Почетна / Друштво / О цензусу и политичкој корупцији

О цензусу и политичкој корупцији

Пише Драгомир Анђелковић

Каква би реформа политичког система допринела извесном  јачању наше државе и бољитку њених грађана?

едавно је првак Социјалдемократске партије Србије и потпредседник владе Расим Љајић предложио комплексне измене Закона о избору народних посланика, које предвиђају увођење степенастог цензуса за улазак у Парламент и персонализовани пропорционални систем. Ти предлози су у јавности опажени као политичка занимљивост, али нису изазвали потребну пажњу и стручну расправу. Штета је што је тако.  Ваљало би да буду озбиљно размотрени јер су важни и указују на много опсежнију потребу за дорадом нашег политичком система.

СТЕПЕНОВАЊЕ ЦЕНЗУСА Сада је за све изборне актере – са изузетком мањинских које имају тзв. природан цензус – баријера за улазак у Скупштину пет процената изашлих бирача. Нема везе да ли странке на изборе излазе самостално или у оквиру „стоглаве“ коалиције. Услед тога у Парламенту имамо представнике преко 50 партија иако смо на прошлогодишњим изборима гласали за 18 листа. Штавише, када се грађани за неку од њих определе, не могу директно да утичу на то ко ће бити изабран. Када би био усвојен предлог странке Р. Љајића, то би се такође променило.
Бирачи би добили могућност да се определе за конкретног представника странке коју су одабрали. Што се степенастог цензуса тиче – који има за циљ нестанак из Парламента, па и са политичке сцене странака које имају минорно упориште у бирачком телу – предвиђено је да баријера за партију која самостално излази на изборе буде пет одсто, за коалицију две странке седам процената, а предизборни „савез“ три или више странака девет одсто. Са изузетком СНС-а и ДСС-а, странака које су недвосмислено подржале такву корекцију нашег изборног система, остале партије су се о њој или стидљиво позитивно (и то селективно) изјасниле, или су је пак игнорисале. Међутим, корист за државу и друштво била би вишеструка када би поменути предлози били усвојени.

[restrictedarea] НАЦИОНАЛНЕ (ДЕЗ)ИНТЕГРАЦИЈЕ  Још током прве половине прошлог века, наш велики правник и историограф Слободан Јовановић истицао је значај великих партија  – које уистину, а не тек реда ради, делују на читавом подручју државе – за стабилност политичког система и национално јединство. Свеобухватне страначке структуре – које се по регионалним, етничким, религијским или неким другим критеријумима – макар и неформално не фокусирају само на неки део државне територије, бивају њен интегративни фактор (као што у супротном прете да постану, ако то и од старта нису, дезинтегративни чиниоци). Стога, много боље је да се ради прелажења цензуса уобличавају политичке формације као дугорочне и чврсто срасле структуре, него да се пред саме изборе, без озбиљних унутрашњих веза и намере да се остане заједно, образују коалиције које би око неке веће странке окупиле разне партијице са регионалним и мањинским упориштима.
Тиме се постиже контраефекат за национално јединство. Уместо да се мноштво малих интереса уклапа у један велики, односно подређује потребама државне целине, мноштво малих уцењивача на њен уштрб, а у корист својих „база“, извлачи разне уступке. У условима када би требало прикупити који глас више од кључних опонената и тако повећати своју шансу за формирање владе, то је цена коалиционих обједињавања релативно великих странака националног формата, са партијама које имају парцијално утемељење. Док мали настоје да се избаве од цензусне „гиљотине“, велики желе да ради престижа и практичног ефекта који из њега произлази, коалиционим „анаболицима“ вештачки напумпају своје мишиће.

НЕГАТИВНА СЕЛЕКЦИЈА Све речено није могуће отклонити али је реално ублажити. Зато је Љајићев и неке друге сличне предлоге потребно уважити као основ за измену Закона о избору народних посланика. Но, они би, бар по мом мишљењу, свакако морали да укључе и додатно степеновање. На пример, за коалицију од четири странке цензус од 12-14 одсто, од пет партија 18-20 процената итд (уз његово повећање на начин који би дестимулисао превелике коалиције). Јер, највећи број патуљастих партија у Парламент је ушао заједно са великим актерима какви су СНС и ДС. Ако би цензус са коалиције од три или више чланица био девет одсто, ништа се суштински не би променило. Додуше, цена у уступцима које на свој и рачун државне целине, плаћају велике партије, донекле би опала пошто би простор за ценкање малих био сужен. Ипак, из већ наведених мотива, велике партије би и даље имале интерес да око себе окупљају булументу патуљака. Не би их плашио повећани цензус. Стога, требало би инсистирати на томе да он расте пропорционално увећању коалиционих партнера. Тек онда би се хаос на парламентарној сцени рашчистио, а да би партије и изнутра постале квалитетније, важан је и предлог да буде уведен персонализовани пропорционални систем.
Јавна је тајна да у странкама, и то свим, влада негативна селекција. Сувише често се у први план долази на основу додворавања страначком вођству, непотизма, клановских критеријума, а не личних квалитета и објективних потреба друштва. То би се бар унеколико променило набоље ако би грађани сами могли да бирају кандидате из редова странака. Тако би биле ублажене и регионалне диспропорције, па се вероватно не би десило да непропорционално велики број посланика буде из Београда, док многи делови Србије немају своје представнике у Скупштини.
Коначно, не само што би се више водило рачуна о томе да у врх странака долазе људи који имају квалитете на основу којих могу да привуку (а тада би и они много више водили рачуна о личној понуди њених кандидата, а не би партије поистовећивали искључиво са њеним лидером и неколико првака) – већ би била подигнута на виши степен и унутарпартијска демократија. За очекивати је да људи који имају неке квалитете и на њима заснован престиж у јавности, поседују и лични интегритет, те да неће пристајати да само климају главама пред партијским старешинама, односно слепо извршавају њихову вољу (или се праве да је извршавају), уместо да се боре за решења у која верују. Срби се углавном не везују за апстрактно схваћене партије, већ за људе, а када је већ тако, боље је да у некој мери имају у виду више њих, а не само једног или двојцу лидера, са којима поистовећују странке. За изградњу стабилних институција, на којима почива сваки здрав систем, то је много погодније него да политика има уско персонални карактер.

