Неодлучни посматрач у Царинској унији

Зa „Печат“ из Москве Bогдан Ђуровић

Разлика у државној каси између европског и евроазијског пута Украјине износи више од 15 милијарди долара у корист „руског избора“, што је једнако суми коју Кијев моли од ММФ-а

Геополитичко „шеврдање“ украјинске власти накратко је прекинуто прошлог четвртка, у казахстанској престоници Астани. На самиту лидера Русије, Белорусије, Казахстана, Киргизије и Украјине – Владимира Путина, Александра Лукашенка, Нурсултана Назарбајева, Алмазбека Атамбајева и Виктора Јануковича – донета је политичка одлука да се Кијеву одобри приступ Царинској унији (ЦУ), у својству посматрача. Истовремено, у Астани је потписан и документ у којем се каже да ће председници Русије, Белорусије и Казахстана да подрже тежње Украјине да добије статус посматрача и у Евроазијској унији (ЕАУ), после почетка њеног рада 2015. године. Донете одлуке фактички значе верификацију намера Кијева да направи корак ближе евроазијским интеграцијама, а да при том не одустане од „безалтернативне европске политике“, чиме Украјина и њен председник и даље покушавају да седе на две столице. Које су се, у међувремену, значајно одмакле једна од друге…
[restrictedarea]

НЕСПОЈИВЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ Мишљења експерата су подељена. Поједини украјински аналитичари у овим потезима виде прикривено истицање кандидатуре Кијева за будуће пуноправно чланство у ЦУ, а затим и ЕАУ. Економски интереси попут магнета вуку Украјину у евроазијске интеграције, чији учесници нису само Москва, Минск и Астана, већ се на овом геополитичком полу налази и Пекинг као водећа економска сила. Са друге стране, Јанукович је, судећи према конкретним потезима које вуче, чврсто одлучио да на јесен потпише Споразум о асоцијацији са ЕУ, чиме ће широм отворити границе за бесцарински увоз европске робе и тиме нанети додатни удар по ионако урушеној привреди ове 47-милионске земље. А чиновници из Брисела му већ месецима отворено поручују да је „европска перспектива“ Украјине апсолутно неспојива са евроазијским интеграцијама на челу са Русијом.
Ипак, како сада ствари стоје, Кијев напросто мора да се окрене Русији, на овај или онај начин. Украјинско руководство је рачунало на финансијску инјекцију од 15 милијарди долара од ММФ-а, што би привремено ублажило економске невоље ове данас дубоко деиндустријализоване земље. Међутим, Кијев овај новац није добио, а по свему судећи и неће, што значи да губи ослонац у Вашингтону и Бриселу. И стављен је пред врло конкретан избор – или финансијски крах, или хитна потрага за другим, алтернативним решењем, сматра украјински финансијски експерт Виктор Суслов. Како објашњава, сарадња са ЦУ-ЕАУ доноси Украјини веома опипљиву корист, док Споразум о асоцијацији са ЕУ представља економско самоубиство. Украјинска неконкурентна привреда мораће да уступи значајан део свог тржишта богатим европским компанијама, док домаћи произвођачи немају шансе да се пробију у Европи.
Јануковичево потписивање споразума са ЕУ јесте корак од којег украјински председник очекује политичке, а не економске резултате. То, уосталом, и не крију украјински „оранжисти“, који се, гле чуда, у последње време све мање конфронтирају са актуелном влашћу – пропорционално томе како се она удаљава од проруских позиција са којих је освојила власт 2010. године. Тако, на пример, Валериј Чалиј, бивши заменик министра иностраних послова у доба најжешће русофобије (2009-2010), сматра да, приликом избора „Русија или ЕУ“, не би требало ни разматрати економске аспекте, већ размишљати о „стандардима“! „Приближавање ЕУ гарантује Украјинцима транспарентност свих процедура, конкуренцију у политици и економији, борбу са корупцијом. Ради тога требало би бити спреман на одређене жртве“, наводи овај експерт. Наравно, жртве на европском путу су неминовне, али је и даље отворено питање – да ли ће оне ипак бити узалудне? Искуства појединих источноевропских земаља опомињу да сами по себи „европски стандарди“ не пружају никакве гаранције на овом пољу.
Грађани Украјине су такође у вези са овим питањем подељени, после скоро две деценије бесомучне прозападне пропаганде. Резултати истраживања јавног мњења варирају, мада већина агенција објављује цифре које превагу дају европској опцији. „Грађанима до сада нису јасно објашњене предности од могућег учешћа земље у Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана. Ако би се у друштву формирало мишљење о томе да би ступање у ЦУ помогло побољшању живота грађана Украјине, тада у вези са тим не би било посебних проблема. За сада, нажалост, не оцењују се позитивно акције нашег руководства ка тешњој сарадњи са РФ“, објашњава шеф парламентарне групе Јануковичеве Партије региона Александар Јефремов. Његове речи биле би апсолутно логичне, да није управо Партија региона водећа политичка снага у држави, способна да без претераног отпора обликује или макар усмерава расположење јавности.

СТРАТЕШКА КЛАЦКАЛИЦА Кијев покушава да за сада држи одшкринута и једна и друга врата. Тако је премијер Николај Азаров недавно изјавио да „Украјина не намерава да се ограничи само статусом посматрача у ЦУ“, и напоменуо да је његова влада формирала стручну групу која се бави могућностима за прикључење Украјине „читавом низу споразума“. „Предложићемо нашим колегама да створимо преговарачки тим на доста високом нивоу, како бисмо се у најкраћем року договорили којим споразумима Украјина може да се прикључи, не мењајући њихов текст“, прилично неодређено је рекао Азаров у интервјуу „Првом каналу“ белоруске државне телевизије. Његове речи добиле су својеврсну потврду и кроз резултате самита у Астани, мада је за јавност и даље потпуно непознато шта је конкретно тамо разматрано и договорено – осим статуса посматрача за Кијев.
На овој клацкалици налази се и сам народ Украјине. У таквој ситуацији биће готово немогуће објединити читаву нацију око избора западног или источног правца. Док је исток земље у потпуности везан за Русију, дотле на западу и даље живе сећања на „независну Украјину“ формирану на заповест Адолфа Хитлера 1941. године. Недавно истраживање међу украјинским студентима показало је да је чак 57 одсто њих за приступање ЕУ, док се за Русију определило 16 одсто, а остали су за очување ванблоковског статуса. Међутим, дубље истраживање показало је страховиту заблуду будуће украјинске елите – сви који су за ЕУ, бирају је сматрајући да ће то аутоматски довести до живота какав имају земље Запада, њихових високих социјалних стандарда и европског нивоа плата. Међутим, чак и ако Украјина у наредних 20 година уђе у ЕУ, што би било равно чуду, сасвим је јасно да ова држава која је изгубила своју индустрију, никада неће имати ни приближне плате као у западним земљама. А најгоре од свега је то што Брисел, који од Кијева тражи озбиљне уступке – односно жртве, како то не трепнувши каже „наранџасти“ Валериј Чалиј – никада није чак ни обећао Украјини чланство, већ се све своди на циничне формулације о „отварању перспектива даљег напретка на путу европских интеграција“…
Да ли је Јанукович заиста спреман на неминовне жртве зарад, како он каже, „могућности даљег развоја стратешког партнерства Украјине са ЕУ“? И какве су то жртве које морају да се принесу на олтар овог чудног „партнерства“? И сами Европљани признају да ће отварање украјинских граница „у прво време довести до пада украјинског БДП-а“. Како су прецизно израчунали стручњаци Европске комисије, Украјина ће првих неколико година губити – између пет и шест милијарди долара годишње! Са друге стране, Путин је раније изјавио да би директне користи од украјинског ступања у Царинску унију (о ЕАУ да се и не говори), износиле 10 милијарди долара годишње. Простом рачуницом стиже се до податка да разлика између европског и евроазијског пута износи више од 15 милијарди долара. Што је једнако суми коју Кијев моли од Американаца да одобре преко кредита ММФ-а. Али, европски стандарди траже жртве, како је објаснио Чалиј, а 15 милијарди долара је најмање што Украјина може да жртвује зарад „европског сна“.
„Руководство Украјине и украјински народ требало би да размисле да ли им је потребна Царинска унија или није“, поручио је Путин и додао да ће Русија поштовати „сваки избор“. Да ли грађани Украјине заиста имају право на избор, објаснио је Виктор Медведчук, некадашњи шеф администрације украјинског председника Леонида Кучме. „Појављује се много занимљивих питања. На пример, зашто је према социолошким истраживањима половина грађана Украјине за интеграцију са Царинском унијом, а у парламенту је овај став заступљен са само осам процената? Како је то могло да се деси? Одговор је само један: грађани Украјине су већински погрешили у свом избору“, анализира Медведчук. Надовезујући се на ове речи, може се закључити да новчаници грађана Украјине, ипак, непогрешиво препознају на коју страну би Кијев требало да се окрене. А то што ово суштинско питање још увек није предмет широке националне расправе и референдумског изјашњавања – може да зачуди само оне који не познају довољно „европске стандарде“.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *