Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Селимир Радуловић директор Стеријиног позорја – Разговарала Наталија Панић
„У грчу да све овере, данас и овде, српски су транзициони културни скакавци, у минулом десетлећу, поделили (између себе) све значке и дипломе. Чак и не помишљајући, рецимо, наравно, да је аутор само талац своје епохе, да га тек каснија времена ослобађају тог ропства“
О недавно одржаном, а по многим оценама изузетно успешном (58. по реду) „Стеријином позорју“ у Новом Саду, које је ове године усталасало духове и надахнуло многе јавне културњачке, али и оне друге – идеолошке и политичке распре, разговарамо са једним од главних „криваца“ за поменуте догађаје и остварене домете ове значајне театарске манифестације – Селимиром Радуловићем, директором Позорја. Помало неочекивано, уз помињање неких од горућих тема овдашњих међусобица, контроверзи и сукоба у култури – заслугом нашег саговорника, иначе и песника, есеjисте и издавача, разговор дотиче и нека религиозна, етичка и филозофска питања.
Господине Радуловићу, спуштена је завеса на 58. Стеријино позорје. Општи је утисак да су ове позоришне игре, и поред бројних непозоришних игара које су их пратиле, вратиле стари сјај манифестацији. Било је полемика, спорова, контроверзи?
Генерална оцена је да је овогодишње Стеријино позорје било, у програмском смислу, богато, разноврсно, динамично. Кад то кажем имам у виду знатно већи број реализованих програма него минулих година и двоструко већи број и гостију и посетилаца. У минулих месец дана, уз повишену креативну температуру и страсну уметничку енергију, Стеријино позорје је било у средишту пажње српске јавности, посебно селекција националне драме и позоришта. Било је, као што сте рекли, и двоумица, и контроверзи, и спорова, што је добро за наш позоришни живот, али и за српску културу у целости.
На Позорју младих, као делу пратећег програма, учествовало је 130 студената и професора, са осам академија уметности и високих позоришних школа из Србије и региона, чије су испитне представе привукле значајан број млађе позоришне публике, па се намеће закључак да је уливање нове, младе, креативне (иновативне) енергије у програмске крајолике овогодишњег Стеријиног позорја био један од основних (позитивних) утисака.
Игре око позоришних игара, да тако кажемо, кренуле су два-три месеца уочи Фестивала.
Да, најпре смо добили један комитетски допис (у виду Отвореног писма) из Сарајева који је, нажалост, посведочио о бедном стању у простору наше јавне свести. У допису, којег нисмо удостојили коментара, инсистирало се на борби против националистичке трулежи и реторике, исказивао жал, јер нам се индоктринација руга у лице, заузимао јасан став према владајућим структурама, стављајући им до знања да нећемо климати главом на покушаје да се уметност искористи као средство идеолошке пропаганде (!?) Била је то одоцнела, сагласно томе, и анахрона титоистичка посланица, која се (овај пут) показала несврховитом, хоћу рећи, истрошеном. Њен основни циљ је био да се, по задатку, облати најзнаменитији Сарајлија свих времена, угледни српски, европски и светски редитељ Емир Кустурица, само зато што је, својевремено, именовао зјапеће рупе у договорено-дозвољеном наративу трагичног рата у бившој Југославији. Дакле, ако се има у виду да је мета био уметник чији је редитељски рукопис оверио релевантно место српске културе у европском и светском контексту, који се, у озарујућој (светоотачкој) речи може поредити с плодним стаблом које, подносећи ударе ветра, остаје на истом месту, пуштајући корење дубоко у земљи, онда је извесно да се наречена посланица може назвати, неувијено, извануметничком инвективом, загужваном у мрежи прелести идеологизованог језика који опогањује (и укида) и најосновнија уметничка значења.
Да, готово да су ме присиљавали да кажем било што – да одустанем од коментара да немамо коментар! Шта је требало да коментаришем – покушај да се мрежама за врапца нахвата орао под облацима! Сада кажем, бранећи истину, јер сам ћутао не желећи да браним себе – исти је коментар био и када је Босанско народно позориште Зеница отказало долазак у Нови Сад. Представа Гребање или како се убила моја бака, Босанског народног позоришта Зеница, Хартефакт фонда и Битеф-театра, пријављена је, из уметничких разлога, за 58. Стеријино позорје. Наш селектор, угледни драмски писац Игор Бојовић, уврстио је ову представу у Селекцију националне драме и позоришта, такође из уметничких разлога. Босанско народно позориште Зеница доставило нам је сав информативно-пропагандни материјал и потврдило учешће на Фестивалу. Десет дана уочи Фестивала, усменим путем, предочено нам је да представа неће бити одиграна. На тај начин је затворен (апсурдистички) круг, исцртан на првој страници Отвореног писма – да нећемо климати главом на покушаје да се уметност искористи као средство идеолошке пропаганде! И на овом примеру се можемо уверити у веродостојност речи Ернеста Сабата да се, при вртоглавој брзини, не рађају плодови, нити има цветања!
Потом је истрчала на терен, на самом отварању, Кустуричина репрезентација, у којој је сваки играч био спреман да зашиљи перо и потпише неку сасвим другачију војвођанску декларацију…
Емир Кустурица је, на свечаном отварању, једним духовитим уметничким гестом позвао наше најеминентније духове да, по мери духа и културе, овере нашу садашњост и будућност. И, очас, разбудио неотклоњиви злодух Голубњаче и немирну савест локалних идеолошких фанатика. Тако смо добили два-три саопштења, додуше са закашњењем, јер се, ваљда, и најтричавија средства морају правдати, која су нас вратила у oсамдесете године прошлог века, оверавајући на делу да је, за један део наше јавне свести, европејство само субститут за титоистичко југословенство!
Није ли то потцењивање српске јавне свести, како сте једном Ви „дефинисали”, све присутније (и интензивније) и поводом недавних саопштења (пре свега српског ПЕН-а) о стању у српској култури!?
Љубав према новцу и љубав према празној и ништавној слави су, од давнина, два најтиранскија ероса. Посебно је погубан први ерос, ерос среброљубља, који је, без остатка, овладао српским културним транзиционим скакавцима. Oни су, у минулом десетлећу, опустошили драгоцену супстанцу српске културе, радећи све оно што раде болесни, не знајући да су болесни! За њих држава не настаје због лепог живота, како подучава Аристотел, и не служи Божјем делу на земљи, како надахњују свети оци, већ због њиховог лепог живота и похоте у стицању земаљског блага. И данас, предани погубном шкргуту зуба, без жеље да, у метежу свакодневице, потраже пут спасења, ови узохољени копљоносци су спремни да злом гласу извргну свакога ко не стаје у њихову замишљену меру, не схватајући да је Бог опремио човека, како вели апостол Павле, не да буде довољан себи, већ и другим људима. И нису, нипошто, у континуалној изнудици, намерни да се придигну, да отворе очи и сперу са себе со неваљалства. У бујици њиховог злословља загушен је сваки смисао, без могућности да проклија и да здраво зрно. Покушавајући од безакоња сачинити закон, кушајући све сласти биља земаљскога, огледајући се у сјају руха златотканога, још увек су необавештени да је никад прежаљени и недовољно оплакани лидер у региону (са све жутим картелом) укњижен као расход. Какав ли им је данас ехо реченице, изговорене у маниру незрелог и нездравог партијашења, којом је Пишчев омиљени Светионичар поништавао све оно што га чини логосним, словесним, смисаоним бићем, тврдећи да је странка која је обесмислила сваку националну институцију, заправо, национална институција!
Хајде, поводом Вашег питања, да ствар сасвим упростимо. Када неко од њих, рецимо, добије новац за пројекат или кад се јубилеј позоришне националне куће претвори у његов јубилеј (по принципу 1 у 3), а из северне се српске покрајине шири језиви (свеподразумевајући) вапај ди су наши новци, онда српска култура цвета. И нема саопштења и нема протеста. Кад се вољом народа, тај неко, као један од симбола жутог картела, удаљи од вагана, онда се српска култура вртоглаво суновраћује, а српски ПЕН, разумљиво, уздише над њеним развалинама. Верујем да ћете се сложити да овакво потцењивање јавне свести није забележено ни у време најтврђег комунизма! Или – када још један из тима, јединственог у служби и дружби, који, у минулом десетлећу, није, ни на врх прста, нудио ни кап воде другима, ламентира над судбином СКД, јер није из буџета Министарства културе добио исту цркавицу као и УКС, онда би било, не само кукавички, него и неморално, не подсетити га на властиту беду, будући је ћутао када је новац, више од десет година, ишао у супротном смеру. И није неопходна нека велика храброст да га опоменемо и покушамо вратити у оквире праве људске димензије, без обзира на то што бестидни најтеже подносе кад им се укаже на оно што јесу.
Што се мене тиче ја сам, заслепљен бучним призорима савремености, покушавајући да остварим оно што сам као дете осећао, као човек културе, политичке промене у Србији дочекао као исцрпљени бродоломник који се дочепао копна после дуге буре с невременом. Ако је, у планетарном смислу (Сабато, Спилберг), култура на издисају, савремена српска култура је, у минулом десетлећу, под убојима српских транзиционих културних скакаваца, издахнула! Наш задатак је да је вратимо у живот, удахњујући јој нову снагу и нове вредности, не дозвољавајући да протраћени део живота засветли јаче од оног дела којег сматрамо узвишеним. Не без свести, наравно, да се онај који с ђаволом оде у шетњу тешко враћа кући.
Да ли је реч само о етичком посрнућу?
Без сувише ризика се може рећи − реч је и о етичком и о уметничком посрнућу. У грчу да све овере, данас и овде, српски су транзициони културни скакавци, у минулом десетлећу, поделили (између себе) све значке и дипломе. Чак и не помишљајући, рецимо, наравно, да је аутор само талац своје епохе, да га тек каснија времена ослобађају тог ропства. Уметничко дело се, на први поглед, открива у диференцираном јединству епохе у којој настаје − у својој пуноћи тек у великом времену. Тада нам се, наиме, пројектују огромне ризнице потенцијалних смислова, које су таложене вековима. Њих су Шекспир или Његош закључали у своја дела, али ни они, ни њихови савременици нису могли да их прихвате и оцене у контексту културе своје епохе. Све што припада само данашњем времену, вели Михаил Бахтин, умире заједно с њим.
Једном речју, показало се да су српски транзициони културни скакавци недостојни властите културе. Можете замислити шта ће се догодити кад прогледа тек рођени Светионичарев Писац и суочи се с етичким и уметничким преименовањем властитог лика и дела.
Удахњујући, како ви кажете, нови живот српској култури, отварамо могућност за проналажење, односно истинско укорењење нашег савременог човека.
Између прогреса и преображења савремени свет је изабрао прогрес, одбацујући христоносни наук о кретању горе, а не напред, к Небу, к Богу. Оглушио се о свети позив оних што блистају таворском светлошћу, што се молитвом узносе са земље у ваздух. Има ли, заиста, смисла српска душа без вере у могућност преображења жалосне и греховне стварности!? Без Христа, човек је човеку звер – у Христу човек је човеку човек. Ако је за Немца сасвим нормално да је Немачка изнад свега, да ли је Србину дозвољено да макар помисли, ако већ не сме да запева, да је Србија изнад свега. И да се за такву Србију Богу моли. Зашто, да одемо још даље, српско дете не би могло бити слично руском детету које се, уз песму Александра Сергејевича Пушкина, захваљује Богу што се родило као Рус, поносећи се својом рускошћу, односно руском детету које се, заједно са Николајем Васиљевичем Гогољом, диви генијалности руског језика, па да се и оно поноси својом српскошћу, дивећи се лепотама српског језика. Укратко, онај који има обасјано индивидуално национално-духовно лице, на којем се чита да смо сви једно, да су у нашој националној духовној култури сва блага наше отаџбине, зна како да га сачува – и од охоле националистичке умишљености, на једној страни, и од неподношљивог свеизругивачког поништавања, на другој страни. Нема братства у духу уколико се стидиш национално-духовног бића. Кад се утврдиш у духу властитог народа, онда ћеш, на истински начин, разумевати дух других народа!
Један сте од српских интелектуалаца који, неувијено, исказује критички став према савременом свету’, а посебно према Америци. Шта је пресудно у томе‘?
То је велика тема и није, разуме се, тема од јуче. Пре пола века, један од водећих еврофилософа двадесетог века, Мартин Хајдегер, Америку именује као место катастрофе, као друштво које је конститутивно неспособно за културу. Између Америке и Совјетског Савеза, вели он, може се повући знак једнакости! И наставља – за ове земље је карактеристично одсуство дубине, обе су захваћене лудошћу тежње за технолошким прогресом и успостављањем контроле над сваким појединцем, у обема је белодано присуство демонских сила. Ништа нежнији није био, рецимо, ни Жак Бодријар. Америка је, за њега, пустиња из које је ишчезла реалност, простор где знаци реалног замењују саму реалност. И као таква, она је веродостојно лице савремене цивилизације, друго име за обеснажење свих вредности и смрт културе – она је врхунац постмодерног културног суицида.
Али, право је рећи, одређујући се спрам савремене Америке, не заборављам, ниједног тренутка, на подстицајну линколновску парадигму, односно на чињеницу да је реч о земљи која је родно место начела на којима почива савремена цивилизација (модерни конституционализам, заштита индивидуалних људских права, равнотежа различитих грана власти, заштита обесправљених расних и културних група). Подсећам само на оно што је у искуству и хоризонту мишљења интелектуално-морално утемељеног савременог европског човека.
За свој књижевни рад, недавно сте добили „Вукову награду“.
Понекад ми се чини да су песницима, с времена на време, неопходна признања, да не би изгубили веру у себе, да би се осведочили, изнова, да су стасали за своју мисао и своју песму. Јер, истином опседнути песник, не може да се не запита, у времену у којем људи подсећају на дрвене куглице, које се међусобно сударају и одбијају, у разним правцима, како је то неко препознао да песничка реч допире чак тамо где не допиру сунчеви зраци. Да кажем и ово – има ли веће радости за ствараоца од оне кад ради нешто због чега поверује да је Господ видео његово срце, кад му се, у плодовима земаљског труда, указује надземаљско. И да то што животу даје виши смисао, што га освештава, буде оверено неком врстом званичне овере.
Као што је истинска политика служење народу, тако је и истинска поезија (култура) истинска духовна служба. Она је последња линија одбране савременог европског (и српског) човека да се не загуби у хаотичној прашини случајних појединости, у којој се не разазнају плодови срца и духа. Напослетку, свој дар судбине усмерио сам к томе да се у песми препозна како се дело јеванђелизације улива у дело цивилизације, која се усмерава к Истоку – Христу. Као и све што дише и моја песма, на духовним крилима вере, слави Господа. Лепота се спушта озго, а поезија, као људска душа, сија изнутра и огледало је славе Његове. Само је један Песник Универзума. Распета мисао, вели Свети Максим Исповедник, односно мисао сваког облика овога света. Зрак таворске светлости!