СИНГАПУРСКО ИСКУСТВО Штошта још може да се каже о наведеним конкретним предлозима, но и оволико је за сада доста. Јер, прилика је да у контексту тога проговоримо о још нечему, а то је питање корупције, о којој се код нас доста говори, али се прича не пројектује на странке. А она је и те како повезана са партијским животом, и било каква реформа политичког система то би требало да има у виду. О томе нам на сликовити начин говори пример Сингапура, државе која се, око тога нема ни трунке сумње, најефикасније у свету бори против системске корупције.
Том темом се у свом сјајном политичко-мемоарском делу посвећеном модерној историји Сингапура („Сингапурская история. 1965-2000 гг. Из третьего мира – в первый“, Москва, 2010), детаљно бавио кључни творац стубова успеха малог „азијског тигра“ – Ли Куан Ју (1923). Дугогодишњи премијер Сингапура, на основу огромног практичног политичког искуства и грандиозних постигнућа у борби са корупцијом и другим системским девијацијама, тврди да без смањивања потенцијала за испољавање свега тога на страначком терену, све друго је врло ограниченог рока трајања.
Ствар је у томе, како Ли Куан Ју истиче, да модерна изборна утакмица сама по себи генерише корупцију у друштву. Избори много коштају и у условима када се скоро све – од наклоности медија до немалог броја гласача – буквално купује, партије морају да прикупљају велика средства за њих. Разуме се, велики део њих је ван легалних токова. А они који дају новац странкама, по правилу, од њих нешто очекују. Тако систем запада у врзино коло корупције. Пошто странке освоје власт, враћају дугове својим „инвеститорима“ на легалне и нелегалне начине. Када се такве ствари чине за рачун партије, тешко је остати имун и у вези са личним интересом. Напросто, рупе у систему које се праве због враћања партијских „дугова“ дају лош пример и пружају могућност и неким функционерима који раде за странку да се и сами окористе.

ПАРТИЈСКА КОРУПЦИЈА  Уистину свеобухватна борба против корупције, како је правилно констатовао Ли Куан Ју, мора да буде утемељена на умањивању потенцијала за партијско учешће у тој игри.
Нема тих механизама контроле који стварно могу да проникну у дубине црних партијских токова новца, али могуће је смањити потребу за њима путем драстичног ограничавања простора за предизборно рекламирање и „организовање“ јавности намењено испитивању рејтинга странака, и уз строгу контролу информационе сфере од стране одговарајућих институција (и пробуђење јавности) у циљу умањивања прикривеног ПР-а. Резултат се постиже и финансирањем медија из буџета током кампања, како би се парламентарним и, у складу са одређеним моделима утврђивања њихове тежине, ванпарламентарним партијама, систематски обезбедио одговарајући простор (а он чини доминантан део медијске пажње која им се посвећује током кампање).
Не тако драстичне, али делотворне мере, срачунате на то да се избори учине јефтинијим и тиме партије мање оптерећене потребом да нађу новац за њих – усвојене су и у многим другим пристојним земљама, од Швајцарске до Скандинавије. А ми некако, када говоримо о Западу, баш у свему морамо да се „американизујемо“. То генерално није добро, а поготово је лоше у домену свега онога што представља фактор политичког генерисања корупције. У наше доба, теоретичари су то приметили још осамдесетих година прошлог века, партије су постале нека врста пуких удружења за долазак на власт и заштиту интереса појединих интересних група. Све мање је искрених идеолошких подела. Оне су постале нека врста „амбалаже“ како би „производ“ додатно (не само персонално) био препознатљив. Како је цинично приметио Џ. Б. Шо – они који не знају ништа, а мисле да знају све, теже политичким каријерама. Ако тамо где би требало још умеју да буду и полтрони или су повезани са моћним центрима моћи у чијем интересу раде – смеши им се политички успех. Тако је пречесто и код нас, а не само да је било у Британији доба поменутог писца. Сви то знамо, али добро би било да нас предлози Р. Љајића подстакну и да озбиљније радимо у прилог тога да то бар у некој мери ублажимо!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *