Почетна / Друштво / Неподношљива светлост Свете Софије

Неподношљива светлост Свете Софије

Пише Дарко Танасковић

Председници општина у Србији усрећени постојањем неких крњавих зидина или урушених грађевина из османлијског вакта и земана с ентузијазмом прихватају неоосманистичку мантру о томе да нам је прошлост, иако повремено тешка и бременита сукобима, била заједничка, па би требало заједнички, ради складног саживота у будућности, да радимо на њеном релативизовању и ревалоризовању (а заправо ревидирању)

У склопу стратегије савременог неоосманизма значајна улога намењена је деловању посредством онога што се данас, укупно узевши, стручно назива „мека моћ“. Постоји више издашно финансираних државних и парадржавних ресора, институција, агенција и служби, задужених за систематско изграђивање и унапређивање што повољније слике о Турској у свету, кроз образовну, научну и културну сарадњу у различитим областима и видовима, од организовања курсева турског језика, па чак и посебних школа, преко стипендирања студената и организовања студијских путовања, гошћења и чашћења страних новинара по истанбулским хотелима са најмање четири звездице, до широке акције дигитализовања збирки оријенталне архивске и рукописне грађе, приређивања изложби и гостовања турских уметника и учешћа у обнављању историјских споменика и грађевина из османског доба. Ваља признати да се све те активности обављају промишљено, плански и доследно, уз максимално поштовање свих формалних и правних узуса, с осмехом, али и непоколебљивом упорношћу оних којима није ни на крај памети помисао да у нечему можда и нису у праву и на правом путу. И успеси не изостају. Рекло би се, чак, да је ова неоосманистичка културна офанзива, бар у Србији, делотворнија од политичке, па и економске, иако се у вези с перспективама привредне сарадње у последње време износе изразито оптимистичке прогнозе.

ХАЛАПЉИВО „КУСАЊЕ“ СА МЕНИЈА „МЕКЕ МОЋИ“ Изгледа да Срби наглашено спремно прихватају турску културну понуду с менија „меке моћи“, од сапунастих телевизијских серија и баклава, до курсева турског језика (и других вештина), а и помоћи у рестаурацији и реконструкцији споменика османског градитељства у нашим крајевима. Председници општина у Србији усрећени постојањем неких крњавих зидина или урушених грађевина из османлијског вакта и земана с ентузијазмом прихватају неоосманистичку мантру о томе да нам је прошлост, иако повремено тешка и бременита сукобима, била заједничка, па би требало заједнички, ради складног саживота у будућности, да радимо на њеном релативизовању и ревалоризовању (а заправо ревидирању) у складу с растерећеном, модерном историјском свешћу наших турских пријатеља и балканских суседа. Неоосманистичко схватање комшилука, бар кад је о Балкану реч, протеже се, наиме, на све државе које су некад биле у саставу Османског царства, па је тако један од омиљених израза присности турских званичника у изјавама о односима са Србијом тврдња да „Србистан“ сматрају суседном државом, иако Турска с њом нема заједничку границу! У амбијенту таквог „комшилука без граница“, српски општински главари показују се више него кооперативни, поготово ако срачунају да би обнављање споменика из османског доба у њиховом крају, уз финансијску подршку турске стране, могло побољшати и обогатити локалну туристичку понуду. Турци се у такву интересну логику спремно уклапају, износећи аргумент да би се привлачењем турских туриста, који се одушевљавају кад на Балкану препознају материјалне трагове своје Румелије, могао бар делимично поправити, изразити и за Србију неповољни дебаланс у туристичкој размени. Кад се реченом додају и широко распрострањене, суштински погрешне, а „политички коректне“, уопштене флоскуле о потреби залагања за наводну „мултикултуралност“, не би се требало чудити мудрим изјавама, рецимо, председника Општине Велико Градиште из 2009, а у вези с понудом Турске да помогне у обнови Рамске тврђаве на Дунаву: „Радо ћемо прихватити ову понуду, јер желимо да негујемо културну различитост и дочекујемо госте свих вера и нација.“ Да није реч о усамљеном личном мишљењу, већ о континуитету званичног става локалне власти, сведочи поновљена овогодишња спремност садашњег председника Општине на прихватање донације дарежљивих потомака градитеља овог великог утврђења, једног од једанаест на обали Дунава. Било би, наравно бесмислено и штетно, а и културно неприхватљиво, противити се обнављању свих објективно вредних средњовековних споменика и архитектонских комплекса на територији Србије, без обзира на њихову цивилизацијску провенијенцију, али није згорега подсетити и на древно упозорење Лаоконта Тројанцима, задивљеним пред никад виђеним Тројанским коњем: „Што год то да је, бојим се Данајаца и кад дарове носе.“ Тим пре што савремени неоосманистички „Данајци“ испољавају симптоматичну селективност и индикативну доследну недоследност у залагању за афирмисање наводно вредносно и идеолошки неоптерећеног односа према целини прошлости, а зарад боље и светлије будућности. Они би неке погашене светлости из „заједничке прошлости“ изнова да упале, а неке, богме, и да пригуше, ако већ не могу и потпуно да их утуле. Поготово су осетљиви на снопове светлости који данас чак и жмиркајући, али неугасиво, допиру из византијске предисторије османлијског преплављивања Мале Азије и Балкана.

