Почетна / Култура / ЉУБА У БЕОГРАДУ

ЉУБА У БЕОГРАДУ

Пише Дејан Ђорић

Овај српско-француски сликар својом тематиком припада најређој породици фантазмагоричара, у распону од Хијеронимуса Боша, Питера Бројгела, Антоана Карона, до Монсуа Дезидерија и Џона Мартина, пророцима краја, краха, катаклизме света, после чега или нема више ничег, или почиње ново доба.

У време институционалног замирања уметничког живота у Србији и спорадичног ликовног издаваштва, један београдски галериста чини оно што би требало да раде Академија наука, музеји и велики издавачи. Драгош Калајић је тврдио да најубитачнију критику представља говор чињеница, а не напади. Чињеница је да Живојин Иванишевић годинама опстаје у изнајмљеном галеријском простору у „Еуроцентру“, успевајући да прави сјајне изложбе и издаје капиталне књиге. Његова галерија „Париски круг“ знатно је подигла ниво ликовне културе у последње две деценије, представљајући највише вредности, пре свега наше париске сликаре и најбоље домаће. Око Иванишевића се формирао круг озбиљних колекционара који прате рад Галерије и у њој се у сваком тренутку могу видети само врхунска ликовна дела. Приказујући стваралаштво Миодрага Дада Ђурића, Петра Омчикуса, Милана Милетића, Бранислава Марковића и Јована Сивачког, Иванишевић увек ангажује  професора Зорана Блажину са Факултета примењених уметности у Београду да се побрине о беспрекорном графичком идентитету издања. Поједине изложбе и публикације су непревазиђене. Једна од таквих је била изложба „Љуба. Велики формат“ са две пратеће монографије на српском и француском. После седам година „Париски круг“ на још виши и свечанији начин представља Љубин опус, ексклузивно заступајући тог сликара у Србији.

ЉУБА И МЕДИАЛА Зашто Љуба, а не неко други? Не би требало понављати ко се све у Француској и Србији од најважнијих академика, песника, синеаста, критичара и историчара уметности посвећено бавио Љубиним делом. Можда је довољно рећи да изложбу уља великог формата која траје до 5. јула прате две монографије, на српском и француском, чији су писци истакнути познаваоци. Изложба и књиге су настале на основу српских колекција у Београду и свету у којима се налазе дела овог уметника из периода од раних седамдесетих до данас. Љуба је цењен међу нашим и страним колекционарима, па постоје барем две домаће збирке са више од двадесет његових слика. Млади српски колекционари који живе у европским земљама сакупљају његова дела и вероватно ће уследити проширена издања ове две књиге. Битан за разумевање феномена приватног сакупљања слика код Срба је текст Николе Кусовца у овим издањима.
Љубина мисао и сликарство нераздруживо су повезани са Медиалом и можда би требало аналитички размотрити његово дело из визуре те групе којој припада свим својим бићем. На њега је, како каже, кључан утисак оставила слика Миљенка Станчића  „Мртво дете“, али још више сусрет са Леонидом Шејком и његовом сликом „Музејска поставка“ из 1956. године. Реч је о једној од најважнијих слика новије европске историје којом је Шејка наговестио могућност грађења дела не помоћу ликовних елемената као што је раније било уобичајено. Као градивни елемент користи први пут саме стилове, цитирана су и у поредак постављена сликарска остварења од ране ренесансе до модерне. Шејка је први уметност схватио као археологију, колекцију, архиву и ђубриште, отворивши пут таквом начину рада у постмодерни, наговестивши и анахронизам, повратак сликарства историјској тематици.

[restrictedarea] Љуба је можда најбоље у Медиали разумео његове идеје о нагомилавању као естетској категорији, па се поједине слике из две Иванишевићеве монографије  (посебно „Складан депо“ из 2002. године) могу разумети и као омажи Шејки. Слично је још само Михаило Ђоковић Тикало истражио мистику агломерација и одбаченог света са отпада. Љуба је, међутим, исувише велики сликар да би се поводио за било ким, па је у естетику сакупљања, пуњења и архивирања, борхесовски схваћеног света као библиотеке, унео нешто сасвим ново и лично. За Рембранта је речено да је до те мере владао вештином представљања светлости да је могао да постигне њено улажење и излажење из слике. Шејкина набрајања су извођена свесно  од великог класификатора и у њима увек постоји снажна рационалност, предмет је најбоље представљао цртачки, архитектонски јасно. Љуба је у сферу џиновских колекција облика и предмета унео поезију и ирационалност, приказујући их као вид органског, структуре, љуспице, штапићи и паралелопипеди као да веју са неба. Унео је светлост у ђубришни свет, просветлео аморфни бувљак и омогућио јој да као код Рембранта слободно улази и напушта слику, наговестивши да слика нема бивствену границу. Можда и више од Шејке, Љуба је од ђубришта направио поредак, сликарски сочније и изазовније поручивши да му границе слике не могу бити крајеви света. Зато је и бројне цртеже на маргинама проширио исписима својих филозофских текстова.

НИ ПОЛУ „МЕДА“, НИ ПОЛУ „АЛЕ“ Љубина остварења су особита посматрано из медијалне визуре, у којој се ликовност и космос  деле на мед и алу, супротстављене, али и сједињене супротности, како би Миро Главуртић рекао у „магији екстрема“ и „јединству супротности“. Не припада потпуно ни полу „меда“, нити полу „але“, нису медоточна као Светозара Самуровића и Косте Брадића, нису градитељска као код Милована Видака и Синише Вуковића, нити демонолошка као Уроша Тошковића, Дада Ђурића и Владимира Величковића. Са Милићем од Мачве повезује га подједнако припадање чудовишној и светлој страни, а са Ољом Ивањицки наглашен еротизам и чулност. Љуба није религиозно посвећен православљу као Шејка, нити католицизму као Главуртић. За његове прве слике су у Француској говорили да представљају шкрофулозне, губаве фигуре пуне чирева, па ипак су оне могле да успеју најпре у католичкој Француској. Зашто је то тако?
Одговор даје гроф Николај Берђајев, Шејкин инспиратор, руски религиозни мислилац, духовни аристократа, за кога је Драгош Калајић говорио да невероватном снагом крепи одабране читаоце. „Католичка мистика и католички култ су чулни, у њима постоји наслада и изнемоглост, нешто привлачно и нешто што гаси вољу“ каже Берђајев као да описује Љубино сликарство. „У католичанству постоји наличје, постоји веза са мрачним силама. Нису случајно на католичким храмовима приказана одвратна чудовишта“ (Берђајев) која насељавају и Љубине светове маште, без обзира на то што се на њима појављује танки, елегантни, црвени крст као прочишћујући знамен, који је можда почео да слика после питања једног теолога зашто усред пандемонијума нема крста. Љуба није богомољац, а можда ни верник, његова је вера друге врсте, он је мученик сликарства. Пре него било где могао је да успе у Француској јер је декадент у најбољем смислу те речи, а Француска је отаџбина декадената свих врста. Долазећи из традиционалне Србије, још окађен мирисом тамјана  и просветљен светлошћу православља, које је у титовштини само Медиала смела и умела да узноси, припада најређим декадентима који су и боготражитељи. Бежећи у сатанизам као вид побуне против модерног, буржоаског, затупастог света, најбољи међу ствараоцима као Бодлер, Верлен и Уисманс, а можда и Рембо, у претходној генерацији романтичари попут Шатобријана открили су Бога. Љуба не говори само о еротици, о Софији, вечној женској тајни, о звери и јагњету. Појединци који су често били интимни с лепим женама одричу му свако дубље познавање супротног пола. Љуба је као и сви медијалисти пророк, у њему има нечег месијанског, универзалног, што наговештава препород, делатност и стварање. Било да његово сликарство схватимо као декадентно хришћанско, као вид критике институција и демонског материјализма који осваја вернике, али и свештенике или као паганско славље природе, чулности, слободне љубави и бића која је Христ прогнао, оно има понечег религијског. Љуба је трагична, распета личност, зато га привлаче Достојевски, Кафка и уклети сликари. Он може само да се постави насупрот овог одвећ баналног света испразних менталних игрица. Љуба је за симболичку културу, за обнову, препород сликарства, а то је већ вид вере. Рационализам је, како каже Берђајев, антисимболичан и антикултуран, и зато у име царства маште Љуба толико презире реалисте. Можемо му можда одрицати било какав вид религиозности, па и негирати уметност као вид вере, али како онда објаснити чињеницу да је он можда последњи велики апокалиптички сликар?
Тикало је у позном периоду открио Јустина Поповића, монаштво и Студеницу, представљајући их на сликама и цртежима, а Љуба је од почетка свестан Апокалипсе. Његови ђаволи, демони, крезави, небеске капије, божанска обасјања, водопади светлости и крилата бића, имају само за циљ да посведоче о палости човека и упуте на вечни изазов Апокалипсе, подједнако важне у православљу и католицизму. Овај српско-француски сликар својом тематиком припада најређој породици фантазмагоричара, у распону од Хијеронимуса Боша, Питера Бројгела, Антоана Карона, до Монсуа Дезидерија и Џона Мартина, пророцима краја, краха, катаклизме света, после чега или нема више ничег, или почиње ново доба. Љуба Поповић је бацио свет на космичко ђубриште, у пепео, да би могао да сања о златној зори, новој ренесанси, у којој ће слика бити подједнако драгоцена оном ко је ствара и ко је поседује.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *