Почетна / Уводник / Мађари на Видовдан

Мађари на Видовдан

Милорад Вучелић, главни уредник

На почетку нешто сасвим лично. Добар део детињства сам провео уз деду Милана и мајку Јулку у Бачкој. И поред велике бриге и љубави родитеља мој деда је имао веома важну улогу у мом васпитању и формирању. Био је солунски добровољац и име му се налази на спомен-табли на цркви у Сивцу. Одрастао сам уз дедине приче и читања књига о српској историји, Косову, цару Лазару, Милошу Обилићу, Карађорђу, Његошу, Русији, Кајмакчалану и пробоју Солунског фронта. Неизоставне су биле и приче о мађарској окупацији и терору у Другом светском рату.
Већ првих дана окупације 1941, Мађари су упали у куће свих солунских добровољаца да изврше претрес и да их похапсе зато што су 1914. „издали мађарску државу“. На разваљеној дворишној капији био је постављен митраљез, а мађарски војници и сва та крвава братија хонведа, немзетера и грађана расположених за убијање „ђавољске дивље српске сорте“ била је на све спремна и није штедела ударце. Мој деда је одведен из куће, а на очи своје жене, двоје деце и комшија, поносан, усправан и чврсто везаних руку. Онда су њега и друге одвели у затвор у Сомбору да би их потом послали даље у званичне концлогоре државе Мађарске. У међувремену су млатили и малтретирали моју мајку (заправо – баку) и друге жене утамничених и интернираних када су се распитивале за судбину својих мужева и покушавале да им дотуре нешто одеће.
У годинама окупације Мађари су се доказали као велемајстори у мучењу и зверствима према Србима мештанима, о чему у Сивцу постоји на стотине писаних и усмених сведочанстава. Недавно ме је на то подсетила и Златица Црњански, још жива пријатељица моје почивше маме, која је прошла ужасну тортуру и премлаћивање од стране мађарске полиције. Не можете ни замислити очај и огорченост који је њу и десетине хиљада других Срба из Бачке, Баната и Срема обузео на вест да српски парламент доноси срамну Декларацију и извињава се Мађарској и Мађарима за Други светски рат. (Прочитати „Сребреница у Бачкој 2013. године“ у овом броју „Печата“).
Знао сам из прича и из књига, као дечак, шта се дешавало у Чуругу, Жабљу и Новом Саду и каква су ужасна зверства и масовни покољи почињени према Србима. Од тада до данас сваки призор залеђене реке или канала ме увек подсети на ужасе бацања под лед живих или убијених људи, жена и везане деце, што је била посебна мађарска специјалност.
И онда су у Сивац ушли Руси и партизани 20. октобра 1944. године и окончали то систематско, организовано и дивље спонтано зло. Данас, 2013. године, наш јадни и чемерни парламент је показао пуну спремност да то ослобођење огласи окупацијом и безмало утврди да су Руси и партизани, завођењем југословенске војне управе на челу са генералом Јосипом Рукавином и Костом Нађом нарушили принципе претходно описане правне државе Мађарске, а да је мој деда заједно са својим друговима Солунцима заслужено био у концлогору јер је у своје време нарушио прави поредак Аустругарске и борио се за ослобођење српског народа и за Србију. За почињене најтеже злочине постали су криви неки појединци, а не званична фашистичка Хортијевска држава Мађарска која је накнадно амнестирана.
Збуњивало ме је као дете што две куће од нас, у главној улици, мирно у својој лепој кући живи Мађарица баба Розинка. Старији су се постарали да ми објасне да је то потпуно у реду, да је она, као и још неколико мађарских породица била добра, „да није окрвавила руке“ и да су је заштитили да би наставила да живи са њима и то потпуно равноправно и са дужним уважавањем. Касније је све то постало сасвим нормално у ондашњој Југославији и то је део општепознате приче о националној равноправности и братству и јединству.
Све је то ишло како је ишло док нас нису почели да из сна буде и трезне крајем шездесетих и почетком седамдесетих, а онда још жешће деведесетих година, и све је то остало узалуд јер су добар део данашње интелигенције и највећи број владајућих политичара све пијанији и пијанији. Да ли од туђих или домаћих, или смешаних пића неважно је овом приликом. О томе више него убедљиво и сјајно пише Мило Ломпар у овом броју „Печата“.

Да није те беде пијанства наших властодржаца можда би сва та сећања временом избледела и изгубила на важности. Одложила би се у литерално или историографски обрађено памћење. Тако би и као обичан доказ начитаности остао лични запис Емила Сиорана о страху који је, одрастајући у Трансилванији, имао у односу на мађарског жандара због кога се „с правом мађарском жестином гнушао свих Мађара“. И, одрастајући, престао је да буде „киван на њих“, те је, између осталог, написао да „Мађари веома добро познају угњетавање зато што су изванредно стручно угњетавали друге“ о чему најбоље могу да посведоче националне мањине из бивше Аустроугарске монархије“.
„Ти истанчани Хуни“ – наставља, актуелним српским извињавањима, у памћење призвани Сиоран – „прожети су меланхолијом сазданом од потиснуте свирепости, којој нигде другде нема равне… И дан-данас блиски својој бити, иако их је цивилизација дотакла, па им чак и ударила свој печат, свесни да потичу од хорде којој нема равне, прожети у исти мах дубоком и театралном уображеношћу што им даје више романитичан него трагичан изглед, они нису могли да не испуне задатак који су били позвани да изврше у модерном свету: да поврате углед шовинизму, уносећи у њега довољно сјаја и зле коби да би га учинили живописним у очима посматрача ослобођеног илузија.“
И да тако окончамо, са личним доживљајима једног великана румунског порекла, какав је Сиоран, и да томе додамо сасвим личне речи једног Србина из Војводине: Нека је стид и срам оне посланике Народне скупштине Србије што су противно истини и грубо фалсификујући историју и српске жртве усвојили поменуту Декларацију.
Шта да уопште мислимо о онима који се у име нас упорно историјски мире и помире, немајући појма шта је историјска истина, а онда додају да је сада на историчарима да установе шта је и како је било.
Међутим, ту се проблем не завршава него тек почиње. Увек је тако када су дани просто засићени историјом и то у виду историјске одлуке у Бриселу, историјског споразума са Мађарима, историјског зеленог светла и датума из Брисела о чему пише Никола Врзић у овом броју „Печата“. Следи захтев за повраћај имовине „невиним“ мађарским жртвама, а аустријски председник Хајнц Фишер је већ званично од Томислава Николића затражио да се у реституцији размотри питање повратка имовине аустријским држављанима које се Аустрија у међудржавном уговору са Југославијом већ одрекла 1955. године.
Будући да се у Декларацији Скупштине Србије јасно каже да је реч о „ослобађању од колективне одговорности која је након Другог светског рата наметнута појединим националним заједницама у Војводини“ на ред долази централна тема – рехабилитација, извињење и повратак имовине фолксдојчерима. С правом се можемо упитати: „Зашто кажеш Мађари, када мислиш – Немци“. И све то због датума за почетак преговора за пријем тамо где нас не желе и никада нас неће примити. А нема те зле слутње која се неће испунити када су нови услови у питању и неће дуго код нас бити избора у којима пут у ЕУ неће бити изборни програм који ће добијати подршку гласача. Без обзира на то шта мислимо о ЕУ, Дачићева влада, играјући на датум као једину карту, претрпела је тежак неуспех и пораз, и морала би поднети оставку или, ако им се више свиђа, „скратити мандат“.
Све се то око одговорности и кривице за минуле ратова свалило, са много заслуга, на плећа остарелог Фрање Јосифа, а онда на лудог Хитлера, лудог Хортија Миклоша, лудог Анту Павелића и лудог Бенита Мусолинија. Делови њихових народа који су некада захваљујући денацификацији и ратном поразу, пре свега од руске Црвене армије, били криви данас накнадно постају све невинији и невинији, и све европскији и европскији, а Срби све кривљи и кривљи. Њима који су засели у ЕУ потребна је накнадна невиност, а нама за неизвестан зелениш од светла за датум није довољно ни оволико самооптуживање и самоокривљавање него се мора издржати додатна тешка казна. Како толико кривој Србији уопште може бити места у друштву тако невиних који владају Берлином, Бечом, Будимпештом и Бриселом. Та кривица је толика да се љуто вара онај ко мисли да се то може платити предајом Косова и да се несити могу заситити.
У том хору хвалоспева немачком неприкосновеном вођству у Европи убедљиво се ових дана издвојио глас и упозорење некадашњег немачког канцелара и једног од најугледнијих живих Немаца данашњице Хелмута Шмита:
„Немци су у неколико следећих векова искључени из лидерства Европом зато што су одговорни за Други светски рат. Осим тога, у великој мери су допринели и Првом светском рату…“ И додао да сви Немци, чак и они који су недавно рођени, сносе одговорност за то да се „ужасна немачка историја“ никада више не понови.
У Немачкој овакав глас је веома, веома утицајан и никако није усамљен. У Србији га нико и не чује, а да и не говоримо да већина српских политичара мисли да Хелмут Шмит трућа неке обичне бесмислице, да је све то нешто без везе и чини све да изађе у сусрет у испуњавању сваког, па и најгорег и најсуровијег услова који испостављају немачки министри и парламентарци. Њихов грех није само у томе што некога данас беспоговорно слушају и то пред нама претварају у своја наводна уверења, већ и у томе што бесрамно спроводе у дело реваншизам нација поражених у светским ратовима 20. века и брутално врше ревизију историје. Многи од њих, што би рекао народ, не виде даље од свог носа, а то проглашавају историјском далековидишћу коју ми не разумемо и које смо ми недостојни. И хоће да на њихов начин „реше“ све наше историјске проблеме , и да ништа, ама баш ништа, не остане „нашој деци“. Све више сумњамо да ће им, и да ће нам, деца на томе бити захвална. Деца, иначе умеју да буду и неосновано незахвална, али будућа поколења имаће и те како разлога не само за незахвалност него и за бес.
Уочи овогодишњег Видовдана, у време када су сви у Европи сем Срба невини, остаће нам само то да међусобно и међу нама додатно одређујемо кривце. То су некада чинили, а и сада ће то покушати да чине, најгори међу нама, они којима је још 1918, Иво Андрић поручио „Незвани нека шуте“! Посебно су се устремили, уочи предстојеће Стогодишњице Великог рата, на Гаврила Принципа чији је лик на насловној страни овог Видовданског „Печата“. Пошто се на Видовдан упркос свему увек покаже, види и чује ко је ко и какав је, онда се јасно могу чути и стихови:

„Жив је Гавро, умро није док је Срба и Србије!“

 

6 коментара

  1. Danas je 28.06.2013.godine
    Danas je Vidovdan, slava Lazaru i junacima za njihovu žrtvu za narod i državu.
    Danas je Vidovdan 28.06.2013.godine
    Računajući od ovog Vidovdana, programirani krimosi / koji formalno predsatvljaju narod i državu Srbiju /, po nalogu !?, predaše KIM tzv. međunarodnoj zajednici !?/ i šiptarima /.
    Ovo je samo početak
    / nasljednici Hitlera provode ono što on tada nije uradio ? / !?
    Od danas, ovaj dan nije više dan mira, dostojanstva i ponosa,
    od sada ovaj dan, je dan sramote jednog naroda…




    0



    0
    • Od Svetovida do Bogomladenca Isusa,srpska je istorija nepodeljena… Kosmet nije samo gruda zemlje,i to vrlo bogate uzgred budi receno,Kosmet je zivotna energija kojom kuca moje srce Srbinovo! Kosmet sene moze prodati,jer se ne moze kupiti…Oni koji ga prodaju,prodali su sami sebe i u vecnosti stoje kao primeri kako ne treba,primeri izdaje hristove nauke i roditeljskih zaveta koji su se negovali od kako je zemlje,vode,sunca i hleba…




      0



      0
  2. Сви потомци Солунских добровољаца имају нешто лично.Моја три
    стрица су били Солунски добровољци преживели рат и вратили се својим кућама.Један од стричева добија добровољачку земљу у
    Западном Срему у новом селу Ада код Маркушице,њега и његову
    породицу Усташка хрватска протерује у окупирану Србију Милана
    Недића,настаријег стрица Петра усташе отсецају главу у Мајском
    Тртнику на Баији. Ваш деда и моји стричеви борили сусе за краљевину Србију не за неку нову државу било ког имена ,Све остало знамо , али сам сигуран даје остала Краљевина Србија
    неби било РАЦИЈЕ ,ни Јасеновца.Неби било ни ЖУТОГ КАРТЕЛА НИ ОВИХ
    СТИРОПОРАЦА,гос, Вучелићу хвала Печати за изношење истине на светлос дана у овој затамљеној Србији.




    0



    0
  3. Onako uzgred, nesto sasvim licno o Vojvodini gde je ziveo moj pra pra deda Georgije Magarasevic osnivac I urednik Letopisa Matice Srpske,koji je proveo jedan period svog zivota u Budimpesti sa Vukom Karadzicem sve dok se nisu razisli po pitanju oblika cirilicnih slova.Tu je bio nesto kasnije I moj deda Milan Vukelic, (ima neka slicnost imena), koji se spominje u knjizi Olivera Ignjaca, a koji je radio na ujedinjenju juznih Slovena, I koji je bio osudjen u Veleizdajnickom procesu 1905 u Zagrebu. Iz njegovih pisanih dokumenata, kao I u zagrebackom „Obzoru“ iz 1907, austrugarski upravnik Hrvatske I Bosne je izjavio da su „srpske pokrajine u Hrvatskoj, autonomne I s r p s k e I da prema tome nema mesta za neke osude srpskog zivlja.
    U jednom svome delu Georgije Magarasevic pise, „Priblizimo se Evropi, jer imamo mnogo od nje da naucimo“.




    0



    0
  4. Kada se nabrajaju zverstva po Vojvodini retko se spomenu ona, pocinjena u Senti, kada su klali Srbe i bacali ih sa starog sencanskog mosta u Tisu, pod led. Potomak jednog od aktera zlocina je godinama bio u vrhu politicke vlasti u gradu. Na obali Tise je podignut spomenik „svim“ zrtvama…




    0



    0
  5. Drzava se ne brani kuknjavom a ugrozeni smo da vise nema gde da se ustupi……




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!