[restrictedarea]

НЕДОУМИЦЕ ОКО „ЗАЈЕДНИЧКЕ ПРОШЛОСТИ“ Исправно схватајући снагу материјализовања културноисторијске симболике и домете њеног зрачења у спровођењу стратегије своје, али и туђе „меке моћи“, турски обновитељи „заједничке прошлости“ као да заборављају да им, (транс)историјски посматрано, није заједничка само прошлост с хришћанским народима после њиховог пада под османску власт, већ и векови који су томе претходили, укључујући и њихове градитељске и друге белеге на данас турској националној територији. Ако се жели помоћи обнови Рамске тврђаве, па чак и спомен-куће у знак сећања на трагичне јунаке битке код Чегра (што је заиста с оне стране здраве логике и доброг укуса), зашто се, рецимо, не заустави пропадање импозантних византијских зидина око Истамбула или, пак, Дуги трачки зид, западно од Цариграда, „најмонументалнија античка фортификација у континенталној Европи“, како пише Драган Вукић у својој драгоценој монографији „Цариград – око васељене“? Зар православни туристи из Србије и са целог Балкана не би похрлили да посете ове споменике „заједничке прошлости“ и тиме увећали атрактивност турске туристичке понуде? Али не, њима су намењене начичкане плаже и конфекцијски хотели Кушадасија и Алање или они нешто луксузнији Анталије или Бодрума, док се за будуће турске посетиоце у Нишу, Великом Градишту и ко зна где све по земљи Србији припрема узбудљив доживљај обновљене Румелије. Јер, шта знају Срби шта је (била) Византија! Тако се, изгледа, процењује у Анкари. А ако ипак знају, утолико горе по Византију. Требало би да нестане и из успомена, па је пожељно постепено уклањати или бар препустити зубу времена материјалне и духовне трагове њеног некадашњег сјаја. Неугасива светлост Свете Софије представља, стога, стални и неподношљиви изазов за очи,
обновитеље „заједничке прошлости“ у неоосманистичком вредносном и идеолошком кључу. А каква је то само светлост! Византијски песник Павле Силентијарије усхићено слави ту ванвременску, небеску светлост коју никаква тама не може помрачити: „И хиљаде других извора у храму шири своје светлосне зраке са висина на које су ланцима подигнути… тако се чини да се ноћ купа у светлости дана и да је румена као зора“, а „кроз простор Велике цркве зраци светла пролазе растерујући облаке брига, пунећи срце радошћу“. Ни по јада што се жедно срце једног православца тако напаја светлошћу Свете Софије. Ето и Турсун-бега, османског хроничара пада Цариграда и исламског мистика, како се сâм смерно клања пред блеском ове „базилике над базиликама“: „За рајем ако жудиш, о суфијо, од Аја Софије лепшега раја нема.“ За оне муслимане који се придржавају заповести Алаховог поретка да све (земље, градови, па и људи…) што је једном било или постало муслиманско, а то више није, мора пре или касније бити враћено исламу нема већег изазова од ове недостижне хришћанске богомоље која је 1453. године претворена у џамију, да би у време великог секуларног реформатора Кемала Ататурка (1934) била донета соломонска одлука о давању статуса музеја овој јединственој грађевини, за коју је Јустинијанов савременик, историчар Порфирије написао да се „диже до самог неба“. Јер, пошто Рај може бити само џенетски, а никако каурски, најбоље је да за њиме нико под неболиким сводом Свете Софије не трага у свом верничком срцу, а нека јој се као споменику подједнако диве посетиоци приспели са свих страна света, налагао је кемалистички далековидни прагматизам.

ЗАХТЕВИ ДА СЕ АЈА СОФИЈА ВРАТИ ИСЛАМУ Како је талас реисламизовања одоздо полако потапао темеље Ататуркове уставно лаичке републике, а неоосманисти све више долазили до гласа, да би пре једне деценије преузели кормило политичке власти, учестали су захтеви да се Аја Софија врати исламу. Тако су, на пример, маја 2012. године, на 599. годишњицу освајања Цариграда, хиљаде муслимана пред Базиликом молиле да се „покидају ланци, а џамија Аја Софија отвори врата слугама Алаховим“. Салих Турхан, вођа Анадолског омладинског удружења, изјавио је тада да је „увреда за 75 милиона турских муслимана да џамија и даље буде затворена“, да је то еклатантан израз „дискриминације коју Запад спроводи према Турској“ и да „унуци Мехмеда Освајача имају легитимно право да захтевају њено враћање Алаху“. А то и јесте оно схватање легитимитета на којем, у складу с превасходношћу ислама и доктрином „стратегијске дубине“ Ахмета Давутоглуа, почивају неоосманистичке претензије савремене Турске на Балкану. Зато су срећу да у Истамбулу преживе великодушност симболички наговештену завршном сценом филмског спектакла „Освојење 1453“ (2012) о османлијском заузимању Цариграда, у којем Мехмед Освајач нежно милује плаву косу византијске девојчице, имали тек малобројни византијски споменици. „Цариград, престоница Византије, оставио је мало трага у савременом Истамбулу. Ако се изузме неколико великих грађевина, више античких него средњовековних, византијска прошлост не запиње за око обичног туристе. Треба трагати, често уз тешкоће, за остацима те прошлости које је лако набројати. Од стотина цркава тек је једна тридесетина имала срећу да буде спасена пошто је била претворена у џамију“, пише Пол Магдалино у вредној књизи „Средњовековни Цариград. Студија о развоју урбаних структура“. Исти аутор констатује да су раније сами Византинци „да би свој град (ликовно) представили на економичан и симболичан начин изабрали две грађевине које су и данас најуочљивије: градске бедеме и велику цркву Света Софија“. Треба ли се онда чудити упорности с којом се у муслиманској турској средини повремено обнављају захтеви да се Аја Софија поново претвори у џамију, док се бедеми препуштају тихом обрушавању и распадању? Иако су неоосманистичке власти у овом погледу разумљиво уздржане и опрезне, не би требало превидети да је премијер Ердоган, одговарајући у Великој народној скупштини на посланичко питање да ли се и, ако јесте, зашто се одустало од плана враћања Аја Софије исламу, одговорио одречно и изразио уверење да ће до тога свакако једном доћи, али и подсетио да сразмерно мали број верника клања намаз у суседној, пространој Плавој (Султана Ахмеда) џамији коју би „прво требало напунити“. У међувремену, парламентарна Комисија за молбе и жалбе разматра захтев одређеног броја грађана из Коџаелија, да се Аја Софији врати џамијски статус.

ИЗНЕНАЂЕЊЕ У РАМСКОЈ ТВРЂАВИ Премда реално, из више разлога, нема много изгледа да би у догледно време могла бити донета одлука о томе да Аја Софија престане бити музејски и постане исламски верски објекат, стиче се утисак да се на неким другим, мањим и медијски мање експонираним црквама или црквиштима у новије време тестира домаће, али пре свега инострано/хришћанско јавно мњење. Тако је, рецимо, у вези са спорењем о статусу цркве Свете Софије у Трабзону, по многима најкомплетније сачуваног византијског сакралног објекта из XIII века, суд прихватио став Генералне дирекције вакуфа (верских задужбина) да је досадашња (од Ататуркових времена) надлежност Министарства за културу и туризам над овом богомољом „нелегална узурпација“ добра из легата султана Мехмеда Освајача који је 1462. године цркву претворио у џамију. Управник локалне испоставе Генералне дирекције вакуфа Мазхар Јилдиримхан објаснио је тим поводом да се „зграда једном утврђена као џамија не сме користити у друге сврхе“. На питање новинара да ли ће у случају да трабзонска Света Софија постане џамија фреске на њеним зидовима бити уништене, исти функционер је спремно, и утешно, одговорио да данас постоје савремене технике прекривања зидова. Тако је поступљено, рецимо, после реконструкције Арапске џамије у Истанбулу, првобитно доминиканске цркве из XIV века, пострадале у земљотресу 1999. године. Уопште, изгледа да се установљава један модел правног поступка и институционални механизам стварања услова за преобраћање цркава у џамије. Суштина поступка је у томе да се дата грађевина из надлежности Министарства за културу и туризам пренесе у надлежност Генералне дирекције вакуфа, чиме се она на посредан начин статусно дефинише као џамија. Таква судбина задесила је и стари, чувени Студитски манастир из V века који је после пада Цариграда припао штитоноши султана Бајазита. Овај је цркву посвећену Светом Јовану Крститељу претворио у џамију, познату као Имрахор (Мирахор) џамија, што значи „штитоношина џамија“. Богомоља је у неколико наврата страдала од пожара и земљотреса и сваки пут бивала обнављана, да би је пожар из 1920. године оставио у рушевном стању. Сад је и она, према сазнањима „Светоархангелског гласника“, пренета у надлежност Министарства Вакуфа, чија је намера да је обнови као џамију. Црква Светих Сергија и Бакха (VI век), данас „Мала Аја Софија“, у тајности је као џамија реконструисана 2006. године, а посебно је болна и срамна судбина још једне Свете Софије, оне у Изнику из V века. Само добро обавештени и припремљени посетилац могао је у овом незанимљивом градићу препознати стару Никеју, место одржавања Првог (325. године) и Седмог (787. године) васељенског сабора. Домаћини би га водили у расадник, фабрику керамике и остављали му десетак минута да без икаквих додатних обавештења обиђе профанисану црквицу – Музеј османске уметности и фолклора (!) Од 2011. године, међутим, кажу да се и у овој Аја Софији пада пет пута дневно на колена у молитвама покоравања Алаху.
Чему сва ова прича, запитаће се неко. Рамска тврђава је од почетка била дело османлијских градитеља, монументални комплекс војног и фортификацијског умећа, па зашто онда да Турци не учествују у његовом обнављању, поготово што смо ушли у акутну фазу хроничне несташице новца за културу? Стварно, зашто да не? Узгред, прочитасмо у неким новинама да су у унутрашњости тврђаве откривени остаци православне цркве, на чијим је темељима била изграђена џамија. Разлог више?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *