Почетна / ТВ коментар / Лустрација, болест најмилија

Лустрација, болест најмилија

Летња умртвљеност захватила је српске екране, али не пре него што су другосрбијански дрзници још једаред из емисије „Хоћу да знам“ упутили Србији и српству низ уобичајено злонамерних увреда

Протеклог уторка, 11. јуна, навршило се 12 година од убиства Милана Пантића, новинара „Вечерњих новости“ усмрћеног на улазу у зграду у којој је живео у Јагодини. Тужну годишњицу испратила су многа овдашња гласила, па и телевизије са националном фреквенцијом, које су крај споменика Пантићу у Јагодини забележиле окупљање представника новинарских удружења и других истакнутијих новинарских делатника. Није, дабоме, нити једној гледанијој ТВ станици пало на памет да се макар овом приликом иоле озбиљније позабави тегобама медијске позорнице у Србији – да, рецимо, уприличи какав округли сто на ту тему – вероватно зато што би то могло да одведе расправу у нежељеном правцу, ка политичким и новчаним стегама којима је данашње новинарство сведено на ниво слепих послушника страних сила. Али, барем вест о годишњици која баца веродостојно, а суморно, светло на пропадање српског друштва у текућем веку није била скрајнута, како већ могу да прођу вести које могу да изазову сумњу у догматски, проевропски правац, практично непромењен већ безмало 13 година.
По Пантићу и њему у почаст је, због његовог јунаштва исказаног у текстовима о криминалу и корупцији (за шта се претпоставља да је и био узрок његовог смакнућа, али, пошто случај још није решен, може само да се нагађа), компанија „Вечерње новости“ успоставила годишњу награду за новинарску храброст. Ове године награда је додељена Ивану Радуловићу, дописнику „Новости“ из Косовске Митровице, коме је и уручена, такође 11. јуна у Јагодини. Признање Радуловићу, међутим, истовремено може бити схваћено и као осуда целокупног српског друштва, нарочито од 19. априла наовамо: извештавање са Косова и Метохије важи (оправдано) за смелост, а београдски властодршци убише се потписујући вајне „међународне“ споразуме управо са белосветским разбојницима који јужну нам покрајину држе у таквим околностима и под противзаконитом окупацијом.
Објава о Радуловићевој награди је, такође, била јединствена прилика да до најшире публике допре макар наговештај правог, узнемирујућег стања на Космету, на самом терену, где сва наклапања о било каквим повољностима Бриселског споразума падају у воду. То стање је, иначе, протерано са српских екрана, где о Косову и Метохији имају прилику да се изјашњавају само они који су сагласни са погубном политиком београдских властодржаца.
***
Није, додуше, само Космет тематски протеран из српских гласила. Као да је уклоњено свако питање са иоле смисла и од икаквог значаја за државу и друштво. Телевизијске нам станице и иначе личе једна на другу (што је постигнуто тако што су се све остале загледале у Б92), а сада су још и испразне до безбојности.
Што ће рећи да је лето пред вратима, упркос обилним падавинама које засипају Србију. Са најтоплијим годишњим добом редовно наступа и оно што телевизијски мудраци називају „летњом програмском шемом“, што је шифра за колективни нерад. Њихову шему када би следили штампани часописи, наредних десетак страна било би празно, а рубрика коју читате била би завршена овде.
***
На летњи одмор међу првима је похитала Наташа Одаловић, водитељка емисије „Хоћу да знам“ на Б92. То ће „другосрбијанцима“, њеним редовним – и јединим – гостима, неминовно оставити рупу у распореду четвртком и петком у преподневним часовима. Са лабавијим распоредом, редовни саговорници Наташе Одаловић најзад ће бити на располагању Министарству иностраних послова, да их шаље на амбасадорске дужности, оне исте који су запали и Огњену Прибићевићу.
Пре него што је завршила овосезонски циклус, Наташа Одаловић уприличила је две емисије у којима је „Хоћу да знам“ надмашила себе. Идемо редом. Најпре су јој у четвртак, 6. јуна, гости били све присутнији филозоф Владимир Милутиновић и Недим Сејдимовић, представљен као новинар, писац и уредник портала „Аутономија“ (познатог по неконтролисаној мржњи према српству и неограниченим увредама на рачун Србије и Срба). Задржимо се на Сејдимовићу, пошто је овај први пуки згубидан (особина коју му звање филозофа само додатно наглашава).
Главна тема емисије била је лустрација, чији је изостанак Сејдимовић благоизволео овако да појасни:
„За разлику од лустрационих процеса у другим државама такозваног Источног блока, који су се пре свега бавили том комунистичком прошлошћу, ми смо имали те заиста ужасне деведесете године, из којих још сви носимо дубоке трауме. И треба рећи да док су у тим земљама лустрирали такозване недемократске режиме, да би у Србији требало да се лустрирају носиоци јавних функција који су посредно или непосредно изабирани директно од грађана, тако да је сасвим јасно зашто и међу грађанима постоји велики отпор да се отвори једна озбиљна дебата о деведесетим годинама, па и о ономе што је уследило две хиљадите године као неки наставак.“
Кад не би било обојено злокобним хашким тоновима колективне кривице, ово Сејдимовићево казивање још би било бајковито. Чуј, грађани се нечему опиру и то опирање ето спречава дотични поступак да заживи… Камо лепе среће да је у проевропској Србији тако нешто уопште могуће!
Одмах затим, крви гладни Сејдимовић пронашао је још криваца:
„Ја мислим да наше друштво, интелектуална елита, велики део интелектуалне и културне елите, управо има проблем са нечистом савешћу.“
Просто је невероватно да са савешћу проблем нема лично Сејдимовић, човек који сасвим очигледно не негује нити једно повољно осећање према Србији, а ипак узима себи за право да гледалишту држи дрске лекције о „нашем друштву“ и „нашој земљи“!
Дан касније, имали смо прилику да видимо женску верзију Сејдимовића, у виду Мие Давид, управнице Културног центра Београда, која је у последњем овосезонском „Хоћу да знам“ гостовала са Владимиром Арсенијевићем. Средином емисије, на врхунцу расправе о култури, Миа Давид рече и ово:
„Ово што се дешава у Министарству оно је о чему ми причамо последњих годину дана, то је препорука ка неким патриотским вредностима (прстима је показала наводнике док је, са згађеним изразом лица, изговарала реч ‘патриотским’ – прим. М. З.) Ја не знам шта то значи пошто за себе мислим да сам патриота. Мислим да сваки интелектуалац који је остао у овој земљи је патриота.“
Не слажемо се. Да заиста воли Србију, Миа Давид би, заједно са присутнима Владимиром Арсенијевићем и Наташом Одаловић, ову државу и напустила. Како би се она снашла без Србије не знамо, али би Србији несумњиво било неупоредиво без Мие Давид и осталих „интелектуалаца“ који се силно „жртвују“ остајући овде, у јединој држави која би их такве какви су трпела.

Један коментар

  1. sve pomenute osobe u ovom natpisu pocev od samozvane novinarke\rodna ravnopravnost/ su zlo ove zemlje koji joj ne daju ni milimetar da krene napred.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *