„Млада Босна“ и стара злоупотреба историје

Професор др Радослав Гаћиновић /историчар и политиколог /- Разговарала Драгана МАРКОВИЋ 

Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву третирало се у то време као и убиство било ког представника окупаторске војске. Требало би истаћи да анексија Босне и Херцеговине није била призната од већине држава, јер је спроведена  против воље грађана Босне и Херцеговине и одлука Берлинског конгреса

Jедна од најзначајнијих, а многи би рекли и најсветлијих страница српске војне историје везује се за време Првог светског рата. Приближава се велики јубилеј, сто година од његовог избијања, а већ неколико година до нас стижу оправдане сумње да се западна историографија увелико припрема за тај јубилеј, али у маниру редефинисања историје и проглашавања нових криваца за избијање великог рата. Како су већ последњих неколико деценија дефинисани „дежурни кривци“ за скоро сва дешавања на Балкану у српском лику и делу, „смеши“ нам се још једна значајна улога у светској историји. Хоћемо ли је прихватити? Мирно прочитати и саслушати шта је све то што смо починили пре сто година или ћемо писати и говорити по Ранкеу – онако како је уистину било, сазнаћемо врло брзо.
Сарајевски атентат, као мисаони окидач и за једну и за другу варијанту читања историје, свакако је догађај од којег би требало кренути.
Професор др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду управо је издавачу Медија центру „Одбрана“ предао завршени рукопис на тему „Младе Босне“ и Сарајевског атентата. Књига отвара неколико, за ову тему, најзначајнијих питања: каква је била организација „Млада Босна“, да ли је Србија била умешана у припрему атентата на аустроугарског престолонаследника, да ли би Аустроугарска и Намачка напале Србију и без Сарајевског атентата, какав је епилог забалежила историографија тог времена…Тим током се креће и наш разговор са аутором ове важне историјске студије.

Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину на основу XXV члана Берлинског конгреса 1878. године и Аустријско-Турске конвенције. Шта се на терену заиста догађало?
Током окупације Аустроугарска је истовремено спроводила тоталну пропаганду како би убедила велике силе да временски ограничени мандат за окупацију претвори у трајно запоседање. Сматрала је да се окупација темељи на међународном праву, а затим, истовремено убеђивала светско јавно мњење да је она изведена и на државноправној и унутрашњој основи. По првом тумачењу, све законске мере окупационе власти биле су привремене, а по другом тумачењу трајне. Иза питања правног положаја Босне и Херцеговине стајало је питање ко је стварни господар у тим покрајинама. По конвенцији из 1879, султаново име и турске заставе били су само симбол турске власти, али је све остало носило ознаке Aустроугарске трајне присутности у покрајинама. Иза свих теорија које су се у вези са тим развијале стајали су одређени политички интереси, а не право. И баш је та правна нејасноћа утицала на то да је положај Босне и Херцеговине зависио од односа одређених снага које су кршиле међународно право, а стално су истицале да се њихове тежње темеље на законској основи. Српска правна школа се увек дражла закључка да аустроугарско запоседање Босне и Херцеговине има међународноправно, а не државноправно обележје, то јест да је то међународно и отворено, а не унутрашње и затворено питање. То исто гледиште је одредило природу политичког покрета српског народа у Босни и Херцеговини. Непосредно после уласка војске 1878. била је образована управа која је имала чисто војно обележје. Делимично су за одређено време били задржани и стари турски великодостојници, а у Херцеговини су привремено постављене и извесне устаничке старешине на чело неких срезова. Од 1. јула 1879. године Војна управа прераста у поредак у којем је главна власт била Земаљска влада чији су поглавари били одговорни заједничкој влади у Бечу, а покрајином се управљало као прикљученом колонијом.

Аустријски министар спољних послова је предвиђао брзу и лаку окупацију.
Бечки двор је био јако нестрпљив да спроведе одлуке европских моћника и само 16 дана по завршетку рада међународног скупа у Берлину, аустроугарске трупе су прешле босанскохерцеговачку границу и почеле марш према Сарајеву, Мостару, Бањој Луци, Тузли и другим градовима. Процена аустријског министра спољних послова Јулијуса Андрашија, да ће окупација бити безболна и да ће бечку војну окупациону силу народ Босне и Херцеговине дочекати са цвећем, показала се као погрешна. Међутим, већина припадника католичке вере окупаторске трупе дочекала је као спасиоце, али припадници друге две конфесије – православци и муслимани, тако се нису понашали. Познати вођа отпора био је имам Хаџи Лојо, који је одмах после хапшења интерниран у злогласну тамницу у Терезину. Иако је Андраши предвиђао брзу и лаку окупацију Босне и Херцеговине, „са четом војника и са плех музиком на челу“, командант хабзбуршких трупа, генерал Јосип Филиповић, родом из једне хрватске породице са оближње Војне границе, морао је да употреби више од 200.000 војника, који су успели да „умире“ ове две покрајине тек после три месеца тешких борби. Историјско одељење издало је детаљан преглед операција, с прецизним мапама о свакој борби. Укупно 5.198 аустроугарских војника је погинуло, рањено или нестало, од тога 178 официра. Губици устаника тада нису били забележени. После окупације Босне и Хергецовине престају сва права и слободе грађана. Тада наступају тешки дани за све грађане БиХ, испуњени страховладом.

Историја бележи да су се окупационе власти држале пароле: савити или скршити.
Одмах по окупацији Босне и Херцеговине, Аустроугарска је развила широку дипломатску активност широм света како би што елегантније спровела у дело идеју о анексији Босне и Херцеговине. Прва седница заједничких министара Монархије о анексији, на којој су присуствовали и угарски министри, одржана је 18. новембра 1907. године. На њој је решено да се анексија оствари „кад је прилике затраже и допусте“. Одмах затим почела је активност како би се створиле а затим операционализовале повољне прилике, наравно – што пре. У Хрватској је 24. децембра 1907. постављен за бана заклети непријетељ Срба, барон Павле Раух. Из Беча и Сарајева чињено је све што се могло, да се што више наруше односи између Србије и Црне Горе, како би се слободне српске државе у одлучном часу нашле неактивне и узајамно компромитоване. У Босни почињу масовни претреси, али и хапшења и застрашивања.Тада је настала позната парола „савити или скршити“. Па ипак нису успели. Став Срба био је миран, али одлучан.

На какав однос Русије су наишла догађања у Босни и Херцеговини?
У то време је руско Министарства иностраних дела водио Александар Петрович Извољски, државник не без даровитости, али сувише сангвиничан, прилично брзоплет. Он је, из побуда које још нису сасвим објашњене и довољно схватљиве, упутио 2. јула 1908. Фон Еренталу један мемоар, у којем му је понудио известан споразум. У том мемоару он је поставио и питање анексије. Оно, као и питање Дарданела, које је за Русе било од велике важности, имало је, по његовом упорном тумачењу, европски карактер, што је могло да се реши у духу пријатељског реципроцитета. То је била понуда на коју је бечка дипломатија одавно чекала. Руска понуда била је још утолико повољнија, јер је уз Босну и Херцеговину обухватала и Новопазарски санџак. Понуда Извољског дошла је у исто време кад и вести о младотурској револуцији. Оба догађаја изазвала су у Бечу живу активност и, повезана, одлучила су нов обрт у историји. Када је решио да спроведе анексију, после руске понуде и догађаја у Турској, аустријски министар спољних послова Ерентал је европску ситуацију сматрао врло повољном. Намеравао је да утврди нагодбу са Русијом, обећавајући јој пријатељско држање у вези са питањем Дарданела. Немачки пристанак је већ имао. Француска је била нератоборна и заузета у Мароку. Италију је намеравао да заустави тако што ће напустити Санџак и тиме је уверити да нема амбицију ка даљем продирању, и да анексија не значи за Аустрију никакву нову добит, него управо са тим напуштањем територија чак и неку врсту жртве. Тим лукавим дилопатским потезом надао се да ће добити и поверење нове Турске. За Енглеску, која је Аустрију и увела у Босну и Херцеговину, веровао је да неће поводом анексије предузимати ништа озбиљније. Шестог октобра 1908. у Бечу је обнародован указ цара Фрање Јосифа о анексији Босне и Херцеговине. Одлуку је тога дана он лично и саопштио.

На све то уследила је реакција становништва анексиране територије.
После анексије босанскохерцеговачки студенти су изјавили да они ни по коју цену неће признати анексију јер она представља најобичнију пљачку, а „ако Аустроугарска хоће да нас прогута ми ћемо јој прогристи стомак“. У Србији је проглас анексије изазвао највеће незадовољство. Цела земља осећала се тешко погођеном. Ударац је био намењен не толико Босни и Србији колико српској идеји и целој српској будућности.

Млада Босна настаје као логична реакција – омладински ослободилачки покрет.
Израз „Млада Босна“ први је употребио Петар Кочић у листу „Отаџбина“ 1907. године, а затим Владимир Гаћиновић у „Алманаху“ „Просвјете“ 1910, у истоименом чланку. Владимир Гаћиновић, оснивач омладинске ослободилачке организације „Млада Босна“ постаје и њен идејни вођа. Он има највеће заслуге за њено омасовљавање. Ускоро се „Младој Босни“ прикључују припадници свих народа Босне и Херцеговине. Ова организација имала је за циљ ослобођење Босне и Херцеговине и уједињење свих словенских народа. Припадници „Младе Босне“ борили су се против Аустроугарске монархије, сматрајући је окупатором, без легалне и легитимне власти. Њена власт је била силом наметнута, нису је бирали народи БиХ. Дакле, у таквим околностима, које су владале од анексије 1908. године, под све снажнијим терором, народи БиХ дошли су у ситуацију да под притиском изгубе своју самобитност и достојаноство.

Шта је претходило Сарајевском атентату?
Младобосанци су били свесни да су њихови народи поробљени, али су одбили да пристану да буду покорени ма колико била јака Аустроугарска монархија. Сматрали су да и међународно право одобрава борбу против окупатора. Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву третирало се у то време као и убиство било ког представника окупаторске војске. Требало би истаћи да анексија Босне и Херцеговине није била призната од већине држава, јер је спроведена против воље грађана Босне и Херцеговине и одлука Берлинског конгреса.
После окупације и анексије Босне и Херцеговине Аустроугарска се према тим провинцијама понашала као према свом етничком простору с једне стране, а према њеним грађанима као према поданицима и робовима с друге стране. Аустроугарска је спроводила терор према свима: Србима, Хрватима и муслиманима, па су чланови „Младе Босне“ били представници свих народа: Владимир Гаћиновић, Гаврило Принцип, Мустафа Голубић, Мухамед Мехмедбашић, Данило Илић, Недељко Чабриновић, Иво Крањчевић, Драгутин Мрас, Драго Радовић, Јово Варагић, Милош Видаковић, Боривоје Јевтић, Ђулага Буковац, Ибро Фазлиновић, Матеј Кордић, Лазар Ђукић, Богдан Жерајић… само су нека имена која то потврђују.
Многи су тада у свету сматрали да је Сарајевски атентат био акт револуционарног отпора према окупатору, присећајући се европске традиције тираноубиства која се заснива на теоријама класичног републиканства старе Грчке и Рима.

Како је обликована идеологија „Младе Босне“? Шта је било њено идејно исходиште?
Младобосанцима је у сопственој земљи било ускраћено слободно политичко изражавање, те су они оснивали тајна удруживања чији је крајњи циљ био протеривање хабзбуршког окупационог система из БиХ и из свих јужнословенских земаља. Гаврило Принцип, Владимир Гаћиновић и њихови другови радили су у илегалним револуцинарним удружењима омладинаца, која су оснивана у БиХ, Хрватској, Словенији, Далмацији и међу исељеницима у САД-у.
Ситуација међу Јужним Словенима у годинама које су непосредно претходиле 1914, била је веома сложена. Већина је тежила да изрази свој бунт, не само против националног угњетавања, него против свих окова који су гушили живот у свим областима. Анализирајући тадашњу ситуацију прослављени писац и нобеловац Иво Андрић је записао: „Читаво наше друштво хрче недостојно, само су писци и револуционари будни.“ Припадници „Младе Босне“ били су велики родољуби. Њихова жудња за слободом се мора интердисциплинарно посматрати, а посебно са психолошко-социолошког и филозофског аспекта. Младобосанци су посебно били инспирисани јунаштвом Милоша Обилића, његовим саможртвовањем у борби против тиранина. Он је био и остао симбол српског јунаштва, и на његовом примеру рађали су се слободрски идеали и одлучност да се никада и ни по коју цену не призна ропство. Српским епским песмама су се у то време дивили и преводили их најпознатији светски писци и песници, а међу њима и Јохан Волфганг Гете, Скот сер Валтер, Александар Сергејевич Пушкин…

Познати амерички новинар Џон Рид је написао: „Код Срба сваки обични војник зна зашто се бори. Кад је био дете, мајка га је поздрављала речима – здраво осветниче Косова.“ Велики српски песник, државник и владика Петар Петровић Његош је тврдио да свако ко збаци тиранина испуњава божју мисију.
Познато гесло омладинског ослободилачког покрета „Млада Босна“ и јесте било – „Хоћемо или да умремо у животу или живимо у смрти“.
Очигледно је да страх од смрти код њих није постојао, а да је филозофија неопходности умирања за будућност и слободу, била интризично уткана у свест ових храбрих и поносних младића.

Помињемо терор окупационих власти?
На снази је било политичко, културно и свако друго насиље над народима БиХ. Овакав однос Аустроугарске према грађанима Босне и Хецеговине додатно је мотивисао младе босанскохерцеговачке револуционаре да се боре како за право за постојање и опстанак, тако и за право на образовање. Почетком XX века само 30 житеља БиХ имало је академско образовање, а после тридесет година аустријске управе, године 1910. у Босни и Херцеговини било је 87 одсто неписменог становништва и само пет гимназија за око два милиона становника.

Какав је био однос између „Младе Босне“ и организације „Уједињење или смрт“, познатије као „Црна рука“?
Неки писци тврде да је организација „Уједињење или смрт“ „Младу Босну“ политички индоктринисала, што се на основу историјских чињеница лако демантује. Један од чланова „Младе Босне“ Богдан Жерајић покушао је атентат на генерала Маријана Варешанина 2. јуна 1910. године, када организација „Уједињење или смрт“ није ни постојала. Може се тврдити да је идеја о атентату никла искључиво у напаћеним грудима младића из Босне и Херцеговине који више нису могли да подносе насиље моћне Монархије. Декларација Српске владе из марта месеца 1909. године, којом је прихваћен чин анексије, као и пасивност Срба из Босне и Херцеговине, за Богдана Жерајића су били сурови ударци. На војним припремама у Србији рекао је једном официру „да је неопходно ослободити се или умрети.“ После хапшења, Принцип је у свом исказу рекао да се још 1912. године заклео на Жерајићевом гробу да ће га осветити. Кад је Гаврило Принцип први пут посетио Србију, понео је у Босну прегршт „слободне српске земље“ и положио је на Жерајићев гроб, а уочи Видовдана 1914. године Принцип је са Данилом Илићем и Неђом Чабриновићем последњи пут посетио гроб Богдана Жерајића. Током процеса, Гаврилу Принципу 19. октобра 1914, прочитана је брошура Владимира Гаћиновића о Жерајићу „Смрт једног хероја“, као литература која је, према оптужби, утицала на дело оптуженог.
Владимир Гаћиновић је темељито радио на припреми и организацији масовног устанка против Аустроугарске монархије. Његов основи предуслов за извођење масовног устанка у БиХ је јака и моћна Србија у војном и економском смислу, јер је на време схватио да се индвидуалним акцијама не може поразити хабзбуршки окупатор.

Хипотезе према којима су сарајевски атентат инспирисале тајне службе Русије, Француске и Британије или сличне организације у Немачкој, Мађарској и Аустрији, било директно или индиректно, нису потврђене историјским истраживањима и представљају замагљивање историјских чињеница.
Историчар Алан Џ.П.Тејлор сматра да је главни разлог за атентат одлука да престолонаследник свечано парадира сарајевским улицама у часу кад су Срби у црквама обележавали годишњицу Косовског боја: „То би било исто као да је енглески краљ шетао улицама Даблина на Дан светог Патрика.“
Веома је значајан податак који је у сарајевском архиву пронашао историчар Војислав Богићевић, о томе да је полиција била обавештена о намерама Гаврила Принципа и могућем атентату још 20. октобра 1913. године, а при том га је пустила да пред атентат слободно шета сарајевским улицама. Једном српском историчару руководилац у бечком „Kriegsarchivu“ није дозволио да види тај извештај.
Чињеница је и да је Сарајевском атентату претходио читав низ покушаја атентата на различите моћнике окупационе власти.
Пре атентата на Фердинанда на просторима Монархије било је више покушаја атентата, као одговор на понашање аустроугарских власти према грађанима и то: 15. јуна 1910. године Богдан Жерајић пуцао је на поглавара земље генерала Маријана Варешанина; 8. априла 1912. године омладинац Лука Јукић покушао је да убије комесара Славка Цуваја у Загребу; 3. октобра исте године Иван Планиншћак покушао је атентат на Цуваја у Загребу; 5. јуна 1913. године Стјепан Дојчић покушао је да изврши атентат на комесара Скерлеца у Загребу, а 25.маја 1914. године Владимир Сефер намеравао је такође да пуца у Скерлеца.
Одлуку за Сарајевски атентат донео је лично Гаврило Принцип после сазнања да Франц Фердинанд долази у Босну и Херцеговину. У парку испред данашње кафане „Пролеће“ у Београду састао се са Недељком Чабриновићем и Трифком Грабежом, изложио им свој план за атентат, а они су га са великим одушевљењем прихватили. Иако је договор био чврст као стена, проблеми су остали. Како набавити новац и купити оружје? Све је то морало да се уради у највећој тајности, јер је Принцип био уверен да ако Народна одбрана сазна за акцију биће ухапшени и цела акција пропада. Ипак се сетио Милана Цигановића, који је блиски пријатељ са легендарним командантом Војом Танкосићем. Тада је почела конспиративна акција припрема, кратка обука у гађању и после тога Милан Цигановић је 27. маја увече, дан пре одласка атентатора у Босну и Херцеговину у кафани „Златна Моруна“ на Зеленом венцу атентаторима предао четири пиштоља са четири резервна оквира напуњена муницијом и шест ручних бомби, као и извесну суму новца. Том приликом им је предао и бочице са цијанкалијем, што значи да су Принцип и његови другови одлучили да се задатак мора извршити до краја.

Чини се да је ипак у том тренутку мало ко веровао да ће ти дечаци извршити атентат на Аустроугарског престолонаследника.
Атентат у Сарајеву је могуће замислити без Цигановића, Танкосића, Аписа и без свих осталих из Народне одбране или Црне руке, али га није могуће замислити, нити остварити без Гаврила Принципа, Недељка Чабриновича, Данила Илића, Владимира Гаћиновића и других… Они су сматрали да не припадају себи, него народу и историји. Пуцајући на наследника аустроугарског престола, они су пуцали у зло чији је носилац и представник за њих био баш он. И у томе је смисао њиховог дела.

Епилог: Франц Фердинанд је убијен, уследио је судски процес.
Атентатори су ухaпшени, суђено им је од 12. до 28. октобра 1914. године, а пресуде су им донесене 28. октобра. Петорици заверника: Данилу Илићу, Вељку Чубриловићу, Митру Керовићу, Мишку Јовановићу и Јакову Миловићу изречена је смртна казна, касније су царском интервенцијом помиловани на доживотну робију. Митар Керовић, Јаков Миловић, а Неђо Керовић осуђени су на казну строгог затвора у трајању од 20 година. Гаврилу Принципу и Недељку Чабриновићу, с обзиром на то да су по аустроугарском закону били малолетни, изречена је максимална казна од 20 година затвора. На Видовдан, 28. јуна 1914. године, на вест о Сарајевском атентату и погибији надвојводе Франца Фердинанда, велики српски и светски писац, нобеловац Иво Андрић пакује своје оскудне студентске кофере и напушта Краков. Отаџбински родољубиви набој бившег револуцинара враћа у земљу на поприште историје. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустроугарска полиција хапси Иву Андрића и одводи га прво у Шибеник, у тамницу у Марибор у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима мариборске тамнице, понижен до највеће мере, Андрић интензивно пише и из те злогласне тамнице васкрсавају његова дела „Ex Ponto“ и „Немири“.
Најбољу оцену политичке позадине Сарајевског атентата 1914. године дао је један његов учесник: „То је било без икаква размишљања, као кад вода налети, без икакве суставности.“
А онда су налетеле неке друге воде. Већ на крају тог истог века мало шта је од трагова Сарајевског атентата остало.
Видовдански атентатори су на почетку XX века променили ток историје и својим јунаштвом задивили свет. Зато је било логично и историјски оправдано да се на обалама Миљацке сачувају њихова историјска знамења. Почетком грађанског рата у Босни и Херцеговини, уклоњене су Принципове стопе испред музеја „Млада Босна“ који се тада налазио на обали Миљацке. Са места атентата уклоњена је плоча са натписом: „Са овог места је 28. јуна 1914. године Принцип својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободу.“ Пројекат у изградњи музеја „Младе Босне“ заједно су реализовали познати архитекта Јуриј Најдхарт и академски сликар из Београда Раденко Мишевић. На почетку XXI века овога музеја више нема. Уништен је током грађанског рата у Босни и Херцеговини у последњој деценији XX века.

Историја ипак памти да Принципови пуцњи нису објавили само надвојводину смрт, већ четири године касније и уништење Хабзбуршке монархије, укључујући и средњовековни кметски систем у Босни и Херцеговини.
Борили смо се за краља, отаџбину, веру, идеале… Ваш блиски предак Владимир Гаћиновић је дао свој живот за оно у што је веровао. Шта је то за што се данас, на почетку XXI века вреди борити?
За оно исто за шта смо се борили на почетку XX века. Вреди се борити за постојање, опстанак и јединство српског народа на глобалном плану. Данас се морамо борити за очување свог националног идентитета, државне територије, за опоравак од НАТО агресије и за светлију будућност генерација које долазе. За тај велики задатак највећу одговорност имају елите у Србији… Српска елита с почетка XX века представљала је прави национални бисер. Тада су се елите из Србије бориле свом снагом за остваривање националих интереса целокупног српског народа. Сетимо се бурних протеста српске елите у Београду после проглашења анексије Босне и Херцеговине. Данас, после 100 година не може се говорити о српским елитама са таквим поштовањем и поверењем. Многи се интелектуаци данас, нажалост, одричу Косова и Метохије, Републике Српске и ко зна чега би се још одрекли… Присутни су разједињеност, претерани мундијализам, анархија… Пацифизам без основа, антисрпски колаборационизам и подаништво карактеришу један део српских интелектуалаца на почетку овог века. За превазилажење ових проблема кроз национално јединство на глобалном плану и веровање у ту светлу будућност – данас се вреди борити.

СРБИЈА НИЈЕ ОДГОВОРНА ЗА АТЕНТАТ 

У научној литератури Сарајевски атентат се сматра делом националног покрета народа БиХ. Историјске чињенице потврђују да нико из Србије није учествовао у оснивању „Младе Босне“. За припрему атентата на Франца Фердинанда званична Србија није знала. Знали су само Милан Цигановић, Војо Танкосић, Драгутин Димитријевић – Апис и капетан Раде Поповић, шеф војне обавештајне службе на граници БиХ. Историјске чињенице необориво потврђују да је лично Никола Пашић, по сазнању да се припрема атентат, хитно наредио посланику Србије у Бечу Јовану Јовановићу да обавести аустријску владу о припреми атентата на Франца Фердинанда. Апис се такође предомислио и послао је свог обавештајног официра да одврати Принципа од било какве акције против аустроугарског престолонаследника. Принцип је то врло одлучно одбио и тада је посумњао у искреност пријатеља из Србије. Аустроугарско понижење Срба, бахатост и цинизам су и тада дошли до изражаја. Они су једноставно сматрали да су то глупости које Срби измишљају, јер, мислили су, ко је тај ко сме да нападне наследника аустријског престола. Одговорност српске официрске органиазције „Уједињење или смрт“ за атентат постоји у оној мери у којој је управо она од 1912. године стварала планове за југословенску револуцију у аустријској позадини, у случају да Аустроугарска нападне Србију.
Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. После атентата у Сарајеву Аустроугарска је одмах послала вишег чиновника заједничког министарства финансија у Бечу Фридриха фон Визнера да утврди одговорност Србије за атентат. Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је после детаљне истраге, 13. јула послао у Беч телеграм следећег садржаја: „Не постоји ништа што би указивало на одговорност Српске владе у организовању убиства, припремама или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње.“ Такође, истражни судија Лео Пфефер у својој књизи „Истрага о Сарајевском атентату“ пише да му је од самог почетка истраге било јасно да неће бити доказана одговорност Србије за атентат у Сарајеву и да су резултати до којих је после темељно завршене истраге дошао потврдили његово предходно уверење.

АУСТРОУГАРСКА И НЕМАЧКА БИ НАПАЛЕ СРБИЈУ И БЕЗ САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА 

Од анексије Босне и Херцеговине 1908. године Аустроугарска монархија се у континуитету припремала да нападне Србију. Берхтолд Леополд, аустријски буржоаски државник и дипломата био је веома агресиван према Србији, а његов први сарадник гроф Форгач према Србији је гајио мржњу и презир. Као доказ за то је његово инсистирање да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: „Србију треба уништити (Serbija delenda est).“
На бечком двору је све више сазревала идеја, коју су нарочито развијали војни команданти на челу са начелником Генералштаба генералом Конрадом Хецендорфом, да Србију, по њиховом мишљењу, као опасно националистичко револуционарно гнездо, треба уништити. Ту мисао прихватио је и сам Ерентал. У јесен и зиму 1908. и 1909, постојало је неколико предлога шта би требало учинити са Србијом и како је треба разделити.
Највећи број историчара у свету потврђује давно доказану тезу да је Сарајевски атентат повод, а не узрок напада Аустроугарске на Србију Управо ту чињеницу покушавају да оспоре многи аустројски историчари и медији. Да је Сарајевски атентат повод, а не узрок рата доказују многе чињенице. Међу њима је и она да је одмах прихваћена идеја грофа Александра фон Хојоса, шефа кабинета министра спољних послова Монархије, да би на Сарајевском атентату требало „конструисати рат са Србијом“. То је било јасно и Максу Веберу, он каже: „Онај који аустроугарски ултиматум Србији из 1914. (а тиме и Сарајевски атентат) жели да представи као разлог за овај рат, тај је једноставно – слабоуман.“ Конрад фон Хецендорф, шеф аустроугарског Генералштаба је још 1907. године у једном писму истакао да би југословенски проблем требало решити „једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије“.

РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ ПРИПРЕМАН ЈЕ ЈОШ 1909.

Незадовољство Аустроугарске српским победама у Балканским ратовима било је очигледно. Најутицајније личности  Монархије су јавно тражили напад на Србију и њено потчињавање аустроугарским инересима. Мисао о превентивном рату захватала је и политичке структуре, које су тврдиле да Србија постаје опасна и да би је требало сломити пре него што се почне даље развијати, да не би деловала на југословенске поданике њихове државе. Војна странка у Бечу спремала је рат против Србије за март 1909. године, када је била извршена мобилизација Сарајевског корпуса. Тада је у Босну и Херцеговцину стигло 29 војних батаљона и 30.000 резервиста. До краја марта 1909. године већи део аустроугарске армије био је у ратној припреми за напад на Србију. Поуздано се зна да је Аустроугарска крајем 1912. године заиста покушала да изазове рат са Србијом. Исто тако је имала намеру да нападне Србију одмах после Букурештанског мира, у јесен 1913. године и већ је у том погледу раније извршила припреме и убеђивање својих савезника, као и после изведених маневара у Источној Босни јула 1914. године. 

СРПСКО ПИТАЊЕ

Амерички председник Вудро Вилсон био је један од заступника теорије да је главни узрочник Првог светског рата био милитаризам.
За избијање Првог светског рата, као и сваког другог догађаја, постоје поводи и узроци, које би требало разликовати. Узроке је сумирао немачки историчар Франц Фишер, са целом научном школом иза себе, закључивши да је немачка тежња да постане светска сила био дубински, основни и главни узрок рата. „Новом курсу“ Кајзера Вилхелма II 1892. године, да се економски контролише Средња Европа, са Србијом и Бугарском, тежи и немачка елита, желећи да постане „хегемон хегемона“ и да преко Средње и Јужне Европе контролише не само Европу, него и читав свет.
Ради ефикасније припреме за војну акцију Аустроугарска и Немачка су спроводиле најбруталнију пропаганду против Србије. То је само наставак формираних ставова пред Први светски рат и касније, да је Балкан, а пре свега Србија, „неразрешиво клупко завера, хајдучије и корупције“. Истовремено, Београд је „мешавина азијатског дивљаштва и нафракане европске мегаломаније“. И то није било довољно, па су тада Срби, за многе Немце и Аустријанце постали „српске свиње“. Зато се без и мало зазора каже да је Београд „легло убица“. Србија је „безначајна и неприпитомљена држава“ која је 1915. године „запалила пожар на целој земаљској кугли“. Све се то ради како би се пред европском јавношћу скинула са себе одговорност за рат и пребацила на Србију. Истовремено се у Србији „народ досађује и живи у ишчекивању крвопролића и убистава“. Није ни то довољно, него пишу да Србима као народу „недостаје способност, смисао за уметност, разумевање за социјалне, економске и цивилизацијске захтеве савременог доба“, а сви у свету знају да је истина другачија и да су многи Срби били истински креатори светске науке, цивилизације и културе… Немачка и Аустрија интензивирају лансирање натписа увредљивог садржаја према Србима, као и то да су „Срби народ нижих моралних вредности“. Због свега тога, односно због тако формираних негативних ставова о Србима, на једној разгледници у Немачкој наговештава се физичка ликвидација Срба масовним вешањем. На тој разгледници краљ Петар је представљен у кожуху, са штаком, а за њим трчи стадо оваца са српским капама на главама, док је у другом плану цртежа низ обешених. Цртеж је насловљен: „Идила будућности“. У коментару стоји: „Била једном једна земља Србија, један народ крадљиваца овнова. Срби су одавно повешани, овнови су остали.“
Немци су се потрудили да то не остане само на цртежу. Наравно, оваквих погрдних натписа биле су пуне странице немачких новина. Сви ти написи испуњени су мржњом према Србима и с правом је, тада, Вендел рекао: „Код нас су Срби оклеветани више него и један народ у Европи.“

11 коментара

  1. Србија је данас, као јуче и током два задња века, мета пропагандног
    рата и најстрашнијих ратова и оружаних напада. Свакако, 100-годишњица Великг рата (1-ог) је прилика за индоктринацију нових
    геенрација, које не знају ни позадину 2-ог св. рата (чак ни свих
    после, до данас).
    /Када државни секреатар(ка) САД пред ТВ камерама-јавно позива на
    убиство лидера суверене државе и убиство се изврши, то није …/
    Како је Аустро-Угарска објавила рат и истог дана почела, под лажним (доказ:наведени извештај) изговором, па се то “примило”,
    не само у свету, већ и међу нама(данас, више) то је омогућило
    низ сличних, где су “Маркале”, “Сребрница”, неки од њих.
    Као и обично, у таквим догађајима, стиче се више интереса и
    обавља неколико прљавих задатака. Тако је и 1914, иѕвршено:
    -оптуживање Србије ( и Срба, не других) за сва потоња страдања,
    -стварање “казус бели”- “повода” за рат, иако су мобилизације и
    објаве ратова, обављене муњевито-немогуће за планове, припреме,
    ивршења (толико тога), мобилизације, изласке на положаје, …
    -претварање неподобног, неприхватљивог на немачком двору, за
    одстрел означеног аустријског надвијводе, у “трагичну” жртву
    подле завере и тероризма Србије.
    Аустријска тајна полиција (ако не најбоља а друга) знала је да
    “Млада Босна” није “друштво слушача јутарњег поја славуја” нити,
    да ће изаћи пред вољеног аустријског (провокатора) са цвећем и
    љубавним поклицима, са сузама у очима. Не, није никакав доказ.
    ни то што је, после првог, неуспелог покушаја, гурнула свог
    вољеног, поново на улицу и цев Принциповог пиштоља.
    Док историчари пишу, задужени играју (и даље) театарску представу
    са ликовима из БиХ, Србије, КундК, Кајзерове монархије и руске
    тајне полиције, нико не помиље писца, режисера и шаптача (а исти).
    Наравно, зато “он” делује у припреми следећих, не мање крвавих
    “сочиненија”. Он ће наставити са радом (“Бог му здравља …”) и
    после следећег (не)Видовдана.
    Србољуб Савић

  2. Nažalost, bojim se da će knjiga profesora Gaćinovića imati malo uticaja na sve ono što nam se sprema u toku 2014. godine.Pre nego što sam pročitao ovaj tekst pročitao sam tekst, tj. intervju koji je dala B.Srbljanović na ,, Peščaniku,,. Ja i inače pročitam NSPM pa onda BLICCAJTUNG, pročitam Novi Standard pa onda B52, pročitam PEČAT pa odem na ,, Peščanik,,.
    Biljana se pohvali da je angažovana na pisanju scenarija drame koja će biti izvedena sledeće godine u Beču, pretpostavljam na Vidovdan.
    Kako ona namerava da predstavi ,,Mladu Bosnu,,, Gavrila Principa , Apisa i druge bolje da vam ne prepričavam. Svako ko iole trezveno razmišlja treba da se savlada i da pokuša da pročita ceo tekst. Meni je samo palo na pamet da će naši krvnici pokušati na nekoliko polja da nas 2014. god. dotuku.Ne novim tumačenjem istorije već upravo pozorišnim predstavama, filmovima i propagandom potpomugnutom velikim količinama novca.Za novac, ovde će naći podosta projektanata i izvođača radova koji su spremni da odrade najcrnje stvari.
    Predlažem prof. Gaćinoviću da se poveže sa patriotama glumcima i rediteljima i da pokušaju da naprave nešto što će biti prijemčivo prvenstveno deci i omladini.U suprotnom,ako moja deca ili deca mojih prijatelja budu gledala epohalna dela naših krvnika bojim se da će mi sledeće godine , u ovo vreme , postaviti sledeće pitanje : ,,Što ti tata stalno pričaš o tvom pradedi Ivanu, koji posle ranjavanja obole i umre od tifusa 1915. i o njegovom rođenom bratu Miladinu ,kome se ni grob nezna, kad ova teta Biljana lepo kaže da je Gavrilo Princip bio ateista, da ga je sud prosto poštedeo smrtne kazne, da je bio lud i da je kao takav i umro i da je tvoj čuveni Apis kukao kao baba na streljanju 1917.god.,,.
    Pričam iz iskustva, jer ja njima pričam da Srpska vojna komanda nije mobilisala invalide ali oni gledaju ,, Svetog Georgija ,,, itd…….

  3. Oni koji nas MRZE najmanje 100 godina, koji su dozivljavali poraz za porazom,i poslije svakog poraza umnozavali svoju mrznju, konacno su pronasli put prema pobjedi. Njihovo svjetlo koje ih vodi prema pobjedi su Zoran Djindjic, Boris Tadic, Tomislav Nikolic, Aleksandar Vucic, Ivica Dacic,Natalija Kandic, Sonja Biserko, advokat Popovic, Ceda Jovanovic……i svakolike IZDAJICE SRPSKOG NARODA koje su zahvaljujuci STRANIM SPONZORIMA (vidimo tko su i sto su) zasjeli na sam vrh SRPSKE POLITIKE tj. DRZAVE.Ova bitka je izgubljena, nadam se da SRPSKI NAROD nece dozvoliti da se
    izgubi R A T……………..

  4. Гос, Гаћиновић нам написа одличан текст за опомену и наук како
    треба нација дасе понаша. Гос, Гаћиновић нам нерече у каквом је стању била Краљевина Србија после балканских ратова,о томе треба
    дасе пише па тек стању Срба под Аустро Угарском. Лако је извршити
    атентат али треба прво видети последице тога. Дасе разумемо неумањујем Принципово дело већ размишљао о последицама које сад
    плаћамо јер смо у најгорем националном стању као нација српска.
    Има још живих који памте извесног свештеника српске цркве у УСА.
    Тај Свештеник Владимир Гаћиновић служио је у парохијама у Америци
    са попадијом Миленом између два рата.Још увек живи сведоци казили суми о левичарсокј политици Владимира и Милене Рођене Ш отра. Покојни Владика Дионисије из Америке и Канаде имао је проблема са неколико свештеника који су пропагирали Броза а противДраже Михајловића. Попадија Милена враћа се у Брозову Југославију а Владимир завршава свој живот у Француској.Србији
    у оном времени није требао атентат јер је била ратно исрпљена и
    војнички десеткована и о томе нова историја мора рећи праву истину нисам за ревизију првог ни другогог рата знамо последице
    које сад ова Србија плаћа последице погрешне политике вођене у
    време када су Срби логли створити државу по својој мери и заслуз.
    Одличан чланак за оне који немају дуже памћење а ми који памтимо
    други рат и Усташе имамо резерве и према политичарима оних а нарочито ових толико мој имењаче Радославе.

  5. Opet ce da im .ebe.. mater ali prvo da resimo u nasem dvoristu sa nekakvim ambivalentnim tipovima. Pa svi ti koji sada sa zapada pljuju po srbiji pljuju po svojoj kolevci. To njih boli. Sa ovih prostora su dobili sve kulturu i pismenost. Nasa deca uce po programima izdaje a to traje prilicno dugo. Mnogi ce se naci uvredjeni ali setite se ko je Vuku bio podrska iz Beca a on je hteli mi to da priznamo ili ne ipak samo predhodnica ovome sta se sada desava.

  6. Изгледа да ће ова књига бити занимљива, уколико се заснива на архивским материјалима који су до сада били мало познати, и постараћу се да је прегледам/прочитам. Вероватно је новинар, који је интервјуисао аутора “кривац“ неколико нелогичности које боду очи:
    – «… да ли би Аустроугарска и Намачка напале Србију и без Сарајевског атентата…». Побогу – Немачку је до пре 1913 г. било мање-више брига за Србију и сматрала ју је само за аустроугарски проблем, а Аустроугарска се – плашећи се реакције Русије, а без подршке Немачке никада не би усудила да нападне Србију. Тек негде пред сарајевски атентат, Немачка – потпуно спремна за рат и обрачун са Антантом је грозничаво тражила повод за рат и тај атентат је био идеалан као повод (а – ко зна, можда је њена обавештајна служба и имала прсте умешане у, или око њега?). Тада је Немачкој баш и било стало да аустроугарским нападом на Србију изазове војно неспремну и неспособну Русију да прискочи у помоћ Србији и тиме започне зачарани паклени круг европског рата. Иначе, Немачка је тек током 1915 г. активно учествовала у ратним операцијама које су смрвиле Србију и довеле до њене окупације и албанске голготе.
    – «… После окупације Босне и Хергецовине престају сва права и слободе грађана…». Ово је стварно смешно. Значи, новинар «Погледа» сматра да су пре окупације БиХ, тј. за време владавине Отоманске Империје у БиХ цветала сва права и слободе грађана која су окупацијом престала???

  7. Исправка: Грешком сам написао :Значи, новинар «Погледа», а требало је “Печата”.

  8. Гос, Јован правилно коментарише Немце у очи АТЕНТА, Аустро Угарска желила је рат са Србијом и мислим даје краљевска влада
    водила рачуна да недође до сукоба са Царевином у тим временима.
    Тек изашла из балканских ратова и повратила Стару Србију у свој
    државни састав.Србији није био потребан нови рат са моћном
    Царевином.Последице тог рата ми сад плаћамо.

  9. Д2. На крају 19-ог и почетком 20-ог века Европа је имала четири
    велике монархије али само је Британска имала циљ да “истовремено”
    уништи остале, а претходно их искористи за своје циљеве. Иако
    звучи апсурдно, тако је рађено и обављено. 1920-е није било ниједне
    од, до јуче, великих.
    Британији је, такође одговарала Турска-република, погоднија за
    усмеравање и служење непромењеном циљу Британске империје.
    Србија је дуго (од Милоша) остављала Турску, “на миру” али је
    планирана за аустријско освајање. Повод за рат је развијан,
    кроз царински рат и бројне притиске. Србија се после смене
    династија, снажила, па је БиХ виђена као “труд и огњило” за
    паљење искре. “Млада Босна” је била под контролом али остављена
    да дела. Млади, патриоте, “вреле крви”, нису имале, практично,
    никакву подршку па нису ни могли бити претња КундК монархији.
    Када је одлучено да се Срби провоцирају, на Видовдан, одлучено
    је (у Берлину и Бечу) да се обави још један задатак. Надвојвода
    Фердинанд је послат на “одстрел”, јер, као славенофил(!?) и познати противник рата са Русијом, није био по вољи оба двора.
    Да није реч о “крими роману”, говори чињеница да “Млада Босна”
    није дирана, пред посету а још убедљивије је “гурање” поново, на
    улицу.
    Тако је инсцениран повод за рат против Србије, док је у Европи
    такође била потребна хитна инсценација великог сукоба.
    Да је у питању, управо “рад”, говори предавање пољског лидера,
    још у пролеће 1914 (кад “Млада Босна” није ни знала за маневре и
    ни “погоди, ко долази …”). На том предавању он је, “гледајући у
    чаробну куглу”, изнео шта ће се десити, а тачно тако се и десило,
    за мање од следећих 10 година. Како никакве “кугле” није ни могло
    бити, он је знао.
    Могли смо и ми знати, зашто нас гурају у Југославију, зашто нас
    подбуњују 27-ог марта 41, и да ће се поновити Сарајево, 91-е (јер нас прво није научило).
    Србољуб Савић

  10. Гос, Србољуб помени 27 Март 1941 памтим када смо као деца викали
    “БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ” постали смо гробови и робови.Није код 27
    мартоваца била врела крв већ јудини сребрењаци па били они и од
    Енглеза и стално долази нан невреме са енглеских острва.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *