Почетна / Култура / На крају 58. Стеријиног позорја: Велики повратак – кући

На крају 58. Стеријиног позорја: Велики повратак – кући

Већ првих дана овогодишњег Стеријиног позорја, када је било забележено више посетилаца но што их је прошле године посматрало читав фестивалски програм, потврђена је сврсисходност поступка селектора Игора Бојовића првенствено заинтересованог за текстове, а далеко мање за „стил“ извођења, односно „битефизацију“ овог фестивала

За прва четири дана овогодишњег Стеријиног позорја, током којих је изведено исто толико представа из Селекције националне драме и позоришта, и то три у препуним највећим дворанама Српског народног позоришта у Новом Саду („Јован Ђорђевић“ и Пера Добриновић“) и једна у Пословном центру „Нис-Газпром њефт“, било је више посетилаца фестивала но што их је прошле године посматрало читав фестивалски програм! То изгледа чудно, али је истинито, јер је прошлогодишњи програм, захваљујући унапред формираним „критеријумима“ и опредељењу селекторке претежно за премисе постдрамског театра, обухватао представе што су се изводиле пред мањим бројем гледалаца (који су били смештени на позорници, а не у гледалишту). Као што је познато, у настојањима да се Позорје „битефизује“, селекција представа била је једнострана и више се пажње поклањало стилу извођења, а мање ономе шта се приказује, дакле, текстовима. Сасвим исправно, овогодишњи селектор Игор Бојовић био је првенствено заинтересован за текстове, с тим што је у селекцији остављао отворени простор за различите извођачке стилове. То је обезбедило разноврсност усвојене селекције, како жанровску што се самих дела тиче, тако и стилску када је реч о извођењима. Већ првих дана овогодишњег Стеријиног позорја могли смо се уверити у оправданост и сврсисходност таквог поступка.
[restrictedarea]

„ДЕБИТОВАЊЕ“ СТЕВАНА СРЕМЦА Фестивал је отворен представом Позоришта на Теразијама из Београда, које је извело мјузикл „Зона Замфирова“, за који је, према делу Стевана Сремца, текст и сонгове написао Кокан Младеновић, који је читав спектакл и режирао. Извођење је наишло на ванредно повољну рецепцију препуне највеће дворане „Јован Ђорђевић“ СНП-а. Громким аплаузом и многобројним одушевљеним повицима одобравања сви присутни поздравили су ансамбл глумаца, певача и играча, изразивши своје велико задовољство представом. Заиста, није се могао замислити лепши и успешнији почетак фестивала! Стекао се утисак да је штета што следећега дана није било и репризе ове представе, јер би дворана опет била препуна. О овој изврсној представи писали смо као о значајном обогаћењу репертоара састављеног од домаћих дела која припадају жанру мјузикла („Печат“, бр. 244). Указали смо на одличне глумачке креације Небојше Дугалића (Хаџи Замфир), Иване Поповић (Зона), Ивана Босиљчића (Мане) и Данице Максимовић (Тетка Дока). Свакако да може изгледати чудно и скоро невероватно: ово је први Сремац на Стеријином позорју, што посебно говори о томе да је био неоправдано запостављен у негдашњим селекцијама, упркос томе што је током друге половине прошлога века био заступљен на репертоарима наших позоришта… Зато би требало изразима добродошлице поздравити појаву његове „Зоне Замфирове“ на Позорју, макар и у виду мјузикла, јер је реч о жанру који млади радо прихватају.
Другога дана Позорја наступило је Југословенско драмско позориште из Београда и приказало је трагедију Вилијама Шекспира „Отело“ у режији Марка Лолића који се определио за минималистички поступак. Поздрављајући тај репертоарски потез театра на Цветном тргу, указали смо да је редитељ Лолић представу режирао у духу савремених поставки словеначких и редитеља са немачког говорног подручја („Печат“, бр. 251). Следећег дана Стеријино позорје посетио је Нушић, и то дошавши преко Загреба. Гледали смо представу његове „Госпође министарке“ у извођењу Сатиричког казалишта „Керемпух“ из Загреба, у режији Оливера Фрљића. За ово извођење текст је адаптирала драматург представе Дора Делбјанко. Кад је реч о овој представи, за коју је владало велико интересовање гледалаца, невоља је што је редитељ Фрљић Нушићеву „Госпођу министарку“ режирао превасходно као водвиљ, без обзира на то што је у том делу видна равнотежа комедијâ интриге, карактера и нарави, при чему каткад превладава она прва. Истина је да у комедији можемо наићи и на водвиљске елементе, али они нису доминантни већ спорадични. Дабоме, такав редитељски поступак умањио је нушићевско поступно откривање карактера који представљају читаву једну галерију оригиналних типова у оквиру разгранатог комедиографскога поступка и представу свео на брзо низање комичних ситуација. Зато се, без обзира на поједине успешно изведене улоге, пре свега истичемо Живку министарку у извођењу Елизабете Кукић, не може говорити о доличном извођењу једне од најбољих и најпопуларнијих Нушићевих комедија.
„Чаробњак“ Федора Шилија први је комад једног нашег савременог драматичара изведен као четврта представа у Селекцији националне драме и позоришта на овогодишњем Позорју. Ради се о сценском делу у којем се мешају биографске чињенице, фиктивни догађаји и књижевно дело Томаса Мана. Овај занимљив реалистички драмски текст у извођењу Народног позоришта из Сомбора режирао је Борис Лијешевић и, у сарадњи са драматургом представе Бранком Димитријевићем, изградио представу у стилу постдрамског театра. То је представи дало једну посебну димензију и омогућило да се преплитање фантастичних призора са сликама из Мановог живота амалгамише у једну прихватљиву целину. Глумци Светозар Цветковић као Гете и Сењуел Фишер, Саша Торлаковић као Томас Ман, Радоје Чупић у улози Хајнриха Мана, Татјана Шанта Торлаковић (три улоге) и Марко Марковић (такође три улоге) предано и са очигледним ангажманом убедљиво су оживели Шилијеву визију животних и стваралачких преокупација Томаса Мана, као и чудесан спој немачке традиције и савремености у његовом делу. У сваком случају, реч је о савременом драмском тексту аутора пасионираног опусом Томаса Мана, који је на овогодишњем Позорју наишао на повољну рецепцију и заузео високу позицију.
„Вирус“ Синише Ковачевића, нашег познатога савременога драматичара и добитника неколико Стеријиних награда, изведен је у селекцији домаће драме. Била је то представа Државног позоришта младих из Јеревана (Јерменија), у режији Хакоба Казанчјана. Иако је био очигледан редитељски и глумачки ангажман, извесни сценски технички недостаци, нарочито дефекти у синхроном емитовању превода на дисплеју који се чак није могао ни добро видети, знатно су ометали комуникацију извођача представе и гледалаца, што је умањило укупан ефект овог уметничког подухвата.

ПРВЕНАЦ ИЗ ДИЈАСПОРЕ Чеховљев „Галеб“ приказало је у режији Томија Јанежича Српско народно позориште из Новог Сада шестога дана Позорја. Да је овај словеначки редитељ доследан своме стилу и маниру који изискује да гледаоци у театру буду сведоци живих бића на сцени која више никада неће бити иста, јер би позориште увек требало да буде истинска комуникација између глумаца и гледалаца, што свакако подразумева детеатрализацију сценског израза, видели смо у његовој седмочасовној представи, захваљујући ангажману читавог ансамбла, из којег би требало посебно истаћи Јасну Ђуричић као Ирину Аркадијеву Аркадину.
Требало би поздравити и подржати сврставање у програм Позорја текста „Сунце туђег неба“ Милована Моравчевића, писца из редова наше дијаспоре у Канади. За ово дело он се инспирисао животним причама имиграната са простора негдашње Југославије, који су пре осамдесет и више година отишли из својих домова у потрази за бољим животом, која их је и довела у Канаду, на рад у тамошњим рудницима. Сва је прилика да је ово прво драмско дело неког писца из наше дијаспоре на Позорју и због тога селектор Бојовић заслужује само похвале, поготово што је сврставањем овог дела у исти мах омогућио и долазак на Позорје „Пулс-театру“, најмлађем професионалном позоришту у Србији. У овом случају ради се о једној социјалној драми са јасно испољеном тенденцијом да се прикаже тегобан живот рудара, највећим делом пореклом из Херцеговине, од којих многи маштају да се, пошто зараде нешто новца, врате у домовину. Све се то може, али увек постоје различите препреке и такве намере остају само пусте жеље, па се и у Канади, као и другде – у Америци или Аустралији, формирају нове и нове генерације наше дијаспоре. Тематски, дело „Сунце туђег неба“ подсетило нас је на Војновићеву драму „Еквиноцијо“, нарочито на њен први чин и сусрет богатуна Ника Американца са поморским капетаном Франом Дражићем, који му помаже да прикупи раднике за тешке послове у Америци. Донекле сличан Нику у Моравчевићевој драми је Лука, ислужени радник, иначе преварант, који се, поред осталога, бави продајом конфекције међу земљацима рударима и настоји да се одвоји од рудника и оснује некакав угоститељски локал. Представу је режирао Александар Лукач, изградивши је са понешто пренаглашеним натуралистичким елементима (приказ копања у руднику), али са видном тежњом да јасно оцрта односе међу главним актерима, што је изискивало знатно уједначенији стил глумачке игре. Од глумаца истакли су се Урош Јовчић (Милан), Милан Томић (Стево), Дарко Бјековић (Лука), Александар Трнчић (Јосо) и Ивана Недељковић (Софи). Представа се као права „агитка“ завршава песмом „Угљари“ Алексе Шантића, коју је компоновао Мирољуб Јевремовић Расински.

О „БОЛУ И ОСЛОБАЂА-ЊУ“ Од савремених домаћих текстова на самом крају Позорја, 2. јуна, приказана је драма Дејана Стојиљковића „Константин“ у режији Југа Радивојевића и у извођењу Народног позоришта из Ниша и Народног позоришта из Београда, која је припремљена у оквиру обележавања седамнаест векова Миланскога едикта, којим су 313. године Лициније и Константин обнародовали промену политике према хришћанима и објавили да је хришћанска вера равноправна са старом римском државном вером. Иако је извођење „Константина“ неизбежно носило печат пригодности, не можемо његово присуство на Позорју огласити сувишним, без обзира на то што нас је по многим елементима подсетило на сценски ораторијум у којем је илустративност потиснула драму (о тој представи дали смо подробнију оцену у „Печату“, бр. 258).
Како се види у селекцији националне драме и позоришта од планираних девет приказано је осам представа, једна мање но што се програмом овогодишњег Позорја предвидело. У прошлом броју нашег листа писали смо да је редитељка Селма Спахић онемогућила извођење комада Тање Шљивар „Гребање или како се убила моја бака“ који је припремљен у копродукцији Босанског народног позоришта из Зенице, „Битеф-театра“ и фонда „Хартефакт“ из Београда, иако је својевремено истакла: „Ауторица овог текста, млада Тања Шљивар има посебну и зачудну поетику. То је један од разлога што сам се прихватила режије овог текста, а други је да сам се режирајући овај текст први пут на сцени бавила својим односом према властитој земљи, а то ми је као и за већину младих људи у БиХ, било истодобно болно и ослобађајуће.“ Склони смо претпоставити да јој је могло бити „болно и ослобађајуће“ њено онемогућавање (ваљда по ауторским правима?!) извођења те представе на Стеријином позорју, чиме је дакако онемогућила пласирање и младе Тање Шљивар, „ауторице посебне и зачудне поетике“ само зато што је Позорје ове године отворио прослављени филмски уметник и књижевник Емир Кустурица. Иначе, о овој представи писали смо поводом њене београдске премијере у „Битеф-театру“ („Печат“, бр. 241).

„КРУГОВИ”
Нећемо се посебно освртати на међународни програм „Кругови“, који је, као и проширење Селекције националне драме и позоришта на представе страних текстова, по нашем мишљењу непотребан и неприкладан, јер сужава простор за представљање савремене и класичне српске драматургије. То је, као што се зна, једна од измишљотина Ивана Меденице, вероватно под упливом и у дослуху са појединим новосадским градским моћницима, у покушајима да се „битефизује“ Стеријино позорје, кад већ Нови Сад не може, напоредо са продором и „успесима“ фестивала „Егзит“ (!), да се домогне некаквог међународног театарског фестивала попут Битефа, будући да већ има Номус (Новосадске музичке свечаности) као Београд – Бемус. Стеријино позорје требало би да остане и опстане оно што је изворно било – фестивал националне драме или да прецизније речемо – фестивал српске драме и драмског стваралаштва у Србији, јер данас ипак имамо довољно представа савремених и класичних дела наших писаца, како српских, тако и драмских писаца националних мањина, за један фестивал. Овогодишње Стеријино позорје, иако у сезони са изузетно малим бројем премијера, могло је, уз изостављање представа страних текстова, имати још који приказ нових домаћих драмских оригинала или дела наших класика.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *