Крадљивци органа

Да ли ће Србију после доношења закона о донацији органа задесити судбина Колумбије, у којој упоредо са стопом отмица деце расте и тржиште рожњача?

Припрема закона за легализацију отимачине органа, без сагласности породице умирућег, омогућило би да се интервенције у стилу „жуте куће“ ставе у законски оквир и хуманитарну обланду. У којој мери ће живот наше деце бити изложен хировима тржишта и бандама крадљиваца органа, можемо да наслутимо после гледања документарног филма француске новинарке Мари Моник Робин, под називом „Крадљивци органа“ (Voleurs D’organes – 1993). Ради се о разоткривању актера међународног ланца крадљиваца органа, у којем кључну карику чине лекари, корумпирани локални политичари и организације основане од стране УН.
[restrictedarea]

ЏЕЈСОНОВ ДОСИЈЕ Робинова се бавила злочинима медицинског лобија у Аргентини, Мексику, Колумбији, САД-у и Европи, Хрватској, упозоравајући на чињеницу да је Савет Европе од 1985. игнорисао проблем, да би званичници тек 2003. признали да се „не ради о новом проблему“.
Међу државама у којима је пракса извоза органа легализована налази се Колумбија, названа „хоботницом за усисавање органа“, што је навело Робинову да пође за крвавим трагом који води до светског центра за обучавање офталмолога у Боготи – клинике „Балак“. Мари је са екипом на превару ушла у објекат под специјалним надзором, представљајући се као родбина слепе девојчице из Француске, да би после разговора са лекаром добила гаранцију да ће рожњача за пресађивање бити набављена за десетак дана.
Са клиником „Балак“ тесно је повезан Државни институт за збрињавање слепе деце у Боготи. Ту је затекла велики број сиромашне слепе деце (њих око 150) и сусрела се са дечаком Џејсоном, који јој је на питање „како је изгубио очи?“ одговорио: „Извадили су ми их лекари. Они су веома зли.“ Кад је Мари затражила Џејсонов медицински досије, рекли су јој да је рођен слеп, да би после неколико минута екипу избацили из објекта, без образложења. Од Џејсонове мајке Мари је сазнала детаље о насиљу над дететом које је довела у болницу због дијареје и високе температуре, напомињући да дете није имало никакве проблеме са видом. Болница јој је после „третмана“ послала обавештење да је син на самрти: „Затекла сам га са повезом преко очију, обливеног крвљу. Рекли си ми да је одједном ослепео и да умире, напоменувши да детаљ са слепилом више није важан.“ Очајна мајка је одмах извела дете из болнице и одвела га код другог лекара који је констатовао да дечак више нема очи. Џејсонов досије је „изгорео“, као и сви докази да је уопште боравио на клиници, што искључује покретање судског процеса. У ову установу иначе долазе само сиромашна деца, а лекари су је претворили у „најстрашнију болницу на свету“.

ДЕЦА НЕСТАЈУ ПРЕКО НОЋИ Моник је пред камере извела и сакупљача старих ствари Оскара, који је као опасан сведок насиља из 1992. склоњен у морнаричку базу до суђења. Оскар је, упркос претњама, одлучио да сведочи пред судом против лица која су га једне ноћи намамила у круг Медицинског факултета нудећи му „да покупи картоне“. Ту је на њега насрнуло седам људи, с намером да га убије. На крају су га погодили са неколико хитаца из пиштоља и одвукли у мртвачницу. Оскар је искористио тренутак непажње и побегао, да би полиција после упада у објекат затекла 11 искасапљених лешева са извађеним органима и очима. Међу њима је био и један преживели, сакупљач смећа Винсент, који је после опоравка идентификовао убице. Држава му је одредила полицијску пратњу, која је 1993. укинута, а судски поступак је развлачен док случај није застарео. С обзиром на то да у Колумбији трговање органима није злочин, процес је покренут због „насилничког понашања“.
Мари је у овом озлоглашеном крају, окруженом низом офталмолошких ординација у којима се дилују рожњаче, разговарала са преплашеном децом, коју на путу у школу пресреће црвени камионет, са људима који им нуде бомбоне. „Деца нестају преко ноћи, ваде им очи…“, каже дечак, чији живот свакодневно виси о концу, а ловцима на главе посао олакшава колумбијски закон, који предвиђа обавезно уклањање рожњача преминулих у саобраћајним несрећама или уличним обрачунима.
У Аргентини је Моник посетила азил за умоболне у близини Буенос Ајреса, уверивши се на лицу места да су штићеници ове медицинске установе претворени у неисцрпан извор сировина. Главни егзекутор је био др Флоренцо Санчез, офталмолог специјализован за трансплантацију рожњача. У временском периоду од 1985. до 1991. из азила је нестало око 1.000 болесника, да би се истрагом утврдило да су тела „несталих“ сахрањивана на болничком гробљу. Ту је откривено и тело несталог дечака, за којим је породица безуспешно трагала. Форензичари су утврдили да је дечак убијен ватреним оружјем, као и да су му извађене очи. Из Санчезове кланице су ископане очи испоручиване у банку рожњача у Буенос Ајресу, у континуитету, четири до пет пари недељно, а укупан књиговодствени салдо износи око 300 рожњача. Осуђен је само Санчез, док је сем чланова дирекције целокупни персонал остао да ради у болници. Скривена камера је снимила изјаву једног лекара да је посао водила лекарска мафија: „Морамо да чувамо добре односе са свим клановима, да бисмо избегли проблеме.“ После објављивања књиге о крађи органа новинар Енрике Стреч се суочио са озбиљним проблемима: експлозијом су му уништили кућу.

БУБРЕГ ЗА 24 САТА На граници Мексика и Америке налази се „зид срама“; својеврстан елдорадо за крадљивце органа, чије су жртве најчешће деца и емигранти. Градић Тихуана има највећи број ординација за трансплантацију органа на свету. Иако нико нема дозволу за ову делатност, посао цвета. Један од приватних хирурга обећао је Моник да ће јој набавити бубрег у року од 24 сата, што је у колизији са изјавом директора мексичке Државне дирекције за трансплантацију органа који тврди да црно тржиште не постоји. Исту тврдњу износи и америчка влада, прелазећи преко податка о неидентификованим лешевима проналаженим дуж границе, са извађеним органима. Амерички конзул у Тихуани је отишао даље, тврдећи да нема доказа да се то ради било где у свету, оптуживши комунистичке режиме и КГБ за ширење дезинформација.
После приказивања филма „Крадљивци органа“ у УН, Робинову су званичници United States Information Agency оптужили да „лаже“. Тим поводом је покренута прљава кампања, у коју је укључен Тод Левентал, послат у Европу да пронађе „доказе“ о непостојању трговине органима, а агент М6 Патрик де Каролис задужен је за заустављање дистрибуције филма.
Левентал је по доласку у Европу успоставио контакт са Анријем Амурозом, председником жирија за награду Алберт-Лондрес (додељену Робиновој за истраживачко новинарство), као и члановима Међународне организације за заштиту људских права и Amnesty International, са задатком да их убеди да је Мари Робин потплатила сведоке да пред камером говоре неистину.
Мари је после земљотреса на Хаитију написала репортажу о израелским „хуманитарцима“, ангажованим на вађењу органа жртава катастрофе, о чему је говорио извештач из Сијетла, сведок „трансакције“, као и шведски новинар Доналд Бостром. Он је изнео у јавност случај младог Палестинца, убијеног од стране израелске војске ради вађења органа. Бостром тврди да израелске власти приморавају Палестинце осуђене на смрт да потпишу дозволу за узимање органа после егзекуције. У аферу трговине органима је укључен и рабин из Њу Џерсија, оптужен за саучесништво у крађи органа, а Бостром наводи и низ сведочења о крађи украјинске, ирачке, палестинске и хрватске деце од стране израелске медицинске мафије, ради вађења органа.

ОТМИЦЕ, УБИСТВА… Амерички стручњак за трговину органима Ненси Шепер Хјуџис објавила је 2009. интервју са др Јехудом Хисом, некадашњим директором Форензичког института „Абу Кабир“. У овом интервјуу др Хис потврђује наводе да су се током 1990. у Институту обављале трансплантације коже, рожњача, срчаних залистака и костију, без претходног одобрења породица преминулих. Органи су узимани како од цивила, тако и од војних лица, Израелаца и Палестинаца, мада су већину чинили Израелци. Др Хис тврди да се престало са овом праксом, и да Институт „Абу Кабир“ сад ради „у складу са етичким принципима“, прећуткујући недавне отмице и убиства ради вађења органа.
Мари Робин је коначно добила сатисфакцију на Првостепеном суду у Паризу, па су оптужбе за „клевету“ медицинске струке и држава укључених у ланац злочина пале у воду, уз образложење да је крађа органа „призната као реалност од стране француске медицинске заједнице“.
Само од нас зависи да ли ће „реалност“ колумбијског синдрома навести јавност у Србији да се побуни против промене закона о добровољној донацији органа или ће пропагандни слогани медијски експонираних угледника струке и науке прогурати нови закон о грађанској дужности предавања умирућих у руке „хоботнице за усисавање органа“, ради њиховог „бесплатног“ уручивања страним приватним фирмама, ради профитабилне дистрибуције имућним западним клијентима. Променом закона би вађење органа без сагласности породице добило законски оквир, а жута кућа статус хуманитарног пункта.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *