Класична дефиниција „паметног града“ каже да је то јединствени информациони систем и уникални програм потпуне реконструкције и модернизације инфраструктуре града, ради развоја принципијелно нових могућности централизованог управљања, новим нивоом сервисирања услуга и гарантовања безбедности. Пројекат се, наводно, разрађује „ради повећања животног стандарда становника града и приградских делова, али и за привлачење небуџетских средстава (инвестиција) за решавање актуелних задатака“. У основи пројекта је систем информационих технологија – мрежа. Наиме, мрежа представља базу за стварање и коришћење свих услуга (од здравствених до рекреативних).
Иако технологија већ сада омогућава развој „паметних градова“, њихова изградња у свету није узела маха. Основна препрека изради оваквих градова је у овлашћењима градских власти. Наиме, већина градских влада нема законска овлашћења и потребне ресурсе да реализује овакве идеје. На пример, у Шпанији, Француској и САД градске власти имају право да формулишу политику у оквиру својих географских граница, али у Великој Британији тих могућности нема, чак не може да утиче ни на урбанистички план града. Ту су и ограничени буџети, политичка ограничења, али и приступ ресурсима (води, електричној енергији…) Зато су заговорници Новог светског поретка предузели акцију на разбијању националних држава и њиховој регионализацији, што отвара простор за доношење нових законских решења у духу омогућавања изградње „паметних градова“.
Ипак, „паметни градови“, и поред недостатка законских и других предуслова, у неким делова нашег света постају реалност. Постоји десетак примера реализације концепције „паметних градова“ – Неаполис (Кипар), Сонгдо и Инчхон (Јужна Кореја), Џазан (Саудијска Арабија), Лаваса (Индија), Уси, Хучан, Донгтан (Кина), Масдар (Емирати), Долина PlanIT (Португалија), и процес њихове изградње, сматра већ цитирана Татјана Толмачева, наставиће се. Компанија „Cisco“ (иначе је светски лидер у области рачунарске и мрежне технологије које мењају начин комуникације људи, а обим продатих технологија 2010. износио је 43,2 милијарде долара) активно промовише концепцију „паметног града“ и већ је изградила неколико оваквих градова и повезаних заједница (Smart+Connected Communities, S+CC).
Због тога су неке државе (углавном веће и богатије) почеле експерименте са тзв. паметним градовима, јер предложени модел града смањује емитовање штетних гасова, умањују притисак на систем услуга, смањују потрошњу средстава из буџета, умањују притисак на јавни превоз и неконтролисано ширење приватног возног парка, повећава конкурентност региона и помаже развоју индустрије, повећава квалитет водоснабдевања, експлоатације путева, социјалних услуга и сарадњу становника.
Изградња „паметних градова“, у већини случајева, почиње од нуле, како би се демонстрирала преимућства нових технологија и нових технолошких решења. Међутим, за стварање „паметних градова“ највећи је проблем број институционалних и организационих препрека на путу коришћења нових технологија (неке нису у складу са демократијом и људским правима, а неке са другим стандардима). Но, концепција „паметног града“ је сакупљање иницијатива, а општеприхваћена дефиниција не постоји. Постоји мноштво одређења: „интелектуални град“, „чиповани град“ и слично, а што је повезано са виђењима предлагача и коришћене методологије. Заједничко свим овим описивањима „паметних градова“ је: поштовање еколошких принципа, економска одрживост и контрола становништва уз помоћ савремене технологије (чипизација).

ПАМЕТНА ШТЕДЊА И КОНТРОЛА Изградња „паметних градова“ почела је у југоисточној Азији и Блиском истоку „од нуле“, а најбољи примери су Сангдо у Јужној Кореји и Масдар у Уједињеним Арапским Емиратима. У овим градовима се активно користи телекомуникациона структура и информационе технологије за остварење еколошких, социјалних, економских и безбедносних циљева. Управо информациона инфраструктура се планира у почетној, пројектној фази. „Паметни градови“ у Европи и САД-у се граде на бази постојеће инфраструктуре, што је захтевнији и сложенији подухват. Но, у Европи постоји „паметни град“, изграђен од нуле у северној Португалији – град PlanIT Valley.
У „паметним градовима“ ће, сматрају његови заговорници, бити могуће штедети, захваљујући технологији, све – од воде до електричне енергије. Такође, према искуствима Москве и Токија, технологија није решила проблем гужве на путевима, а десили су се и инциденти услед пада система, као у Токију 2008. године када се створила колона од 112 километара, истиче Михаил Блинкин, научни руководилац московског Института за транспорт и железнице.
„Паметна кућа или стан“ у оквиру „паметног града“ подразумева стамбени простор организован за живот људи уз помоћ аутоматике и високотехнолошких достигнућа. „Паметни стан“ обезбеђује безбедност, комфор, али и храну, пиће, енергију, струју, као и остале услуге везане за Интернет и мобилну телефонију. Пољски професор Богдан Јаловецки, сарадник Центра европских регионалних и локалних истраживања Варшавског универзитета, за пољски лист „Przeglad“ (16. 5. 2013), као урбаниста визионар описивао је изглед града 2050. године. Он супротставља уређеном граду кошмар неуређених насељених места. Ситуација је таква да капитализам преживљава кризу, а поједине компаније постају све богатије, те је за очекивати да оне уложе новац у развој градова, што оне и хоће, али у „паметне градове“. Начин концентрације капитала на Западу се догодио, истиче Дејвид Харви, аутор књиге „Бунтовнички град“, захваљујући развоју градова, односно њиховој урбанизацији. Тако је преуређен Париз под Наполеоном III. Градови су били у центру интереса крупног капитала, али истовремено су постали и поприште класне борбе. Данас научници и политичари желе другачију концепцију града, тј. да га преобразе у миран простор, где неће бити раздора између богатих и сиромашних. Но, сама подела на богате и сиромашне ствара сегрегацију, што рађа супарништво и супарничке групе, а оне отуђеност и мржњу. Проблем је што је данас више од 50 одсто становништва планете концентрисано у градовима, а та цифра ће до 2050. године достићи и ниво од 60 до 70 одсто.
Како, дакле, поправити живот у густо насељеном граду? Кајд Бенфилд за амерички „The Atlantic“ истиче да се друштво суочило са једним веома сложеним проблемом – пренасељеношћу градова, што се у САД-у изражава бројем људи који живе на једној квадратној миљи. Људи су почели да се шире ка предграђима, што је довело до повећане тражње аутомобила, који су опет загађивали ваздух и околину, и на тај начин негативно утицали на здравље људи. Тако је данас проблем насељености и живота у граду постао не само урбанистички и грађевинарски, него и политички.
Проблем је како да град постане комфорнији и безбеднији за живот људи? Урбанистички институт из САД-а Urban Land Institute (ULI) публиковао је десет принципа опстанка густо насељених и приградских четврти, а то су: планирати трошкове за даљи раст и модернизацију, промовисање различитости и толеранције, приближавање природе човеку, изградња уз помоћ средстава из буџета много функционалних станова и комплекса, побољшање ефикасности и искоришћавања јавних површина, развој еколошког транспорта и градитељства, разбијање густо насељених делова града изградњом солитера различите висине и озелењавањем дела простора, стварање простора повећане безбедности у граду, примена иновационих и нетрадиционалних решења и развијање културе социјалног партнерства.

ЖИВИ ГРАД Сасвим супротну концепцију града има дански архитекта Јан Гејл. Он, насупрот „паметног града“ (портал „iHNed.cz“), заступа идеју стварања „живог града“, јер овај град шаље дружељубиве сигнале социјалне условљености. Само присуство људи говори о томе какав је град. Пуно и празно позориште шаљу различите сигнале. Први сигнал говори да ће човек провести пријатне тренутке, а други да неће бити тако. Живи и неживи град такође шаљу различите сигнале. Ако град жели бити жив потребан му је разноврстан и пун живот, где доминирају места за одмор, социјалну активност, паркови, пешачке и бициклистичке стазе. Препуни тротоари такође нису добар знак, што наводи на потребу дискусије око броја учесника у збивањима града. Чињеница је да људи долазе на места где има људи, јер присуство других особа надахњује. Другим речима, Јан Гејл сугерише потребу не за стварањем „паметних градова“, него „живих“, а ту је важно урбанистичко планирање којима се у нове градске четврти уноси живот.
Град би требало да буде по мери човека, а то значи хуманији, што управо у својој књизи („Град за људе“ – „Cities for People“) и саветује Јан Гејл. Градовима су потребне пешачке зоне, бициклистичке стазе, паркови и други елементи који град чине живим. Гејл са својим сарадницима покушава да насеља учини хуманијим, што је био и њихов почетни задатак, те да их учини пријатним за живот. „Живи град“ уводи различита ограничења, али пре свега за технику, а не човека. Ограничава се аутомобилски превоз и транспорт, а уводи заједнички превоз. Дигитализација само тамо где је нужна, а не као обавеза. Гејл, како наводи Сали Макгрејн за амерички „New Yorker“, заправо предлаже „копенхагенизацију“, тј. ширење данског стила градског живота на цео свет.
Заговорници Новог светског поретка критикују Гејлову концепцију „живог града“ због тога што, наводно, аутори овог пројекта избегавају проблеме које пешачке и друге зоне изазивају у градској инфраструктури. Ако аутомобилима забранимо да пролазе једном улицом, морамо им омогућити пролаз другом, а често то није могуће, па Гејла и њему сличне проглашавају демагозима. Постоје људи који желе спокој солитера који штрче у небо, где је све аутоматизовано и контролисано, где му не могу прићи терористи и одсећи главу или активирати експлозив. Такође, тачно је да због разлога безбедности (или изговора који се тиме прикривају) не би требало протерати слободу из људске заједнице и градова.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *