Николај Табаков: Генералштаб би требало да остане порушен

Разговарао Миодраг Зарковић
Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

За разлику од Софије, у којој је савремени урбанизам много тога порушио, рекао бих да је Београд очувао свој дух и много ми је драго због тога – каже Николај Табаков, један од познатијих и читанијих бугарских књижевника данашњице

Поводом представљања његовог романа „Да“, који се у издању куће „Клет“ појавио у српском преводу, бугарски писац Николај Табаков боравио је протеклих дана у Београду. Био му је то први долазак у српску престоницу после пуне деценије, колико је прошло од објављивања његове претходне књиге.

Достојевски је рекао да су писцу неопходне недаће како би му стваралаштво било успешно. Да ли је Вама, онда, лакше или теже да пишете од како је Бугарска у Европској унији? Да ли Вам је ЕУ отежала живот и олакшала стваралаштво или обрнуто?
Мишљења сам да, ако се нешто појави битно на уметничком небу, сасвим сигурно неће доћи са Запада, јер тамо су људи навикли на устаљен живот, на живот по шаблону. Зато очекујем да највиши уметнички домети наставе да долазе са Истока, из ових наших крајева, Мађарске, Чешке, Пољске… Што се мене лично тиче, ништа се није променило од како смо ушли у Европку унију. Или барем ја не видим промену. Не чини ми се да пишем лакше или теже. Са те стране, све је као што је и било. У целој области културе је тако.
[restrictedarea]
А колико Вам се живот променио?
Одавно сам се преселио из једне мале средине, из провинције, у велики град, где сам прошао све и свашта, да бих на крају дошао до тога да имам своју издавачку кућу. Мој животни пут није био нимало лак, али барем имам задовољство да знам да сам све постигао сам, сопственим радом, без спољашњих утицаја. Сматрам то изразом личне слободе. У сваком случају, рекао бих да друштвене околности, као што је био улазак у Европску унију, не утичу претерано на мене у том смислу да ми ремете свакодневицу, ни у повољном, ни у неповољном смислу.

Глобализација? Да ли прети књижевности?
То је сложено питање. Рекао бих да књижевност тражи и нуди одговоре на питања која су суштински важна: ко сам, шта сам, зашто сам, како да васпитам децу… Зато мислим да глобализација, као и тренутни друштвени токови иначе не утичу превише на уметника. Ма колико да технологија узнапредује, теме којима се бави књижевност никада неће застарети. Ако читамо „Библију“, свеједно је да ли је читамо у штампаном облику или са екрана, рецимо. Важно је да је читамо. Због тога сматрам да технологија, па и глобализација која проистиче из технолошког напретка, не може да измени уобичајене видове у којима књижевност обогаћује наш живот.

Која питања вас као књижевника највише занимају?
Питања као што су: зашто сам; да ли сам део заједнице или сам првенствено појединац; да ли могу да се отргнем од околности у којима сам свакодневно заробљен…

Како Ви лично одговарате на та питања?
Мислим да сваки човек има у себи неки таленат. Зато је и могуће да налетите на дрводељу који од дрвета може да направи Мона Лизу. Човек би само требало да открије такву даровитост у себи и да се бави нечим у чему ће му та даровитост користити. То је, наравно, много лакше рећи него постићи. У мом случају то се остварило. Надам се да неће звучати препотентно ако кажем да сам срећан човек због тога што радим оно што волим, што сам нашао „своје“ занимање и што се бавим њиме, што ми то занимање причињава велико задовољство.

Колико познајете српску књижевност?
Нажалост, врло мало. Као млађи сам се бавио превођењем, па сам тако преводио и Бору Станковића. То ми је, иначе, било веома тешко, зато што је српски језик доста сложен, има веома тешку граматику.

Сложенију од граматике бугарског?
Да, због тога што имате много падежа. Бугарски језик је аналитичан, а падежи много помажу у писању поезије. Зато је теже преводити песме са српског на бугарски, него обрнуто. Многобројни падежни облици дају слободу да се са стиховима ради шта пожелиш. Од савремених српских писаца читао сам једино Михајла Пантића. Али, питање колико сам вам ја меродаван, зато што ни бугарску књижевност не пратим нешто приљежно. У сваком случају, искрено ми је жао што су контакти између српске и бугарске књижевности толико слаби. Надам се да ће у будућности бити чвршћи и бројнији.

Шта читате?
Од тога шта читам, много ми је битније шта волим да читам. Највише се дивим једном сјајном америчком писцу, који је умро пре три године. Реч је о Џерому Дејвиду Селинџеру, врсном приповедачу. Мене он одушевљава првенствено због тога што пише „обичним језиком“, а ипак успева да надилази пуко приповедање. Његових „Девет прича“ су у ствари „Библија“, само написана у девет прича. Исто тако бих свима препоручио Тургењева, а од бугарских Јордана Радичкова. Мислим да постоје две врсте писаца. У једну врсту спадају они који се поигравају речима, као што су Селинџер и Радичков. Они уживају док пишу. Другу врсту сачињавају дисциплинованији ствараоци, који имају нацрт и чврсто га се придржавају. Могу слободно да кажем да сам у првој групи, пошто се веома забављам док пишем, просто уживам. Причам о самом раду, наравно, а не о дометима.

Прошло је десет година од како сте претходни пут били у Београду. Колико се српска престоница променила од тада?
Не примећујем некакве значајне промене. Када сам био овде 2003. године, веома упечатљива била ми је зграда бомбардованог Генералштаба. Видим да је нико није поправљао. Мислим да би требало и да остане таква каква је, као знамење напада који су извршили на вашу земљу. Овог пута имао сам прилике да обиђем и Скадарлију. Тамо се види сјајна мешавина боемског, савременог и еснафског. Оно што је мени најважније, то је да је Београд сачувао свој дух. То нарочито долази до изражаја у поређењу са Софијом, где је савремени урбанизам узео свој данак и много тога нарушио.

Хоће ли Београд ући у неку од Ваших књига?
Већ је ушао. Одавде идем право у Москву, где ће бити одржана промоција једне моје књиге „Неће увек бити овако“. У том роману говори се о измишљеном рату. Радња се дешава у савремено доба, када сви балкански народу улазе у рат једни против других: Бугари, Срби, Грци, Турци. Тај сукоб је, наравно, измишљен, а на крају је јасно да у њему, као и у било којем другом рату, нити је било победника, нити је могуће да га буде. Тако да, ето, већ сам се у својим романима бавио Београдом и Србијом.
[/restrictedarea]